PIŠE: ANA RODIĆ, SAVETNIK ZA LIČNI RAZVOJ I KOMUNIKACIJU I HIPNOTERAPEUT
Sa apsolutnom sigurnošću stojim iza izjave da možete da ostvarite sve što poželite. Možda se pitate kako sam toliko sigurna I nije li to megalomanski, čak pomalo I pretenciozno?
ŽELJA KAO OLIČENJE STRASTI
Moja uverenost u ovu izjavu zasniva se na sledećoj, usudiću se nazvati je, činjenici: ne možete poželeti ono što nije ‘’vaše’’, što nije došlo iz dubine vašeg bića. Ili, drugačije rečeno, samo ono što je plod vaše autentičnosti može biti pretočeno u želju. Recimo, ja nikada ne bih poželela da pravim rukotvorine, jer je to nešto što ne radim uspešno I u čemu pri tome još ni ne uživam. Ali zato, jednog sam dana poželela da svoje emocije I svoja znanja o ljudskoj duši I umu pretočim u reči, I to se ostvarilo. Jednog sam dana poželela I da budem podrška drugima na putu njihovog isceljenja, građenja njihove autentičnosti, rešavanju problema I postizanju ciljeva, I ta se želja ostvarila. Nije da bez ostvarenja tih želja ne bih mogla da živim. Mogla bih, ali kako? Siromašno, nepotpuno, izgubljeno. Isušeno, krhko I nestabilno. Mogla bih, ali bih umirala I preživljavala živeći.
U prilog ovome, važno je razumeti razliku između želje I potrebe. Potreba je nešto bez čega ne možemo da živimo, kao što su voda, hrana, vazduh, fizički kontakt u periodu odmah nakon rođenja, itd., a želja je nešto bez čega možemo da živimo, ali nam život možda ne bi bio jednako lep i kvalitetan. Dakle, kada govorimo o poziciji izvora, potreba dolazi iz mesta straha I to egzistencijalnog, a želja iz mesta strasti.
Ja svoje želje želim I pristupam njihovom ispunjenju sa toliko strasti, da nema nikakve sumnje da dolaze sa mesta moje najdublje autentičnosti. Evo dok pišem ovaj tekst, treperi mi nešto oko pupka, kao dodir najtananijih leptirovih krila. To je neka fina mešavina uzbuđenja I radosti, flow stanje u kome gubim osećaj za vreme I mesto I samo sam sada I ovde sa objektom svoje želje, sjedinjena, upotpunjena, stopljena. Holistički – telom, umom I dušom. Nekada, taj nalet strasti bude toliki da mi oči zasuze i nešto u predelu grudi kao da oživi I počne da živi svoj nezavistan život.
AUTENTIČNOST
Strast nas, kroz ispunjenje najdubljih želja, vodi ka našoj autentičnosti na još jedan način. To što želimo, nama je važno, nekada baš izuzetno važno. A ono što nam je važno, zovemo vrednostima. Jedan od glavnih sinonima za autentičnost je ‘’vero-dostojnost’’, što znači da biti autentičan znači biti dostojan onoga u šta verujemo. A znamo li uvek šta je to?
„ Jer kakva je korist čoveku ako sav svet zadobije a duši svojoj naudi? “, reče Isus.
Možda vam baš bude korisno da se zapitate, ako do sada niste, koje su to vaše glavne vrednosti koje trenutno možda ne poštujete ili nemate mogućnost da ih ispoljavate i negujete, pa se zbog toga možda osećate udaljeni od svoje autentične prirode? Ideja o autentičnosti je vrlo maglovita i može ostati utisak neostvarenosti, ako se ne spusti na konkretno, i zato bi bilo dobro da odgovorite na sledeća pitanja:
- U kakvom okruženju se nalazite kada ste autentični? Čijim i kakvim društvom ste tada okruženi?
- Kakve sposobnosti i veštine imate tada? Kako ih pokazujete?
- Šta radite i kako to radite kada ste autentični?
- Kako se tada osećate ?
- Šta su vaše glavne vrednosti i zbog čega?
- Kakva uverenja imate o sebi, svetu i životu i drugim ljudima?
- Kako opisujete svoj identitet kada ste autentični?
- Čemu višem od sebe osećate da pripadate, da ste deo nečeg većeg, takvi autentični?
- Po čemu prepoznajete da sada niste autentični?
