PIŠE: MARIJA RADOJKOVIĆ
FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE
INSTAGRAM: @flying_through_dreams
Ranac spakovan, oprema je u njemu, nekoliko puta proveravam, okrećem se oko sebe, pitam se da li je sve tu. I pomalo ritualno, vratim se, nesvesno, nekoliko puta, da pogledom proverim da nešto nije ostalo. Cipele same skakuću na nogama, raduju se nekim nepoznatim pravcima i kretanjima. I par dana pre tog trenutka u glavi je otvorena lista za pakovanje. Toliko puta sam sve isto uradila, ali uvek kao prvi put, prisutna je dečja radost, nestrpljivost da se krene, a malo i strah od nepoznatog. U uglu usana nastaje drugačiji osmeh. Krene stidljivo, a onda se prelije na osmeh koji mi vidiš u zenici. Zna srce šta ga čeka. U stvari i nije sigurno, ali želi, pamti od prošlog puta kako je bilo i nada se tom istom intenzitetu, osećaju, ako ne i jačem.
Pravac kretanja – planina. Svesna sam da idem ova „danas“, a vraćam se ona neka „sutra“. Vratiću se bogatija za novu spoznaju, saznanje i iskustvo. Valjda je to taj istraživački duh koji nema mira. Da otkrijem svet oko sebe i još jedno zrnce svetlosti u sebi. Nekada mi je taj svet koji nosim u sebi samoj manje poznat od onoga koji me okružuje. Toliko puta me je iznenadio taj skriveni svet i pomogao da otkrijem neke nove horizonte, lica koja imam i proživim snove. Hmmm, pogledam se i vratim pogled, brojim minute da krenem. Vreme je.
Krenula sam, nastupa poletnost i osećaj kao da od svega što je moguće na ovom svetu ja idem na Mesec. To je nemerljiva radost kretanja, lutanja, hodanja, trčanja, planinarenja. Visine mogu biti različite, one visokogorske preko 3000, 4000, 5000 mnv, a mogu biti i brda, visoravni, kretanja do 1000 mnv. Nije mi važno, iste stvari su iste, ali one različite čine dinamiku i uzbuđenje. Ovog puta destinacija je drugačija, idem tamo gde je divljina, stena, krš. Neka mala jeza prođe ispod kože kada izgovoriš Prokletije. Bila sam više puta i osećaj se nikada nije promenio. Posebno poštovanje za tu planinu. Da li je do istorije, do različitih priča, ne bih znala. Ali nekako znam da je energija posebna. Ima nešto drugačije i posebno u planini koja tom brzinom menja pravce vetrova.
Svaka je planina posebna priča i ne poredimo ih, a ima onih koje izazivaju strahopoštovanje. I zaista taj prvi pogled na te masive ispred tebe postavi pitanje: „Hoću li ja to uspeti?“ Dođeš, priđeš, pogledaš, posmatraš svaki vrh, greben, nekako je svaki metar drugačiji. Nisu te visine dostupne svakom stopalu. Ne, nije do planine, do čoveka je. Pusti da te vodi, da ti dozvoli.
