PIŠE: DANIJELA MARKOVIĆ
INTERVJU: BENTOLHODE HALILOVIĆ
FOTOGRAFIJE: NATAŠA RAJAKOVIĆ
„Umetnost, u najdubljem značenju te reči, predstavlja kapiju saznanja.“
OVO SU REČI BENTOLHODE HALILOVIĆ KOJA JE SADA DOKTORAND FILOLOŠKOG FAKULTETA UNIVERZITETA U BEOGRADU, A RANIJE JE NA KATEDRI ZA ORIJENTALISTIKU ODBRANILA MASTER RAD POD NAZIVOM „ISTORIJA ISLAMSKE ARHITEKTURE S POSEBNIM OSVRTOM NA IRAN U DOBA SAFAVIDA“.
BENTOLHODA HALILOVIĆ UČESTVOVALA JE I IZLOŽILA NAUČNE RADOVE NA NEKOLIKO NACIONALNIH KONFERENCIJA U IRANU I SRBIJI O FILOZOFIJI ISLAMSKE UMETNOSTI I ISTORIJI ISLAMSKE UMETNOSTI I ARHITEKTURE. DOBITNIK JE NAGRADE ZA NAUČNI RAD U IRANSKOM SVETOM GRADU KOMU.
AKTIVNO SE BAVI IZRADOM UMETNIČKIH DELA I DRŽI GOSTUJUĆA PREDAVANJA IZ PREDMETA „OSNOVE ISLAMSKE UMETNOSTI“ NA PERSIJSKOM JEZIKU NA UNIVERZITETU U KOMU, U IRANU.
VAŠE CELOKUPNO OBRAZOVANJE, STVARANJE I ŽIVOT UPUĆUJU NA ČINJENICU DA STE PROŠLI MNOGO KAPIJA. KOJE LIČNE KAPIJE SU ZA VAS ZNAČAJNE I KOJE BISTE IZDVOJILI KAO VAŽNE ZA VAŠA SAZNANJA?
U filozofskim analizama suštine umetnosti susrećemo se s različitim teorijama o definiciji umetnosti. Nejednake definicije nekada mogu biti međusobno suprotstavljene u meri da će istraživače dovesti u teorijsku poziciju strukturnih nedoumica. U današnjem razgovoru primarno želim da se usredsredim na posebnu kategoriju umetnosti koju bih predstavila kao plod čovekovog suptilnog truda u sferi njegovog teocentričnog ontološkog saznanja i osećanja. Na takvoj teorijskoj platformi lakše ćemo razotkriti strukture saznanja koje umetnika približavaju njegovim verovanjima i višnjim objektivnim realnostima. U stvari, kao što čovek svojim rečima i govorom uvodi sagovornika u univerzum ideja i doktrina kojem pripada, tako i umetnik u svetlu svog umetničkog rada širom otvara kapije saznanja o učenjima i teorijskim osnovama prikazanog rada. Drugim rečima, umetnost je nesumnjivo zajednički jezik svih ljudi. Svi ljudi su sposobni da razumeju umetnost iz perspektive kognitivnih moći svojih osećanja, racionalnih zaključivanja i intuitivnih dostignuća i, otuda, umetnik primarno razgovara sa svojim sagovornicima prefinjenim jezikom umetnosti.
U RADU KOJI SAM POMENULA U UVODU, PRONAŠLA SAM DA JE REČ HONAR PERSIJSKA REČ KOJA ZNAČI „UMETNOST“ I VUČE KOREN OD DOSTA STARIJE REČI U SANSKRITU SUNAR, KOJA JE SASTAVLJENA OD DVE REČI SU I NARA, SA ZNAČENJEM „VRLI ČOVEK“ I „VRLA ŽENA“ – OSOBA KOJA POSEDUJE LJUDSKO SAVRŠENSTVO.
DA LI JE UMETNIK UPRAVO TO – LJUDSKO SAVRŠENSTVO ILI JE NJEGOVO DELO LJUDSKO SAVRŠENSTVO? KAKO VRLI ČOVEK STVARA?
ŠTA I KOJA DELA DANAS DRUGE STRANE SVETA NAZIVAJU „ISLAMSKOM UMETNOŠĆU“ I POSTOJI LI ISLAMSKA UMETNOST? KOJA BISTE OSTVARENJA IZ ISTORIJE ISLAMSKE ARHITEKTURE IZDVOJILI REČJU I SLIKOM U OVOM RAZGOVORU, KAO NAJAUTENTIČNIJE PREDSTAVNIKE TE ARHITEKTURE I ŠTA IH IZDVAJA U ODNOSU NA ARHITEKTURU DRUGIH PROSTORA, RELIGIJSKIH IDEJA I KULTURA?