- Koji je prvi korak koji možete preduzeti na putu ostvarenja autentičnosti?
Kako ćete znati da ste došli do pravog odgovora? Osetićete STRAST! Za nekoga će to biti lakoća, za nekoga radost. Za nekoga osećaj slobode I lepršavosti. Za nekoga mir, za nekoga uzbuđenje. Za nekoga nešto što možda ne može rečima da opiše. Ali osetićete u telu, umu I duši nešto što vas pokreće, što čini da se osećate živo, što vas motiviše I pokreće. Nešto za šta osećate da je vredno živeti, I da bez toga, za vas, vaš život nema smisla.
Nema šta, dolazimo do toga da je AUTENTIČNO = STRASTVENO! A ako je strast, mora da pršti, kao pri izgovoru reči S T R A S T sa sudarom ta dva bezzvučna zubna suglasnika S i T, koja, kad ih spojeno izgovarate, ne mogu biti zvučniji! Upravo mi na to i liči iskazivanje autentičnosti kroz strast, iskazano u opisu izgovaranja zubnih suglasnika – ‘’ vazdušna struja gomila se iza prepreke i pri naglom otklanjanju prepreke izlazi iz usta (uz prasak)’’. Pršte i zvuk i vibracija i pljuvačka! Slično tome, u dubini našeg bića se gomila I grupiše čista esencija naše autentičnosti, koja se kroz razne prepreke našeg tela, uma, ili prepreke iz okruženja, ipak probija, izlazi iz nas, često uz prasak, jer mi moramo biti to što jesmo!
Kada je tiho, slabo, mlako, nema strasti, nema želje, onda je pitanje da li je autentično, iz kog dela dolazi, da li dolazi iz nas uopšte. Ja bih to opisala I metaforički na sledeći način –
Ako je slatko, daj nek je toliko da poželim da je dosta.
Ako je slano, daj nek je toliko da me sve zapeče.
Ako je ljuto, daje nek je toliko da mi para na uši izlazi.
Ako je kiselo, daj nek je toliko da mi se i lice i jezik zgrči.
Ako je gorko, daj nek je toliko da mi želudac zaigra.
Samo nemoj da je mlako, bljutavo ili „onako“, to je opasno.
Kada čovek nečemu pristupa mlako, slabušno, anemično, kao da u njemu nema snage I života, kako će se zalagati za neku ideju, želju ili nameru? I to zaista može biti opasno za društvo kao celinu, jer ako nije strastveno jer nekome nije na listi vrednosti, onda ne možemo biti sigurni da li će čovek lako od toga odustati, skoro sigurno neće zbijati redove I upinjati se zarad nekog cilja, neće se mučiti jer ne oseća I ne vidi razlog I motiv pošto ga ne nalazi u sebi, pa može lako prevagnuti na stranu pasivnosti.
TAMNA STRANA STRASTI
Sa druge strane, postoji i ona ‘’tamna strana’’ strasti. Opet semantički posmatrano (jer sam STRASTVENI zaljubljenik reči), reč STRAST izvedena je iz glagola STRADATI, odnosno u novolatinskom iz glagola „passio“, što znači TRPETI, MUČITI SE, pa se može zaključiti da strast predstavlja potpunu ili intenzivnu posvećenost nekome ili nečemu (objektu želje) i uglavnom se o njoj govori u pozitivnom kontekstu. Ljudi vole svoje strasti, zavide drugima ukoliko sami nemaju svoju strast, i činjenica je da strast daje životu neku posebnu notu, čar, kao neki specijalno ukusan začin jelu. Medjutim, ukoliko je ta posvećenost podstaknuta izrazito jakim i dugotrajnim prijatnim osećanjem, to vas može dovesti do toga da se fiksirate za objekat svoje strasti u meri da zapostavite druge životne aspekte. Verujem da ste svi čuli, ili možda i poznajete, ljude koji su potpuno „ogrezli“ u posvećenosti svom radu, ili hobiju, ili nekoj osobi, dok im se ostatak života raspada. Neki su potpuno sagoreli u toj posvećenosti.
A sa druge strane, ako merimo, vagamo i ograničavamo se i u nečemu do čega nam je najvise stalo, ima li onda to smisla? Kakav je to život ako smo stalno „meri-pazi-balansiraj“. Mera u svemu, mada nije uvek lako odmeriti i izbalansirati.
