ВЕЧНО ЧУДО СТВАРАЊА

ПИШЕ: ИВА РАДОВИЋ

Модерни свет склон је да време посматра линеарно, а себе самог, као плод коначног скупа случајности – непоновљивих, али само арбитрарних, без дубоког узрока и сврхе. У центар таквог света постављен је човек – мада и он, тек, као животиња обдарена разумом. Овакав доживљај света и сопственог постојања, лако може довести до кризе идентитета и кризе смисла – што се и дешава, нарочито у доба друштвених или економских превирања, каквом данас присуствијемо.

Традицијске културе време су доживљавале и као линеарно, и као циклично. Догађаји који се у животу ређају као јединствени – долазак на свет, зрелост, склапање брака, рађање деце, смрт – јесу (за појединца) непоновљиви; и увек праћени иницијастичким ритуалима – обредима прелаза. Иницијација је прелазак из једног стања у друго, кроз постепено одвајање од претходног статуса и укључивање у нови. Потребно је јасно обележити тренутак у времену када човек прелази у ново стање, границу између , рецимо, положаја детета и положаја одраслог, између положаја нерођеног и рођеног, живог и неживог. Време је, наиме, континуум у којем границе нису „природне“ – оне су човеков труд да осмисли своје место у времену.

Космичко, универзално време – доживљава се у традицијским културама као циклично. Овај доживљај света сеже још у доба неолитске револуције, освајања пољопривреде и сталног настањивања. Човек је почео у већој мери да зависи од природних периода раста и опадања, нарочито у поднебљима где постоји смена годишњих доба (а где и леже зачеци цивилизације). То није последица тек практичне потребе и самог искуственог доживљаја земљорадње: човек је пре фасциниран тајном рођења, смрти и поновног рађања коју уочава око себе и која подстиче његово промишљање и религијску креативност. Мирча Елијаде религије земљорадничких култура назива космичким религијама, јер се представе, обреди и митови заснивају на идеји периодичног обнављања света – а у њеном темељу је идеја о цикличном времену. У овим религијским – и слободно можемо рећи, филозофским представама, чврсто се повезују идеје смрти и поновног рађања – дакле – соларни и хтонски култови. Логичка веза живота и смрти, плодности и стварања, уобличена је у митовима. Један од најлепших је грчки мит о Деметри и Персефони: Персефону је од мајке, Деметре, одвео бог доњег света, Хад, да би се њоме оженио. Очајна Деметра даје се у потрагу за кћерком и тражи од Зевса да јој је врати. Зевс не жели ни да Хаду ускрати Деметру, па на крају одлучује да она једно време проводи у доњем свету, а да се у пролеће враћа мајци, на Олимп. Тако се и природа обнавља, буја и расте циклично.

Како Деметра обитава у доњем свету, видимо да то симболички представља њену смрт. Ову идеју, о смрти божанства и његовом поновном рађању, што је централна тема космичких религија, налазимо у многим другим културама. Космогонија (стварање света) резултат је смрти и обнове живота централног божанства; а биљни, животињски и људски свет створени су самом супстанцијом бога, његовом крвљу или делом тела (узмимо за пример староегипаски мит о Озирису и Хорусу. Озириса је убио и раскомадао његов брат и конкурент Сет; делове тела пронашла је, сакупила и оживела Изида, да би са ускрслим Озирисом добила сина Хоруса, који ће преузети трон).

Но, у цикличном разумевању времена, а праћен обредима везаним за обнову вегетације – космогонијски мит није „прича о прошлости“ нити једновремени догађај; он се понавља сваке године; свет се увек изнова ствара, из мудрости божанстава и природе и људског саображавања овој идеји. Победа над смрћу и пропадањем није коначна – али ни смрт и пропадање нису коначни, и то човека држи у нади и осећању да се на судбину може утицати.

Централна идеја хришћанства – Христово васкрсење – представља трајну и коначну победу над смрћу; али док очекујемо Други долазак, непрестано се боримо са злом, бесмислом и пропадљивошћу света. Тако се, сваке године, прослављањем Ускрса, поново оживљава и ојачава идеја победе над смрћу, спасења и обнове. Да се идеје космичких религија плодно спајају са хришћанским представама о искупљењу и васкрсењу, сведочи и чињеница да су обичаји о Ускрсу, у нашем народу, везани за обезбеђивање здравља, плодности поља и стоке и прослављање живота. Погрешно би било механицистички схватити да су хришћани просто „искористили“ паганска веровања. Народне представе имају дубоку логику и смисао.

Технолошким развојем и савладавањем стихија природе човек се, са једне стране, уљуљкао у осећај свемоћи – али са друге стране, остао је без осећаја јединства са природном (или божанском) мудрошћу и силом стварања. Живимо у градовима, под вештачким осветљењем, окружени синтетичким материјалима као симболима људске „победе“ – а ипак интуитивно разумевајући крхкост и несталност тог и таквог, људског света. Идеја напретка (без смисла и коначног циља) заузела је место чуда и мудрости стварања и обнове.

Довољно је, међутим, провести неко време у природи – рецимо, у шуми, у марту, када плавет љубичица и процепака облије пепељасту стељу, када изданци траве и пропупеле гране објаве славље, па да осетимо да ништа на свету није тек случајно. У сваком је бићу најдубља и најтананија тајна живота, и свако је биће – чудо. Пролазност коју уочавамо, тек је етапа у вечности; добро и лепо не нестаје, баш као што ни енергија не може нестати.

Чудо живота почива на љубави као највећој мудрости и најјачој стваралачкој сили. Стварањем из љубави, понављамо космогонију. Својом љубављу, осмишљавамо, одржавамо и обнављамо свет.