UNUTRAŠNJI SVET KAO MOTIV ZA PISANJE

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ
INTERVJU: BRANISLAV JANKOVIĆ
FOTOGRAFIJE: NEVENA VELJKOVIĆ

BRANISLAV JANKOVIĆ, KNJIŽEVNIK, NOVINAR, A USKORO ĆE U POTPISU BITI I SCENARI­STA. TRENUTNO PIŠE SCENARIO ZA FILM „POSLEDNJI STRELAC“, ČIJE SNIMANJE TREBA DA POČNE NA PROLEĆE. NOVI IZAZOV ZA PISCA KOJI IZA SEBE IMA MNOŠTVO NASLOVA: “ZIDANJE AMBISA”, “SUZE SVETOG NIKOLE”, “POSLEDNJI CIRKUS NA SVETU”, “VETROVI ZLA”, “O VUKOVIMA I SENKAMA”, „PETA ŽICA“. KADA BISMO SVE SABRALI, TO JE OSAM ROMANA, DVE KRATKE PRIČE I TRI RADIO-DRAME. LEPOTA U REČI, LEPOTA U MISLI, SUOČAVANJE SA SAMIM SOBOM.

KADA SI SHVATIO KOLIKO JE REČ ZA TEBE VAŽ­NA?

Na početku beše reč… Mislim da smo svi mi koji pišemo u potrazi za tom prvom reči iz koje je sve proisteklo. U traganju za njom, mi smo pronašli sve druge. Uvek mi je reč bila važna i mislim da se pisci rađaju sa džepovima punim slova. Ponekad nam neka reč zastane u grlu, ali ovo je svet grkih reči. Ne znam da li će na kraju biti reč, ali znam da je Boga sve manje.

INSPIRACIJA VS. MAŠTA

Recimo da je inspiracija u spoljašnjem svetu, a mašta unutar nas. U sudaru ta dva sveta nastaje umetnost. Prednost dajem mašti, jer kada bismo večno čekali da nam dođe inspi­racija, ništa nikada ne bismo napisali. Naš unutrašnji svet je dovoljno dobar motiv za pi­sanje. Bezgranično more sreće i ludila.

TVOJ ROMAN „SUZE SVETOG NIKOLE“ NALAZI SE KAO IZBORNA LEKTIRA U NEKOLIKO SREDNJIH ŠKOLA U SRBIJI.

To me čini jako srećnim i ponosnim, jer neki profesori misle da u toj knjizi postoji nešto što bi deci pokazivalo prave vrednosti, uverilo ih da dobro pobeđuje zlo, da ništa nije toliko crno da ne bi moglo biti obasjano i da nijedan greh nije toliko veliki da čovek ne bi mogao da se pokaje i bude mu oprošteno. To je roman o srpskom narodu. Ni najmanje ulepšan.

„PETA ŽICA“ JE DVA PUTA PREDSTAVLJENA U ŽENSKOM ZATVORU U POŽAREVCU. KAKO SU ŽENE REAGOVALE NA PROMOCIJAMA?

Veliko iskustvo za mene i jako inspirativno za neki budući roman. Bio sam poprilično izne­nađen činjenicom da su pročitale sve moje knjige kojih ima u zatvorskoj biblioteci, te se promocija pretvorila u otvoreni razgovor, bez imalo kočnica i predrasuda. Koliko su one meni postavljale pitanja, toliko sam i ja njima. Bilo je i suza i smeha. Suočavali smo se sami sa sobom i sami sebi bili sudije i branioci.

U „ZIDANJE AMBISA“ UTKAO SI ISTORIJSKU PRIČU. ODA­KLE INSPIRACIJA ZA TO?

Začetak ideje bio je skriveni natpis na jednom od stu­bova u Visokom Dečanima – Srđ grešni. Napisan ko zna čijom rukom, pre ko zna koliko vekova, bio je ona inspiracija kojoj se morate predati. Kada već nisam mogao da saznam ko je bio Srđ i šta je bio njegov greh, izmislio sam ga. Četrnaesti vek je bio mnogo bitan vek za Srbiju. Kaga ga uporedite sa današnjim vekom, shvatite da se narav i mentalitet naših ljudi nisu promenili. I to je ono što me plaši. Mi i dalje zida­mo naš ambis.

