VINSKA PRIČA IZ MAČKOVOG PODRUMA

PIŠE: ANIMA MUNDI
FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE

Đurđica Jojić Novaković, rođena je i odrasla u Novom Sadu, završila je Ekonomski fakultet u Beogradu, a potom magistrirala u Milanu, Master in Corporate Finance, Bocconi Business School. Govori engleski, italijanski i francuski. Putovala je po svetu, radila u velikim i značajnim kompanijama u Srbiji, ali je svoj poslovni potencijal u viziju usmerila ka porodičnom nasleđu, vinogradu koji ima najlepši pogled na Srem. Sa ocem Savom Jojićem, vodi poznatu vinariju „Mačkov podrum“ i obrađuje 32 hektara vinograda. Vredna, uporna, svoje znanje koje je sticala širom sveta, danas ulaže u proizvodnju najboljih vina na fruškogorskim padinama.

KAKO USKLAĐUJEŠ LJUBAV PREMA SVETU KOJI SI OBIŠLA I ZEMLJI KOJOJ PRIPADAŠ, GDE USPEVA NAJLEPŠE GROŽĐE SA FRUŠKOGORSKOG PODNEBLJA?
Odrasla sam u sasvim običnom okruženju, ali sa puno kontakata sa prirodom, sa selom. To je prosto utkano u meni. Obožavala sam kao mala Tintina, belgijskog dečaka-reportera koji prolazi kroz uzbudljive avanture širom planete. Obožavala sam i da se igram turističke agencije, da listam atlas, i da sebe zamišljam na egzotičnim destinacijama. Te dve ljubavi – prema avanturi i putovanjima, i prema mom neposrednom okruženju, Dunavu, Fruškoj gori, prosto su nerazdvojive. Ja sam građanka sveta. Koliko uživam dok stojim u sred vinograda, slušam tišinu, a pogled na Srem, sve do Mačve, puca ispred mene, toliko sam uživala i u Abidžanu kad bi, u sred večere, dobar ritam prelepe zapadnoafričke muzike pogodio moje prijatelje, pa bi svi ustali i uz osmeh počeli da igraju neverovatnim plesnim pokretima, ili dok sam u Milanu stajala ispred Da Vinčijeve „Poslednje večere“ i upijala lepotu tog remek-dela… Ja sam dete Venere, i prosto volim sve što je lepo!

KAKO BI OPISALA VAŠA VINA? KOJIM JEZIKOM ONA GOVORE I OSVAJAJU? (ČULIMA, ISTINOM, LEPOTOM, ŠARMOM)
Poslužiću se komentarom jednog našeg ljubitelja, koji je na upravo završenom BeoWine Fair-u za naša vina izjavio: „Volim svoju gospođu uz vaša vina.“ Treba li boljeg opisa?!

KOLIKO JE ISKUSTVO U INOSTRANSTVU DOPRINELO DA SE POSAO UNAPREĐUJE I RAZVIJA PO EVROPSKIM STANDARDIMA?
Sigurno da je pomoglo mnogo, ali je svakako mnogo značilo i to što su oni koji su vodili preduzeće – moji roditelji – imali puno sluha i uvek bili spremni da saznaju sve o tim novinama. Još na fakultetu, dok sam uz jednu sjajnu studentsku organizaciju AIESEC, a i kasnije, kad sam se otisnula u korporativne vode, spoznavala i otkrivala neke nove teorije i nove metode, sa onim žarom sa kojim sam ja o tome pričala, sa istim tim žarom je moj otac slušao i usvajao sve što se moglo primeniti kod nas.

KAKO DOŽIVLJAVAŠ SAM PROCES I TEHNOLOGIJU DOBIJANJA VINA OD SADNJE VINOGRADA, PREKO BERBE GROŽĐA, KOJOM OTPOČINJE TEHNOLOŠKI PROCES VINIFIKACIJE, DO PUNJENJA I IZBORA FLAŠA KOJIM JE PROIZVOD KONAČNO SPREMAN ZA KONZUMENTA?
Kao kombinaciju magije i umetnosti, metafizičko čudo! Šalu na stranu, struka i tehnologija su se jako razvile od npr. doba Rimljana ili srednjeg veka. Mi danas verovatno ne bismo mogli da pijemo vina tog doba. U vinarstvu i vinogradarstvu se prepliće nekoliko nauka – od geologije, biologije, hemije, fizike, do ekonomije, umetnosti, dizajna, tehnike štampe, društvenih nauka poput psihologije, proučavanja ponašanja potrošača… Sam vinar ne može da bude stručan u svim oblastima, ali one u kojima nije stručan, mora da razume, da spozna suštinu, i da odredi svoj pravac u odnosu na pravac kojim ga može odvesti inženjer, enolog, dizajner, prodavac… Na kraju, sve se zaista svodi na prirodu, koliko je to što nudimo autentično, na ono iskonsko što nosimo u sebi. Ako „folirate“, ako vinima dominira hemija, ako komunikaciju i marketing „odrađujete“, potcenjujete svoje kupce, sve se to na kraju i oseti, osete oni koji to vino piju. Treba biti iskren, i dati celog sebe, što uostalom važi za svaki posao i poziv kojim se čovek bavi, zar ne?!

