PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ-TOPALOVIĆ
INTERVJU: MILICA LUNDIN
FOTOGRAFIJE: AMBASADE KRALJEVINE ŠVEDSKE I MEDJUNARODNOG KLUBA ŽENA BEOGRADA. AUTORI: ZORAN PETROVIĆ I MARIJA PIROŠKI
MILICA LUNDIN, ROĐENA NA CETINJU U CRNOJ GORI, DETINJSTVO JE PROVELA U BEOGRADU. ZAVRŠILA JE MUZIČKU AKADEMIJU U BEOGRADU I KULTURNU POLITIKU I MENADŽMENT U ŠVEDSKOJ I BEOGRADU. RADILA JE KAO KOREPETITOR, KONCERTNI PIJANISTA. MILICA I NJEN SUPRUG, ŠVEDSKI AMBASADOR JAN LUNDIN, ŽIVELI SU U ŠVEDSKOJ, LITVANIJI, RUSIJI, NEMAČKOJ, I VEĆ DRUGI PUT SU U SRBIJI. IMAJU DVE ODRASLE ĆERKE. JEDNA ŽIVI SA NJIMA I STUDIRA NA LIKOVNOJ AKADEMIJI U BEOGRADU, A DRUGA JE SVUDA U SVETU I STUDIRA JAPANSKI JEZIK.
MILICA JE PREDSEDNICA INTERNATIONAL WOMEN´S CLUB – MEĐUNARODNOG KLUBA ŽENA U BEOGRADU OD 2018. GODINE. AKTIVNO NASTUPA KAO PIJANISTA I U OKVIRU SVOJE FIRME ZA KULTURNI MENADŽMENT BAVI SE PROBLEMIMA RAZVOJA PUBLIKE ZA KLASIČNU MUZIKU. PROŠLE GODINE JE U SARADNJI SA ZADUŽBINOM ILIJE KOLARCA ORGANIZOVALA KONFERENCIJU O OVIM MUZIČKIM PROBLEMIMA.
KLUB POSTOJI VEĆ 30 GODINA, ALI JE BIO POD DRUGIM NAZIVOM, A OD 2011. GODINE JE MEĐUNARODNI KLUB ŽENA (IWC). OVO JE TAKOREĆI PUNOLETSTVO, ISTIČE GOSPOĐA LUNDIN. ZA 17 GODINA, OTKAD SE ODRŽAVA DOBROTVORNI BAZAR, DO SADA JE SAKUPLJENO 560.000 EVRA I PODELJENO ONIMA KOJIMA JE TA POMOĆ U SRBIJI NAJPOTREBNIJA. BAZAR JE UVEK USPEŠAN ZATO ŠTO JE POSEĆEN. OVOGODIŠNJI BAZAR ĆE SE ODRŽATI 1. DECEMBRA 2019. GODINE NA BEOGRADSKOM SAJMU.
Porodična istorija
Otac je bio Cetinjanin, prvi diplomirani istoričar umetnosti u Crnoj Gori posle rata. Majka je diplomirala posle njega i sedam godina su ostali na Cetinju otvarajući i osposobljavajući cetinjske galerije i muzeje. Cela moja cetinjska familija, svi su istoričari umetnosti i slikari. Moj stric iz drugog kolena je Dado Đurić, rođeni stric je Slobodan Đurić Puro, moj otac se malo bavio slikarstvom. Jedino sam ja muzičar, a sestra od strica je matematičar. Ta umetnost i kultura kod mene u porodici je vrlo bitna. Porodična tradicija. Sa četrdeset godina sam upisala kurs istorije umetnosti u Stokholmu i to me je kasnije inspirisalo da završim kulturni menadžment i kulturnu politiku u Beogradu na Univerzitetu umetnosti.
Završila sam klavir i bila sam dve godine na usavršavanjima u Moskvi, a zatim godinu i po dana u Vilniusu, gde sam upisala kurs usavršavanja za klaviriste i za kamernu muziku. To je bilo vrlo interesantno. Svaki put kada negde odemo trudim se da nešto novo naučim ili radim na nekom svom projektu.
Koliko je teško ili lako pratiti supruga na njegovoj dužnosti?
