UMETNOST SE NE PRAVI SA CILJEM, ONA SE DOGODI ILI NE

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ
INTERVJU: BRANKA BEŠEVIĆ GAJIĆ
FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE

BRANKA BEŠEVIĆ GAJIĆ JE NAGRAĐIVANI FILMSKI I TELEVIZIJSKI REDITELJ, DRAMSKI I AUDIOVIZUELNI UMETNIK, DOKTOR UMET­NOSTI, KREATIVNI PRODUCENT I SCENA­RISTA. ZAVRŠILA JE DIPLOMSKE MASTER STUDIJE NA BEOGRADSKOM FAKULTETU DRAMSKIH UMETNOSTI, A DOKTORIRALA JE NA INTERDISCIPLINARNIM STUDIJAMA UNIVERZITETA UMETNOSTI U BEOGRADU. DOKTORSKI UMETNIČKI RAD POSVETILA JE FILMSKOJ REŽIJI U DIGITALNIM MEDIJIMA I SNIMILA INTERAKTIVNI FILM “ODLUKA” NA TEMU PARTNERSKOG NASILJA, KOJI JE RAZVILA U DUGOMETRAŽNI IGRANI FILM. ČLANICA JE EVROPSKE FILMSKE AKADE­MIJE SA SEDIŠTEM U BERLINU. ČLANICA JE UDRUŽENJA FILMSKIH UMETNIKA SRBIJE, GDE JE KAO FILMSKI REDITELJ U STATU­SU SAMOSTALNIH UMETNIKA, TAKOĐE JE ČLAN UFUS AFE ZAŠTITE. ZA SVOJ RAD JE DOBILA VIŠE MEĐUNARODNIH NAGRADA ZA FILMSKU REŽIJU. PORED SVIH PROFE­SIONALNIH AKTIVNOSTI, USPEVA DA BUDE I REVNOSNA ČLANICA HORA SV. ANTE NA ZVEZDARI.

KADA JE POČELA DA SE RAĐA VAŠA LJUBAV PREMA REŽIJI I FILMSKOJ UMETNOSTI?

Ljubav prema filmu je počela u mom detinj­stvu. Preko puta kuće u kojoj sam odrasla bio je bioskop u sklopu Doma kulture. Tu sam pro­vodila najviše vremena i nema projekcije na kojoj nisam bila. Još od najranijeg uzrasta bila sam impresionirana tim pokretnim slikama, ali i onim starim mehanizmom koji ih pokretao. Bila sam veoma uporno dete i ubedila sam svoje roditelje, posebno oca, da blagoslove moj put. Sa sedam godina otišla sam na dramsku sek­ciju, gde sam sazrevala, prelazila u više nivoe, zatim sam po preporuci mog prijatelja i kolege Nebojše Glogovca položila audiciju kod Milen­ka Zablaćanskog, u Omladinskom pozorištu Atelje mladih u mom rodnom Pančevu, divnoj Vojvodini, a potom po preporuci gospodina Za­blaćanskog prešla sam u Beograd, u Omladin­sko pozorište Dadov, nakon toga sam upisala akademiju i počela da ostvarujem svoje snove.

PROFESIONALNO STE OSTVARENI, OBRAZOVANJE I TALENAT OSVEDOČILI STE KROZ SVOJ BRILJANTAN RAD. DA LI JE OSTALA ŽAL ZA NEČIM U VAŠEM ŽI­VOTU?

Žal je ostala jedino za mojim roditeljima koji dugo nisu fizički sa mnom, ali sigurna sam da će živeti u mom srcu dokle god je mene jer vo­ljeni ne umiru, a s obzirom na to da sam vernik to prihvatam kao volju Božju i verujem da su moji roditelji na nekom boljem mestu gde ćemo se svi sresti jednog dana. To je jedino što mi fali, sve drugo što je iza mene treba tako da bude, nisam nostalgična, živim samo u sadaš­njosti. Smatram da su svi ljudi koje sam srela u životu bili tu s razlogom, isto tako su pojedine osobe iščezle iz mog života s razlogom, dok su pravi ljudi i danas tu i to je dobro. Zahvalna sam na tome.

KAŽU ZA VAS DA STE KOSMOPOLITA I DA VOLITE SVE LJUDE DOBRE VOLJE?

Drago mi je da se to prepoznalo i da me prati ta­kav glas jer ljubav koju reflektujem prema svim drugim ljudima upravo dolazi od ljubavi koju osećam prema svom narodu, kulturi i tradiciji. Po mom skromnom mišljenju, da bi neko bio kosmopolita, treba prvo da voli svoje, jer jedino će tako znati da poštuje i voli sve druge. Mržnja ka drugima dolazi iz sopstvene frustracije, ali i lične percepcije, jer ko ne ume da ceni svoje, još manje će voleti tuđe. Ljubav prema svom narodu izražavaš upravo mirom i unapređiva­njem opšteljudskih odnosa sa svim ljudima bez obzira na razlike koje nas čine. Time stvaramo lepu sliku o nama samima, ali i onima kojima po korenima pripadamo bez obzira da li smo manjina ili većina u nekoj zemlji. Čak i u onoj u kojoj smo rođeni možemo biti manjina po veri i naciji, ali uprkos svemu možemo biti svetlost i jednima i drugima. “Kosmopolitizam je ideja po kojoj humani i prosvećeni ljudi uspostavlja­ju odnose bez obzira na nacionalne, verske i državne granice i unapređuju opšteljudske od­nose; zagovaranje zajedništva, sloge ljudi i na­roda celoga sveta kao nadvladavanje nacional­nih, međunacionalnih i drugih podela.” Ka tome stremim i volim sve ljude dobre volje bez obzira na nacionalnu, versku, rasnu i seksualnu pri­padnost. Kroz profesionalnu delatnost, iz ugla filmskog reditelja, težim da se kroz svoja dela zalažem za ljudska prava – da svaki pojedinac ima jednaka prava, bez obzira da li je većina ili manjina, jer mi smo iznad svega ljudi i naša prava treba da se jednako uvažavaju.

