PIŠE: VERICA BEŠLIĆ BULOVIĆ
“I’M UNSTOPPABLE… I’M A PORSCHE WITH NO BRAKES… I’M INVINCIBLE… I WIN EVERY SINGLE GAME
I’M SO POWERFUL… I DON’T NEED BATTERIES TO PLAY… I’M SO CONFIDENT… I’M UNSTOPPABLE TODAY” ~ SIA
Jutra su mi omiljeni deo dana… tada svi spavaju, ušuškani u svojim snovima, mir je, nema dečje graje, drugara moje dece, koji počinju da ulaze pred odlazak u školu, muzike grupa ZZ Top i ACDC, koje pušta moj muž da bi se razbudio. Hvala ti R. Sharma što si mi otkrio lepotu buđenja u 5 sati. Uvek sam bila spavalica i teško mi je bilo ustati. Svako jutro je bilo isto – užurbano ustajanje, oblačenje i nervoza pred početak radnog dana. Sada ustanem lako, izađem na terasu, udahnem duboko… i spremna sam za još jednu bitku. Mačka mi dolazi u krilo, prede, i kao da mi daje podršku da uskočim u još jedan dan. Fleky, moja žuta loptica, Ginger cat, bila je tu kada sam uspavana pisala naučne radove, učila dok svi spavaju, borila se sama sa sobom da ne zaspem nad laptopom. Kuvala sam kafe – nes, tursku, filter… pila Sovicu i sama sam postala sova i otkrila kako mogu da pobedim sebe.
Slušalice u ušima, muzika je sa mnom i daje mi savršenu podlogu dok pišem, pravim pripreme za časove i razmišljam na tri jezika. Sia me podseća na snagu koju svaki čovek ima u sebi, ako je osvesti i i osmeli se da učini korake koji ga vode ka ispunjenju potencijala. Jer svako od nas ima svoju svrhu postojanja, dolazimo sa zadatkom koji treba da ispunimo u kratkim danima koji su nam dati na Zemlji. „I’m invincible and I win every single day“… Unstoppable… for now… ali trebalo je stići do te tačke. Vodili su me bezuslovna ljubav kojom sam zagrljena u detinjstvu, podrška najbližih koji su verovali u mene i kad se činilo da činim nemoguće, dedini mudri saveti, vojnička disciplina kojom su me vaspitali, putovanja koja su me obogatila, mudre knjige koje sam pročitala, filmovi, muzika, životinje… jednom rečju, LJUBAV prema sebi i svetu u kojem živim. Koliko god taj svet nesavršen bio, svaki dan sam bila ZAHVALNA.
Koliko se samo prepreka sručilo u jednoj godini! Činilo mi se i da je snažnoj meni previše. Mudre knjige kažu da je svakom od nas dat teret koji možemo da podnesemo, ali zašto toliki teret? Nemam posao koji volim, nemam ni zaradu i sve što ona nosi, sin me treba, skupa su lečenja koja prolazimo. I nema podrške države, mi smo samo slučaj. Prepušteni sami sebi i sopstvenim kapacitetima. Odakle da krenem, pitala sam se. Izgubila sam posao, bukvalno preko noći. Fakultet je otvorio odeljenje u Novom Sadu, a svi koji smo se borili za više studenata svake godine i kvalitetniju nastavu ostali smo bez posla, na cedilu, u srednjim godinama. Noćima sam se pitala da li da odem ili ostanem. “Should I stay or should I go?“ – čuveno pitanje moje generacije.
Mi, tranziciona X generacija Jugoslavije, odrasli u srećnoj zemlji do ‘92 kada smo imali 18, 19, 20… ostajali smo bez sigurnog uporišta. Slušali smo kvalitetnu muziku, gledali dobre filmove, učili jezike, slobodno putovali bez viza, maštali o tome kako ćemo putovati i učiti, kako ćemo praviti bolji svet. Ideali mladosti. Ostali smo zatečeni i snalazili se kako je ko umeo. Mnogi su otišli, ali neki od nas su i ostali verujući da će ovde jednom biti bolje. Mora! Točak se okreće – hrabrila sam sebe. Deda je uvek govorio da se „Ciga najviše raduje kada pada kiša, jer će sledeći dan biti Sunce“ ili „Jutro je najmračnije pred svitanje“. Mora da svane, verovala sam. I ostala bez posla, po drugi put. Prvi put su me ostavili bez posla – trudnu. I to je moguće u zemlji Srbiji. I rodila sam sjajnu Zvezdu zbog koje se borim još više! Posle ovog drugog gubitka posla tešili su me da ću ga naći, uvek i jesam – radila sam u sjajnim firmama, imala odlične kolege, ljude sa kojima se i danas družim, kreativne i dobro plaćene poslove. Ali, po prvi put sam se suočila sa traženjem posla u srednjim godinama. Došli su neki novi klinci, bez tereta porodice, učeni novim tehnologijama, aždaje Novog doba. Shvatila sam – nema stajanja, moram da učim, jer čitav život je svakako učenje.