Preseljenje svake tri godine, to je kao da ste celog života osuđeni, ili kako sami izaberete to da nazovete: osuđeni na prilagođavanje ili ste izabrali da se opet prilagođavate. Stalno počinjete od nule, od toga da ponekad nemate ni jedno poznato lice u zemlji u kojoj ste, da ne znate jezik, ne znate radnu kulturu, način na koji se umetnička kultura vodi i sprovodi u zemlji u kojoj ste se našli. Vrlo često kada se vratite u istu zemlju, vratite se u novu zemlju, čak i Švedska posle osam ili devet godina vašeg života van nje više nije ona ista Švedska.
Kako ste sebe osnaživali kada ste bili van Švedske ili van Srbije?
Univerzalnog recepta nema. Svi smo bili u situaciji da smo morali da preživimo rat, bez obzira da li smo bili kod kuće ili negde na strani, a nemati telefonsku vezu nije baš tako prijatno, dok drhtite pitajući se šta se u Srbiji dešava. To je bilo moje prvo talasanje. Drugo talasanje je bilo kada su članovi moje porodice u nekim pravilnim vremenskim razmacima jedno za drugim umrli. Onda mi je povratak u Srbiju bio kao povratak u neku sasvim drugu zemlju. Izgubila sam brata koji mi je bio jedini preostali blizak čovek sa kojim sam odrasla. To je bio ogroman šok za mene i moju decu, jer bake i deke više nije bilo. To su bili značajni momenti ili stene koje je trebalo zaobići ili preskakati. I kada sam se treći put vratila u Beograd, onda je ovaj Beograd bio samo moj. Prvi put je to bio Beograd mojih roditelja, drugi put Beograd mog brata, a ovo sada je moj Beograd. Ja sam ga negovala kao dete, ali iz druge perspektive. Sada se viđam sa mojim drugovima iz osnovne škole. Oni su mi porodica i to mi daje snagu. Deca najviše propate od svih tih tvojih kriza.
Život diplomate nije samo uživanje i udobnost. Mnogo ste sami, supružnik jako puno radi i dok dođe doba da i vi učestvujete u tim poslovima prođe dosta godina. Puno godina se provede usamljen u kući i da se nađe neki krug prijatelja, zato i postoje klubovi kao što je moj, koji će da asistiraju, pomognu, gde će deca zajedno da se nađu i druže. Dečje škole imaju veliku ulogu, jer se tamo nalazi svet koji ima iste probleme kao ti i to su neka prijateljstva za ceo život.
Osećaj Beograda
Ja sam došla u Beograd sa svojih godinu dana sa Cetinja. Banovo Brdo je moj Beograd. Ja sam jednom nogom u Crnoj Gori, jer mi je tamo sva očeva rodbina, a drugom u Srbiji, mada moja majka nije imala braću i sestre. Imala sam baku i deku na Zvezdari. Moj Beograd su moji drugovi iz škole, a tih škola je bilo raznih – i osnovna škola i gimnazija i muzička škola i akademija – posle društvo u inostranstvu sa kojim sam studirala. Beograd je zarazan grad. Moj muž hoće da bude penzioner u Beogradu zato što ovde i on i ja imamo više društva nego bilo gde drugde, zato što su ljudi blago ovog grada. Ko je jednom probao ovde da se druži, taj se uvek vraća. Ima mnogo Šveđana koji bi ovde živeli bez obzira na komoditet u Švedskoj. I Beograd nije tipična Srbija, ipak je on veliki grad, kultura u kulturi. Ali što čovek više upoznaje Srbiju, to je i srećniji. Sada znam mnogo više o mestima iz kojih su moji deda i baba došli. Deda mi je bio iz Velikog Borka u Barajevu, a baka je bila iz Smedereva i to je neka tipična Srbija, a ja malo znam o njoj i trebala bih više da naučim.
Životna misija
Moja životna misija se stalno menja – kada si mlad misliš da je vrlo bitno ostati negde zapisan, a onda čitaš i vidiš druge ljude i shvatiš da je čovek zapisan do kad ga pominju. Ja živim pored čoveka koji je vrlo uzbudljiv i zanimljiv, ima ogroman kapacitet i okuplja ljude oko sebe. Teško je ne takmičiti se sa tim, ali nema ni potrebe. Jako je lepo sa njegove strane što on smatra da smo mi jedno drugo dopunili. Verovatno i ja ne bih bila ovo što jesam da nisam udata za njega, jer se mi i karakterno i kulturološki razlikujemo, ali i dopunjujemo.
U čemu leži snaga žene na Balkanu, a u čemu je njena snaga u Švedskoj?
