UMETNOST KOJA POKREĆE

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ
FOTOGRAFIJE: PORTRETNA NEMANJA MARAŠ
SA IZLOŽBE: MARIJANA JANKOVIĆ

NJEGOVA 2021. GODINA ZAVRŠAVA SE U VELIKOM STILU. VLADIMIR LALIĆ, AKADEMSKI SLIKAR, U MU­ZEJU GRADA BEOGRADA IMAO JE IZLOŽBU NA 1500 M2 KOJA JE TRAJALA DVA MESECA. NAJMLAĐI JE IZLAGAČ KOJI JE SAMOSTALNO IZLAGAO U CELOKU­PNOM PROSTORU MUZEJA I DOBITNIK ZAHVALNICE GRADA BEOGRADA ZA DOPRINOS U KULTURI 2021.

U GALERIJI „NOVEMBAR”, U ČETVRTAK, 28. APRI­LA, OD 17 DO 20 ČASOVA, ODRŽANO JE SVEČANO OTVARANJE SAMOSTALNE IZLOŽBE CRTEŽA, RADOVA NA PLEKSIGLASU I OBJEKATA POD NAZIVOM „GRA­NICE TROŠNOSTI“ OVOG MEĐUNARODNO PRIZNATOG AUTORA.

NAKON MNOGOBROJNIH IZLOŽBI U PARIZU, NJU­JORKU, SINGAPURU, TRSTU I BEOGRADU, UMETNIK NAM PREDSTAVLJA RECENTNE RADOVE KOJI SU RE­ZULTAT EKSPERIMENTISANJA SA NOVIM MEDIJUMI­MA I MATERIJALIMA, SVETLOŠĆU I ZVUKOM, A SVE IH OBJEDINJUJE LALIĆEV CRTAČKI RUKOPIS I OSEĆAJ ZA DINAMIČNE KOMPOZICIJE. U NOVIM RADOVIMA UMESTO PAPIRA UPOTREBLJAVA PLEKSIGLAS, PRAVE­ĆI OD VIŠE PLOČA SLOJEVITE CRTEŽE-OBJEKTE, KOJI PORED LINIJE I BOJE ODAJU I UTISAK TREĆE DIMEN­ZIJE, KAO I IGRU PRELAMANJA SENKI. POSEBAN NOV SEGMENT U NJEGOVOM STVARALAŠTVU SAČINJAVAJU I ZVUČNO-VIZUELNE INSTALACIJE, LIGHT BOX OBJEK­TI SA KODIRANOM „PAMETNOM“ LED RASVETOM U MRAKU, KOJI OVU IZLOŽBU ČINE I INTERAKTIVNOM. U JEDNOJ OD DVE PROSTORIJE ĆE UPRAVO BITI IZLO­ŽENA DELA U MRAKU, GDE ĆE SE ČUTI I LALIĆEVA MUZIČKA KOMPOZICIJA KOJU JE KOMPONOVAO I OTPEVAO ZA OVU POSTAVKU.

NA NOVOJ SAMOSTALNOJ IZLOŽBI IZLOŽENO JE OKO 20 NOVIH, DO SADA NEIZLAGANIH RADOVA.

IZLOŽBA JE PRODAJNOG KARAKTERA. ULAZ JE SLO­BODAN.

„GRANICE TROŠNOSTI“ JE NAZIV TVOJE 31. SAMO­STALNE IZLOŽBE. SA NOVIM RADOVIMA I POSTAV­KOM PRAVIŠ KORAK DALJE U SVOM STVARALAŠTVU. DELA SU PODELJENA U DVA SEGMENTA KOJA PRI­ČAJU SVOJU PRIČU. U ČEMU SE NALAZE TE GRANICE TROŠNOSTI?

Želeo sam da iskoristim podelu galerijskog prostora na dva dela i da izložim dve serije ra­dova koji su različiti, a opet veoma povezani. Manja prostorija je u mraku, a druga veoma svetla i široka. Tu sam postavio instalaciju ‚‘Moljci‘‘, radove poput ‚‘Gozbe‘‘, crteže i sada, po prvi put, trodimenzionalne objekte.

LIGHT BOX OBJEKTI SU OSVETLJENI NA POSEBAN NA­ČIN I NIKADA SE NEĆE PONOVITI ISTA SITUACIJA U TRENUTKU VEČNOSTI. SLUČAJNOST NEPONOVLJIVIH DEŠAVANJA.

Ti objekti imaju u sebi kontroler u kojem je kod koji čini da se ploče pleksiglasa nasumično prosvetljavaju. Taj ‘’loop’’ je nasumičan, nepo­novljiv i svaki put pravi novu vizuelnu kombina­ciju. Tri paralelno postavljene ploče se pretaču i kombinuju i prave utisak animacije. Analogna animacija je nešto što me interesuje, možda i kao kontrateža trenutnom još većem naviranju digitalne umetnosti. Unutar prostorije vizuelno prati muzika koju sam komponovao za moj glas i koja pojačava emociju iza radova.

JEDNU IDEJU SI IPAK PRENEO SA PROŠLE IZLOŽBE U OVU, A TO JE TEMAT MUVE KOJA SE SADA TRANSFOR­MIŠE U MOLJCE, LEPTIRE. MUVE SU BILE POLITIČKA KRITIKA, A ŠTA PREDSTAVLJAJU MOLJCI I LEPTIRI?