Za početak, hajde da ponovo čitam knjige kojima sam se toliko puta vraćala. Na mojoj polici sa knjigama smeškao mi se Norman Vinsent Pil i rekao da je MOĆ u pozitivnom mišljenju. Skot Pek je namignuo i dodao da moram da krenem Putem kojim se ređe ide, nije lako, ali to je jedina staza kojom moramo proći da bismo ispunili svoje pune potencijale. Nema kompromisa, govorila sam sebi, kao mantru, svakog jutra dok počinje dan. Džubran je dodao da „Napredak nije puko popravljanje prošlosti; on je neprekidno kretanje prema budućnosti.“ I čuveni čarobnjak Koeljo je tu imao da doda par reči – „Kada želite nešto, ceo univerzum kuje zaveru u cilju da vam pomogne da to i ostvarite.“ Pa je onda nastavio u istom tonu: „Kada težimo da postanemo bolji nego što trenutno jesmo, sve oko nas takođe postane bolje.“ I polako je sve bivalo bolje. Na svom putu učenja, ja sam i doktorirala uz dvoje dece, radila kao sumanuta, zarađivala kao freelencer, išla na sve moguće edukacije o digitalnom marketingu, start-up firmama, psihologiji, pisala na engleskom, prevodila, prodavala, radila istraživanja. Mnogi su govorili teško je, kako ćeš uspeti uz dvoje dece, porodicu? Noću, danju, hvataću trenutke, ono malo vremena je meni bilo mnogo, dobra organizacija i želja, govorila sam. “Jer ljudi se kao strele odapinju u život ako znaju cilj“ – kako tvrdi Džubran.
I da ne zaboravimo LJUBAV… tu moćnu snagu koja nam začini život, pomera granice:
„Beneath the sheets
Our love unique, and even when
You leave my bed, you’re in my head
You’re all I need“
Džubran bi tu imao da kaže štošta, ali pomalja mi se njegov možda najčuveniji citat: „Ljubav ne daje ništa osim sebe i ne uzima ništa osim sebe. Kad vas ljubav pozove, pođite za njom, premda su staze njene tegobne i strme. A kad vas krila njena obgrle, prepustite joj se, premda vas mač, skriven među perima njenim, može povrijediti.“ I ima li šta dalje da se doda posle ovoga?
I tako, probudih se jutros i sa police sa knjigama mi se smeškaju svi moji učitelji. Ako postoji Raj, DEDA me gleda odgore i pokazuje ruku stegnutu u pesnicu. DEDA koji me je prvi naučio tajni života i moći planova. Često je govorio da je „Čovek je živ dok ima planove“. A onda Reamon peva – “It’s OK, I got lost on the way… But I’m a super girl… And super girls don’t cry.” Tako se i ja danas osećam ispunjeno i srećno sa svojim planovima, moćno dok sedim u svom kabinetu okružena mladim ljudima i njihovom energijom, predajući na tri jezika i maštajući o nekom boljem svetu koji dolazi. On je tu – digital, nove tehnologije, cirkularna ekonomija, smart cities – nije daleko ako svi zaronimo u sebe i izvučemo ono najbolje što imamo da ponudimo ovom svetu.
P.S. I na kraju za moju dragu urednicu i prijateljicu ANIMU MUNDI… Vodolijicu… jednu iz magičnog kruga mojih Vodolija Witches. Napiši mi tekst, rekla je. I jeste lako i nije… Setih se Balaševića i onih čuvenih stihova iz Provincijalke – „Reči jesu moje igračke, cakle mi se u glavi kao oni šareni staklići kaleidoskopa i svaki put mi je druga slika u očima kad zažmurim. Ali, postoje u nama neke neprevodive dubine, postoje u nama neke stvari neprevodive u reči, ne znam da li ću znati.“ Ali, eto ti teksta, DRAGA MOJA.
Muzika za slušanje:
Bruce Springsteen, Born to Run
David Bowie, This is not America