Korak po korak, malo je prisutna neizvesnost, nesigurnost, onako blago, potajno, ne želim da je uklonim, potrebna mi je, čini me opreznom. Pitam sebe da li je moguće da moje ovako malo biće prihvati taj masiv, ta planina. U grupi kreće priča kako će uskoro kiša. Zna se da svi uslovi nisu poželjni za uspon. Zna se da ako je vreme neodgovarajuće, vratićemo se. Nema veze, moje misli nisu usmerene u molitvu za Sunce. Ne, misli me vode u ono zrnce svetlosti koje se dečje krije u meni. Kaže polako, sigurnim korakom, oseti tlo, udahni, duboko udahni visinu na kojoj si, posmatraj, pusti da te osećaj vodi, važno je da je bezbedno. Pomerili su se oblaci i osmeh se uvećao. Zrnce igra, poskakuje. Zahvalnost za taj trenutak što pravimo korak više. Menjamo pravac kretanja, ulazimo u stenu. Siparom se krećeš teže, sporije, ali ništa manje uživanje. Čak nekada pomislim da letim na tom pokretnom kamenju. Dobiješ osećaj lebdenja, pomisliš da ideš naniže, a ti si za nekoliko koraka zapravo nekoliko metara više. Slično nekim doživljajima u životu kada ti se čini da padaš, a ti se zapravo podižeš. Prolazimo još jednu rizičniju etapu i oblaci kao da su nas testirali. Sekunda u kojoj je nebo otvoreno i Sunce dominira. Koži prija ta toplina i promena, upija energiju i hrani se. Pogled je neverovatan, oči se smeju i raduju. Ono moje zrnce ubrzava disanje, otkucaje. Nekako me iznutra pokreće. Još nekoliko koraka do cilja i onoga što je pre nekoliko sati delovalo daleko, visoko, nedostižno.
Što sam bliže, to više osvešćujem ono što vidim. Pogled beskonačan i oko se hrani. Nije samo koža na napajanju. Dišem celim bićem. Osećam kako sam mala u tom prostranstvu koje nema granicu. Decenijama je ovo tlo nastajalo u tišini. Jačina, lepota, gordost, sve je nekako dominantno oko tebe, veliko, jako, bezgranično, beskonačno. A ti tako mali, tvoj život mali. Istovremeno si velik, značajan, pokazuješ sopstvenu rešenost da budeš tu gde si. Da te nagradi mesto, kamen, stena takvim pogledom, doživljajem, osećajem. Zrnce svetlosti kreće iz sredine bića i nekako preliva celo telo. Sijaju ljudi oko mene. Poseban je svaki čovek u mom okruženju baš na tom mestu. Taj zrak, ta svetlost, ne opisuje se, doživljava se.
I boraviš, upijaš, hraniš, uvećavaš, skladištiš sve to što osećaš i ne opisuješ. Znaš šta radiš, napajaš ono zrnce svetlosti. Želiš da zrnce opstane, hraniš ga da može da živi na drugim mestima, da te prati, da ti kaže da možeš, umeš, hoćeš. To zrnce koje svetli u tebi i nikada se ne gasi. Nekada ga zanemariš i onda na toj visini, okreneš mu se i kažeš: „Izvini što sam mislila da neću moći.“ Zna zrnce koliko je jako i koliko zapravo ono tebe nosi. Zna zrnce više od tebe, ali pušta te da učiš, da spoznaš i praviš korak više. Zastaneš još koji minut i znaš da je vreme da kreneš nazad. Ima zrnce svoju dozu. Vratićeš se opet kada bude trenutak i kada biće bude spremno da iskorači u novu spoznaju i novu lekciju.
Zahvalnost, radost onoga što sam u ovom kretanju doživela. Krenuli smo nazad, a za nama i kiša. Oblak se vratio. Kao da je merio naše vreme kretanja, boravka i priredio „vremensku kapiju“ u kojoj se povukao da mi prođemo. Hladno je, imamo još mnogo sati hoda do mesta odakle smo krenuli. Sliva se sa mene, spira se ono što je višak i što mi ni ne treba. Doživljavam trenutak da me planina kupa. Smejem se i ne trudim se da objasnim zašto to radim. Samo nemo puštam da komuniciram sa zrncem koje zna da je to ok. Noge me nose nizbrdo. Koleno trpi od ranijih povreda, ali znam da će moći da izdrži. Odobrava zrnce i kaže samo polako. Osećam da je to sve ok.
Novo iskustvo i nova se vraćam da premostim onaj stepenik koji mi je pre polaska bio previsok za korak koji je bio neophodan. Popela sam se da bih sišla. To je ono što je isto u svakom kretanju. Skidam cipele, odlažem ih do narednog puta. Raspakujem ranac i onako dečje se osmehnem kao da tajnu krijem i nikome je neću reći. Ostala je u meni da sija i da me hrani.