Ta nova instalacija se nadovezuje na muve. Kao da iz iste crvotočine kreću da izlaze, prvo monohromni, a potom sve koloritniji, veći i ula­ze u apstraktni, ‘’savršeni krug’’. Moljci pred­stavljaju preporod, ali su takođe štetočine u očima ljudi. Jedu knjige i odeću. Ali s obzirom na to da oni imaju i neke karekteristike kao što ih imaju i ljudi, promislimo da li smo to i mi sami. Možda je to i kritika konzumerizma. Možda se bave nekom vrstom preispitivanja seksualnosti. Moji moljci svakako nisu vrsta koja postoji (trenutno), već nešto što je paro­dija evolucije. Značajno mi je da su crtani sa ‚‘zadnje‘‘ strane pleksiglasa, jer tako deluju kao da su fosili u plastici, uhvaćeni u skoku, pokre­tu, parenju u večnosti.

KAKVI SMO MI SAMI PO SEBI KROZ TVOJ RAD?

To je jako teško pitanje, egzistencijalizam čo­veka je nešto što me jako interesuje. Ponekad zaista mislim da smo mnogo više ljudi nego što bismo hteli da budemo. Otud animalnost. Otud kafkijansko prikazivanje metamorfoza. Višeslojni smo. U stomaku, kada nastajemo, prođemo kroz celu evoluciju u samo par ne­delja. Nikada to nećemo pustiti dokle god je fizikalnosti, ali kako smo krenuli, možda i toga neće još dugo biti.

KOLIKO UMETNIK MORA DUBOKO PO SEBI DA KOPA DA BI OTKRIO SVOJE TAJNE, ISCELJUJUĆI SE KROZ RAD I OŽIVLJAVAJUĆI SVOJU MRAČNU, A NEKADA I SVETLU STRANU? DA LI TA IGRA I UMETNOST BOLE?

To iskreno izbacivanje najintimnijih emocija kroz umetnički rad može veoma da iscrpi. Ne znam da li može da isceli. Svoju umetnost ne radim kao meditaciju. Ponekad može da opusti u smislu pražnjenja, ali više može da oduzme energiju, da uzbudi, da iščaši. Mada je čudno da kasnije gledajući te radove koji su nastali u problematičnim vremenima, više ih ne gledam kao istu problematiku ili zapise. Ti radovi po­staju ja, ti radovi postaju i prošlost i pripadaju svetu i taj je osećaj oslobađajuć. Kao trag koji si ostavio iza sebe.

NAVIKAO SI NAS DA SU TVOJE IZLOŽBE TAMNIJEG KOLORITA, ALI SA APRILSKOM IZLOŽBOM SI NAPRA­VIO PREOKRET. VESELA JE. DA LI MOŽDA SADA TVOJE SRCE KUCA DRUGAČIJE? ŠTA SI HTEO DA POSTIGNEŠ BOJOM?

Boja je oduvek bila tu, ali valjda zbog inistira­nja na crtežu koji jeste često monohrom, lju­di pamte moje radove kao ne toliko koloritne. Možda radovi deluju vibrantnije, koloritnije, ali ne verujem da se izložba može okarakterisati kao vesela. Radovi plene pokretom, ali unutar tema kojima se oni bave se kriju slojevi disto­pije, političke kritike, straha, a i nasilja. Taj kon­trast mi je bitan, da postoji segment iznenađe­nja kada se posmatrač udubi u delo.

„GRANICE TROŠNOSTI“ PREDSTAVLJA KOHEZIJU MUZIKE, BOJA, RAZLIČITIH VRSTA NANOSA, SLIKANJA I ŠTAM­PANJA. NEKADA SE PITAMO DA LI NAM JE LIČNI EKSPERIMENT USPEO?

To je uvek pitanje i postoji neka vrsta uzbuđenja pred izložbu koje je i pozitivno i negativno. Ja pretendujem da, makar u Beogradu, uvek po prvi put izložim novu seriju radova. Često su sveži, pre toga su bili samo u ateljeu. Nisu imali vremena da se implementiraju u umu. I naravno, rado­vi u ateljeu, u toj atmosferi, uvek bolje izgledaju jer se čuvaju međusobno. Čist galerijski prostor ostavlja radove na vetrometini, stavlja ih van zone komfora kao neki test. Za mene je taj prvi izlazak van ateljea presudan. Posle može da bude igra, svaki prostor nudi nešto novo. Korišće­nje različitih materijala, kao i audio zvuk, čine da postavka izložbe bude jako izazovan segment rada. Moji radovi su trenutno modularni, tako da će svaki put biti drugačiji.

TEMA MAJSKOG IZDANJA RYL MAGAZINA JE „IN ALL CHAOS THERE IS A COSMOS“. ŠTA ČINI U OVOM HA­OSU TVOJ KOSMOS?

Haos je kreativnost, haos je naviranje, haos je iskra. Haos je prapočetak svega. U mojoj umet­nosti, haos je bitan kao inicijalna kapisla. Potom, taj haos treba kultivisati, napraviti da je čitljiv. Otuda i ime mog benda – Organized chaos. Verujem da umetnost koja zaista pokreće mora biti na nekoj sredini ta dva spektra.