ODLUČIO SI DA SE OKUŠAŠ I U PISANJU SCENARIJA, A TVOJ PRVENAC JE TRILER-DRAMA „POSLEDNJI STRELAC“ PRODUCENTA NIKOLE BUROVCA, ČIJE BI SNIMANJE TRE­BALO DA POČNE OVE GODINE. O ČEMU SE ZAPRAVO RADI I KOLIKO JE PISANJE SCENARIJA „LAK“ POSAO?

To je priča o čoveku koji je stavljen pred dilemu ubiti ili ne ubiti. Večna tema osvete i oproštaja. O prijateljstvu i izgubljenoj ljubavi. Volim da film nazovem dramom iako je pun akcionih scena. Čoveka pred teškim iz­borom glumi Ljuba Bandović i siguran sam da će to majstorski izneti. A što se tiče pisanja scenarija… nije ni malo lak „posao“. Tu vladaju neka druga pravila, različita od onih potrebnih za pisanje romana ili priča. Mislim da sam se dobro sna­šao. Pisanje scenarija je sasvim novo bojno polje.

KADA MOŽEMO DA OČEKUJEMO TVOJ NOVI RO­MAN „UTVARE“? POJEDINE REČENICE IZ NJEGA OBJAVLJUJEŠ I DELIŠ SA SVOJIM ČITAOCIMA NA FEJSBUKU. KAKO ČITAOCI DIŠU?

Čitaoci vole Jevrema Utvića, te jedva čekaju završnicu trilogije o tom raspopu i istražitelju. I to me stavlja na velike muke: završetak mora biti grand finale. Uostalom, ni moj junak ni či­taoci ništa manje i ne zaslužuju. Volim kada se junaci mojih romana odmetnu i krenu da osvajaju svet. I tada postaju svačiji. To znači da sam ih dobro stvorio.

ŠTA JE ZAJEDNIČKO SVIM TVOJIM ROMANIMA?

Emocija. Priče se razlikuju, ali u njima su i smeh i plač i ljubav i tuga. U svakom od njih smo i ti i ja – naše želje, strahovi, nade… Za emociju vam nisu potrebne ni mašta ni inspi­racija, samo zaronite u sebe ili se pogledajte u ogledalo. I budite iskreni. Kakav je to roman koji vas ne dodirne? Mislim da danas pisci ne žele da pokažu svoja osećanja u knjigama. Ovo je vreme hladnih pisaca.

KOJI JE OD TVOJIH JUNAKA NAJBOLJE PROŠAO I BIO PRIHVAĆEN OD ČITALACA?

Jevrem Utvić definitivno, ali tu je i Gmitar Mi­lošević, pa Sibin Marković, Teodora Kaluđero­vić. Imam likove kojima mogu da se ponosim. I deca stvaraju svoje roditelje. Celog života uče jedni od drugih. Nadam se da se ponose svojim autorom.

KOJA JE TVOJA FORMULA USPEHA?

Biti iskren i biti svestan onoga što umeš da radiš. A ne znaš šta možeš dok ne probaš. Znači – upornost i beskrajno poverenje u svoj talenat.

TEMA MARTOVSKOG IZDANJA RYL MAGAZINA NOSI NAZIV „SVETLOST“. KAKO JE TI FILOZOFSKI, KNJIŽEVNO VIDIŠ? KOGA MOŽDA TREBA DA PRO­SVETLE TVOJE REČI I PISANJE?

Moje pisanje ne daje odgovor, ono postavlja pitanja. Jer i ja, kao i ostali ljudi, i dalje tragam ne samo za onom prvoizgovorenom reči, već za onom svetlošću što je razgrnula mrak. Ako su moje knjige makar iskre u toj tami, ja sam ispunio svoju sudbinu.