KOLIKO JE ZAHVALNO BAVITI SE UMETNOŠĆU U DANAŠNJE VREME?

Umetnost je dar i privilegija koja nam je data još po rođenju. Ukoliko se tokom faze odrasta­nja taj osećaj zadrži u nama da to kasnije bude i naš profesionalni odabir, tada ujedno stiče­mo i odgovornost da je živimo i usavršavamo. Samim tim, prezahvalno je imati čast baviti se nečim uzvišenim kao što je umetnost. Mnogo je nas pozvano, ali malo je njih odabrano. Ko istraje na ovom putu i ne pristaje na kompro­mise ima tendenciju da doživi sopstveni preo­bražaj i stekne titulu umetnika. Film kao sedma umetnost je skup svih prethodnih umetnosti i zahteva timski rad, ali reditelj je odgovoran za kreativan sadržaj isto kao i dirigent u horu. Od reditelja zavisi da li ćemo svi zvučati kao je­dan glas ili ćemo biti raspad, jer je na njemu ogromna odgovornost i od toga zavisi hoće li se delo prepoznati ili neće. Nije nužno da svaki film bude umetnost jer umetnost se ne pravi sa ciljem, već se ona dogodi ili ne dogodi. Težim ka art filmu i ako me pitate da li je zahvalno baviti se umetnošću s aspekta komercijalne isplativosti moj odgovor bi bio težim da se ba­vim umetnošću i slabo me inspirišu komercijal­ni trikovi koji jedino služe da prave profit pro­ducentima. Mene interesuje autorski film jer je moj poriv u stvaranju bez kompromisa i svakim svojim delom želim da odgovorim najpre sebi na određenu problematiku koja me tišti. Moj put jeste teži, ali je postojan i trajan.

SNIMATE FILM O BILJI KRSTIĆ. O ČEMU FILM GO­VORI I ŠTA JE ONO ŠTO ĆE GLEDAOCI MOĆI DA SA­ZNAJU, VIDE?

Izvan vremena je film o neprekidnim nitima, projekat koji doseže do najtananijih osećanja ljudske duše. Bajka koja kroz fenomen izu­zetne ličnosti istražuje fenomen duše, gde se snagom volje pomeraju granice, grade mosto­vi. Uprkos svim životnim nedaćama, život ipak ne poznaje granice i dobija još dublji smisao, gde dobijamo odgovore na pitanja koji su to presudni momenti koji nas čine još stabilnijim, darovitijim i uspešnijim. Šta je to što nas izdva­ja i čini naše stvaralaštvo posebnim i uzviše­nim. Film se realizuje u produkciji City Grupa, na čelu sa producentom Oliverom Paunovićem koji je prepoznao moj senzibilitet i poverio mi scenario i režiju na ovom delu.

SA KIM BISTE JOŠ VOLELI DA SARAĐUJETE, A DO SADA NISTE IMALI PRILIKU?

Ne bih da prejudiciram unapred, već bih to pre­pustila vremenu i okolnostima u datom trenut­ku, u kom bi se eventualno stvorile prilike za saradnju. Ne želim da govorim o ljudima koje još uvek nisam upoznala jer bi delovalo iluzor­no. Uglavnom pristajem na projekte, ali i na saradnike u odnosu na naše senzibilitete. To je presudno u mom slučaju. Ne pristajem na kompromise.

DANAS SE SNIMA MNOGO SERIJA I FILMOVA U DOMAĆOJ PRODUKCIJI. DA LI BISTE IZDVOJILI NEKI PROJEKAT I ZBOG ČEGA?

U velikim sam obavezama sa svojim projekti­ma, pa nažalost ne mogu da ispratim sve novo što se snima da bih mogla da izdvojim neki pro­jekat koji je na mene ostavio baš tako snažan dojam. Imam veoma malo slobodnog vremena i to vreme koristim na druge aktivnosti kao što je pevanje horu naše župe Sv. Ante kod nas na Zvezdari, kao što su trenuci sa porodicom i prijateljima, planinarenje (rekreativno) i pliva­nje. Napraviću sada jednu digresiju, odnosno anegdotu. Tokom žiriranja na film festivalu u Mostaru, u pauzi sam pitala kolegu i prijatelja, hrvatskog reditelja Branka Schmidta, da ode­mo u bioskop na šta je on rekao: “Ko je još vi­deo mašinovođu da se nakon odrađenog posla vrati i u slobodno vreme gleda vozove, hajmo u kafanu.”

KAKVE PROJEKTE SPREMATE ZA NAREDNI PERI­OD?

S obzirom na to da sam trenutno sa jednim fil­mom u produkciji, to jest u fazi snimanja, sa drugim u montaži, a sa trećim na festivalima, fokusiraću se na sadašnji trenutak, dok bih o narednom periodu volela da govorim kad za to dođe vreme. Preporučujem se za novi intervju u nekom narednom broju.