NAZIV VINARIJA „MAČKOV PODRUM“ JE NESVAKIDAŠNJI. KAKO JE VINARIJA DOBILA IME?
U Sremu postoji običaj da se porodicama daju nadimci, ili „špicname“. Možemo samo da naslutimo kakav je bio karakter ili ponašanje nekog našeg pretka, te je zaslužio nadimak „Mačak“. Kako god bilo, nadimak „Mačkovi“ se više koristilo u selu nego samo prezime. Kada smo pokretali vinski posao u formi u kojoj ga imamo danas, nismo imali ni najmanju nedoumicu kako da nazovemo vinariju!

KOLIKO JE BITNA GENERACIJASKA TRADICIJA I PODRŠKA PORODICE U STVARANJU I KREIRANJU OVAKO ZAHTEVNOG POSLA?
Saznanje da su se i moji preci bavili proizvodnjom vina pojačava svest, važnost bavljenja njime. Ja sam karijeru gradila u međunarodnim organizacijama i korporacijama, gde su način rada, pravila komunikacije, kultura… pa, recimo – specifični. U porodičnom preduzeću postoji veći komfor, opuštenost, sloboda, s jedne strane. S druge strane, veća je i obaveza i odgovornost prema poslu. Nema radnog vremena i izazov je povući granicu između privatnog i poslovnog života, prepliću se.

NA SVOM PUTU LIČNOG RASTA, DO KAKVIH SPOZNAJA SI DOŠLA I KOJE SU TI TEHNIKE POMOGLE DA BUDEŠ NAJBOLJA VERZIJA SEBE?
Nema tu previše mudrosti – na greškama se najbolje uči. Ono što sam doživela kao najteže u celom procesu rada na sebi je momenat kad treba da priznamo sami sebi kakvi smo zapravo – šta je to što nam zaista prija, što nas rastužuje, što nam smeta, što nam imponuje… Kad sami sebi „izađemo na megdan“, svaki naredni korak je lakši. Takođe sam često sebi postavljala visoke ciljeve i stalno podizala lestvicu. Često sam se zbog toga i kajala, ali nije loše sebe s vremena na vreme testirati, prodrmati, prosto na neki način provocirati, možete se iznenaditi za šta ste sve sposobni!

KAKO BI OPISALA NAJBOLJU SEBE? AKO BI SE PREDSTAVILA VINO, KOJA BI TO SORTA/VRSTA BILA?
Ne volim da se definišem, stavljam sebe u kalupe i ograničavam. Samim tim teško mi je da se odredim SAMO jednim vinom! Ali, recimo da bi najbliža bila Frajla, roze napravljen od portugizera i pino noara, i s kojim sam povezana na posebnom nivou, jer je to vino omaž mojoj baki po kojoj sam dobila ime. Ona je bila vanserijska osoba i veliki borac, u posleratno doba, sa dvoje sahranjene dece, grčevito se borila rame uz rame s mojim dedom da podigne ono dvoje rođenih posle rata, da zadrže zemlju koju su imali, uključujući i vinograde, konje, i sve ono i lepo i ružno što nosi paorski život. Samo vino je lepe nežne losos-roze boje, lepršavo, razdragano, sveže, bogato notama ruže, maline, slasti taman koliko treba. Vino koje vam uvek izmami osmeh na lice već pri samom mirisu, za koje vam ne treba poseban povod ili prilika, koje je prosto dobro samo po sebi, samo za sebe i samo sa sobom!

TEMA MARTOVSKOG BROJA RYL-A JE „RECI NE, OTVORI SE ZA DA“ – KOLIKO TI JE TO NE U ŽIVOTU POMOGLO DA SAVLADAŠ IZAZAZOVE I SLEDIŠ SVOJ PUT I SVOJU ISTINU?
Moram da priznam da često nisam imala dovoljno snage da izgovorim NE kad je to bilo potrebno, a i kad jesam, to je bilo praćeno burnom unutrašnjom borbom i skupljanjem snage za taj čin. S druge strane, imala sam veliku podršku porodice, posebno oca, da se, kad god osetim da je to potrebno, oduprem, podignem glavu i zauzmem za sebe. Ja sam na kraju ispala neki „mix“, nekad sam prosto razbijač, a nekad krajnje nesigurna. Imam još puno godina pred sobom da i dalje radim na sebi i upravo mi je to – naučiti reći NE – jedan od glavnih predstojećih izazova!