Snaga žene na Balkanu leži u tome što ona nikada ne odustaje, mi smo uporne do tvrdoglavosti i izuzetno smo rezistentne, grizemo i kroz teške životne uslove, uvrede, povrede, svašta naša žena ume da istrpi. Što se tiče Šveđanki, kod njh se od samog početka ne prelazi izvesna granica. Šveđanka ima vikinški status u društvu, njoj se ne prigovara, od nje se previše ne zahteva, ona postavlja granice. I u trenutku kada joj je dosta, lakše se razvede, seli, češće menja zanimanja, radna mesta. Možda je to tipično i za muškarce Šveđane, možda je to opšta švedska odlika.
Sa druge strane, naše žene su više ženstvene. Šveđanke se neguju, žive i izgledaju zdravije, ali zato naša žena hoda lepše.
Predsednica Međunarodnog kluba žena u Beogradu
To je jedna od stvari koje radim. Desilo se sasvim slučajno. Znala sam da je to veliki posao i odgovornost, jer mora puno da se radi. U našem klubu imamo oko osamdeset članica i on ima neku svoju specifičnost. Od nas se puno očekuje i moramo da držimo određeni nivo i stvaramo određenu sliku o sebi. Svi smo volonteri, a ipak se radi kao u nekoj kancelariji. Ne možete od ljudi da očekujete da znaju sve, niti da imaju za sve volju i energiju, ali mnogo toga se na lep način i vraća. Najpre vidiš sve te divne stvari koje je klub pomogao da se urade, svi ti projekti u koje smo investirali, kada vidiš slike ili kada te pozovu u goste, obuzme te radost. To su projekti koji nisu nikome spasili život, možda ponekad i jesu, ne radi se o hlebu i egzistenciji, već se radi o lepoti života i življenja i ulepšavanju svakodnevnice i davanju nade. Stvari mogu da budu mnogo lepše i bolje, bez obzira što postoje neke i predrasude i hendikepi. Kada postoji grupa ljudi koja želi da pomogne i kada se to zajedno ostvari, onda smo svi preporođeni. To je skup žena koje dolaze iz različitih zemalja i koje se raduju susretima, za koje se organizuju mesečni događaji ili putovanja, razmena iskustava ili hobi aktivnosti. Kod nas vlada radost druženja i u našem klubu postoji međunarodni duh. Mi upoznajemo jedni druge, upoznajemo i Srbiju, predstavljamo jedni drugima svoje zemlje i svoje jezike.
Prvog decembra nas očekuje Dobrotvorni bazar koji je prerastao u tradiciju.
Ove godine smo bili vrlo proaktivni i započeli smo sve mnogo ranije. Ove godine je hendikep to što se u mnogim ambasadama menja šef misije i novi prvi čovek u toj fazi ima važnije prioritete nego što je učešće na Bazaru. Međutim, oslanjamo se na to da već godinama postoje ljudi koji žele da doprinesu i vode štand svoje zemlje, pa ćemo njih morati da aktiviramo. Novina je to da će nam scenski deo biti interesantniji i obimniji. Neki partneri su nam se vratili. Imamo novi sistem volontera, kako bismo se malo bolje osigurali i kako bismo kontrolisali ulaze i izlaze.
Želeli bismo da postignemo veću posećenost kako bismo prikupili što više novčanih sredstava.
Kome će se ove godine uputiti novčana sredstva?
Naša politika je da svake godine imamo drugačiji poziv na konkurs, kako se primaoci ne bi ponavljali. Ovogodišnji bazar smo posvetili starim licima Srbije, problematici vezanoj za njih. To podrazumeva ne samo brigu o njihovom zdravlju, već o kvalitetnom starenju. Voleli bismo da se pojave projekti koji do sada nisu bili zastupljeni, recimo komunikacija sa starim licima, njihova prava, problemi demencije starih lica, kako komunicirati sa ljudima koji su dementni. Svi se mi kad-tad suočimo s tim u našoj porodici. Prošle godine, od 11 projekata koje smo podržali, sedam je bilo u vezi sa decom, a samo dva za starije osobe. Stari ljudi su nam pali u zapećak, tako da smo rešili da im pomognemo i pozivamo sve organizacije koje se bave starim licima da podnesu svoje projekte.
Konkurs je otvoren, a o uslovima i prijavljivanju se informišite na:
https://www.iwc.rs/charity/apply-for-funding
