PIŠE: NIKOLA MILENKOVIĆ
FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE
Volim decembar zato što je to početak i kraj, raskršće u kome se susreće naše staro i rađa novo. To je mesec kada bismo trebali da smo iskusniji, stariji i drugačiji. Decembar rađa nove ideje i podseća nas na ono što smo bili. Istraživanja kažu da je od svih meseci to mesec sa najviše odluka za promene na bolje. To je mesec sa najvećim naletom emocija i ushićenja, decembar je mesec vere, one vere koja ne bi trebala da nam nedostaje kada krećemo u nove podvige i avanture. Lično smatram da datumi i vreme ne postoje, da postoji samo sada i trenutak u kome se upravo nalazimo.
Čovek je taj koji je svuda postavio neke granice, kako između zemalja, tako je to uradio i sa danima, nedeljama i mesecima u godini. Podaci kažu da u decembru čovek napravi najviše planova, ali da preko osamdeset posto tih planova već u januaru odbaci. Ako je decembar mesec zanosa, slobode i sanjanja, januar je definitivno mesec ograničenja i to onih koje sami sebi postavimo. Kada bi postajao izbor za najružniju reč, ja bih glasao za reč granica. Da te reči nema, čovečanstvo bi bilo mnogo bolje, a pošto smo je izmislili, čovek zna za nju i ima pravo da je koristi. Ne postoji reč koja je toliko života i ljudskih sudbina utamničila i okovala kao reč granica. Zbog nje smo umrli, a da nismo ni živeli, utopili smo se u te granice koje smo postavili sebi i limitiramo naše novo ja da se rodi. Odlažemo nova iskustva i saznanja za neki drugi put, neki „drugi život“. Kada bismo zaboravili na sopstvene limite, životi bi nam bili ispunjeniji i bogatiji.
Sećam se svog prijatelja koji je za četiri dana naučio da skija, a u tome je uspeo zato što je na planini bila gusta magla. Nije video na kakve ga sve strme staze vodimo. Ponekad je neznanje pravi blagoslov, dovoljna je samo tvoja volja da se upustiš, napraviš prvi korak, a sve ostalo naučiš na putu. Da je video sve te strme ponore i staze, u svojoj glavi izgradio bi granice preko kojih ne bi smeo da ide.
Naivno verujući da granice postoje, pristali smo da živimo limitirano u okviru iste. Velika je istina da okolnosti nikada neće biti savršene i uvek će da nedostaje nešto, ali to nešto ne sme da bude kamen našeg spoticanja. Bez našeg upuštanja u nepoznato i vrednog rada, ne možemo videtu pozitivnu stranu svega. Eh, to nepoznato je zadesilo mene i moju porodicu, što je priča sama za sebe. Ono jedino što smo imali je vera u Boga da će da nas čuva i otvori baš ona vrata koja nas vode ka pravom putu za nas. Ni iz čega mora postati nešto, to je zakon u prirodi i kao što u njoj sve napreduje i razvija se, zašto bi sa ljudima bilo drugačije. Počnimo da volimo izazove i kao pravi istraživači ove planete krenimo da učimo nove stvari. Na kraju, čvrsto verujem da smo sa tom misijom i ovde. Prihvatimo da granice postoje, ali samo da bismo ih prešli i otkrili ko smo zapravo. Dobra vest je da veštinu prelaženja granica možemo da uvežbamo, da vremenom naučimo da vidimo lepšu stranu svega. Samo ako zastanemo i zahvalimo Bogu na onome što imamo, budimo hormon sreće i pozitivno gledanje na život. To otvara pogled na nove mogućnosti u našem životu i oslobađa nas godinama nošenih okova života. Postanimo skupljači divnih iskustava, životnih lekcija i lepih trenutaka. Ono materijalno može da se ošteti, upropasti ili neko može to da nam ukrade, ali oni divni momenti kojima smo ispunili naša srca i biće, zajedno sa lekcijama koje smo naučili, prihod su koji je zauvek naš i to niko ne može da nam oduzme. Koliko se samo naš život obogatio sada kada smo prošli ovu etapu rušenja sopstvenih granica, verujemo da je cela planeta naša država i dom u kome živimo, a svi ljudi dobrog srca, bez obzira na rasu, religiju i ostale etikete društva, naša braće i sestre.
Nošeni tim mislima odlučili smo da se upustimo u nepoznato u svakom smislu te reči. Spakovali smo kofere i nismo promenili samo grad, naselje ili okrug, promenili smo državu i čitav kontinent. Otišli smo bez da smo ikoga poznavali ili da nas je tamo čekao, niti prijatelja, niti rodbine. Život u četiri kofera, a kako spakovati trideset godina u četiri kofera, da stvar bude još teža, sve to sa jednogodišnjim detetom, bez ikakvih radnih dozvola ili dokumenata, tek tako smo sleteli jednog sunčanog oktobra u Veliku jabuku. Da smo dozvolili granicama da nas zatvore, pitanja bi počela da se roje. Pomislili bismo kako nemamo dovoljno sredstava za tu skupu zemlju, da nemamo stan u kom bismo živeli, a tek činjenica da nemamo nikog svog da nam se nađe. Ono što nas je gurnulo napred je saznanje da takva pitanja i postavljaju ograničenja i jednostavno parališu. Prepuštanje tim mislima nas ne bi odvelo tamo gde smo sada. Odbacili smo ih sve do jedne, čvrsto se uhvatili za ruke i poleteli u „maglu“.
Imali smo samo jedno drugo i veru u Boga da nas čuva. Zahvaljujući tome što smo srušili umišljene granice, naš život se obogatio na toliko načina, koliko smo samo postali jači, smeliji i hrabriji u svakom smislu. Toliko jači da smo se odlučili i na drugo dete, iako nemamo nikakvu pomoć sa strane. Ljudi sa decom mogu da razumeju koliko je naporno podizati dvoje male dece bez takozvanog baka servisa. Posmatram tako svoju ljubav, drugara i ženu, koliko se promenila i postala supermama. Dostigli smo neke nivoe sopstvenog rasta za koje nismo ni znali da postoje, a naš brak je postao jači, jer smo bili upućeni samo jedno na drugo. Bez ovog iskustva nikada ne bismo otkrili šta sve možemo. Zajedno gradimo našu budućnost i rušimo granice koje zapravo i ne postoje.
Ako bih mogao da nešto zamolim Deda Mraza za sve ljude ovog sveta, to je da svi počnu da ruše svoje granice i postanu ono zbog čega su i došli na ovu planetu. Neka nam svima Bog da krila da ih raširimo i zaplovimo ka svojim snovima bez trunke straha.