Ako smo prihvatili da se umetničko delo prvenstveno formira pod uticajem bića samog umetnika, onda ćemo potvrditi da se duhovna stanja i intuitivna saznanja u najdubljim slojevima bića samog umetnika svakako ilustruju u njegovom umetničkom radu. Prema tome, u meri u kojoj umetnik bude uspešniji u svom duhovnom razvoju, toliko će i njegova umetnost razotkrivati prefinjenija ontološka bogatstva. Kada je neko sistemski privržen duhovnom programu razvoja i unapređenja kognitivnih moći svoje duše, on će nužno u svom umetničkom životu biti usredsređen na to da publici razotkrije savršenstva i iskonske lepote višnjeg dobra i vrlina. Jer, ustanovili smo da je njegova umetnost zapravo plod njegova bića i, otuda, umetnički rad koji on stvara ne može biti odvojen i otuđen od posebnog duhovnog stadijuma kojem on pripada suštinom svog bića. Ovaj sud biće istinit i u drugim, čak i oprečnim, primerima. Profana i destruktivna umetnost nužno će biti plod stvaraoca koji takvu kategoriju umetnosti svestrano podržava u saznajnim i filozofskim strukturama svog mišljenja. Sada bih mogla lakše da formulišem svoj zaključak u odgovoru na vaše značajno pitanje. Naime, ukoliko je umetnik privržen idejnim i normativnim okvirima posebne religijske tradicije, njegov umetnički život će nedvosmisleno biti određen i usmeravan u tom religijskom ambijentu. U islamskoj umetnosti, umetnik gradi svoj autoritet u svetlu teorijskih i praktičnih normi islamskih saznajnih principa i sakralnih učenja i, stoga, umetničko delo koje on bude predstavio s takvim kognitivnim i metafizičkim osnovama – pripadaće kategoriji islamske umetnosti. Dodala bih i sledeću ključnu poentu. Umetnost u svojoj najuzvišenijoj sferi manifestuje apsolutnu božju lepotu. To znači da je umetnik u ovom stadijumu svoje kreativnosti dospeo do kapija najprefinjenijeg saznanja o univerzumu, postojanju i apsolutnom stvoritelju i, prema tome, on će svojim sagovornicima pričati jezikom umetnosti o božjoj lepoti, to jest o apsolutnoj suštini lepote koju on sada imitira i ilustruje u svojim umetničkim delima. Koliko će on biti uspešan u tome da nematerijalne poruke metafizičke lepote prenese i prevede u formu materijalnog umetničkog dela, to će naravno zavisiti od stepena njegove kreativnosti i stručnosti. Upravo u tom segmentu realizacije svog složenog zadatka, on će pokazati koliko je u stvari spreman i stručan da koristi najbolje umetničke tehnike s ciljem da što transparentnije razotkrije srce i srž apsolutne božje lepote. U protivnom, umetnost koja ne poseduje ovakvu vrstu uzvišene duše, biće u svojoj najboljoj formi zarobljena u sopstvenim tehničkim i stručnim normama.
Poput mnogobrojnih mislilaca i islamologa, smatram da najočiglednije manifestacije islamske umetnosti jesu kaligrafija i arhitektura. Na polju arhitekture, korišćenjem i kreativnim kombinovanjem raznih umetničkih tehnika nastaju briljantna zdanja i veličanstvene džamije. Mnogobrojni umetnički modeli, kao što su ukrašavanje raznim vrstama keramičkih pločica u mozaik tehnici (za dekorativno ukrašavanje kupola, minara i svodova/ajvan), štuko malter (u primeru enterijera građevine), rezbarstvo u kamenu (kada se prave minberi ili prozori), slaganje opeka prema najpreciznijim geometrijskim normama (u kupolama i svodovima), pisanje na tvrdim materijalima na ivicama kupola i ulaznih vrata u kaligrafskim pismima nush, suls i kufi, arabeske kojima se ukrašavaju spoljašnje površine kupole, minara i ulaznih vrata ajvana, te umetnički modeli oslikavanja rukopisa i korica koji su bili ukrašeni zlatom, a koji su uglavnom bili povezani s tekstom Kurana i muslimanskih molitvi, kao i isključivo islamska muzika u formi melodičnog recitovanja ezana i Kurana prema sedam mekama – ilustruju u svim ovim slučajevima neopisivu i apsolutnu harmoniju u kojoj se stvara i održava institucija džamije, kao paradigma islamske arhitekture i naravno kao simbol muslimanskih gradova. Dodaću i sledeće objašnjenje. Isfahansku školu arhitekture možemo smatrati krunom ukupne baštine islamske arhitekture i svih dragocenih iskustava muslimanskih i iranskih arhitekata tokom skoro deset vekova civilizacijskog razvoja islama. U ovoj školi poseban značaj pridaje se i duhovnim učenjima persijske kulture. Isfahanska škola jeste stvaralačka paradigma isprepletanosti iranske mudrosti i islamskog pojmovnog sistema. Zato nju možemo nazvati baštinom kulturnih iransko-islamskih ideala. Naime, šah Ismail Safavi je 1501. godine uspostavio obuhvatnu vladavinu na teritoriji celog ondašnjeg Irana, prvi put nakon nekoliko stotina godina političke nestabilnosti. Njegov sin Tahmasb pokazivao je veliku ljubav prema umetnosti i čak je na svom dvoru otvorio radionicu za proizvodnju tepiha i sam crtao dizajne za nove tepihe. U doba Safavida u Iranu su proizvođeni najskupoceniji tepisi koje su safavidski vladari poklanjali džamijama, mauzolejima ili značajnim verskim i kulturnim centrima. Šah Abas Prvi se u tome posebno isticao. U njegovo vreme, persijska umetnost u različitim oblastima došla je do svog vrhunca. On je naredio da se u prestonom Isfahanu sagrade novi trgovi, džamije, palate, bazari i bašte, zbog kojih je Isfahan postao poznat kao „grad – pola sveta“ (pers. nesfe đahan). Osim toga, u skoro svim delovima ondašnjeg Irana podignuti su briljantni spomenici safavidske arhitekture. Privlačnost, preciznost, čvrstina i ostale karakteristike ove arhitektonske škole toliko su upečatljive da su mnogobrojni drugi vladari sledili safavidski model građevina dugo nakon političkog kraha safavidske dinastije.
KAKVU RAZLIKU TREBA DA NAPRAVIMO VEĆ U NAČINU POSMATRANJA DELA KOJA NAZIVAMO SVETIM/SAKRALNIM U ODNOSU NA MODERNU UMETNOST I IMA LI RAZLIKA, S OBZIROM NA TO DA JE MODERNA UMETNOST PROČITANA KAO SVETA ODA MOĆI, KAPITALA, OTUĐENOSTI I VELIČANJA MATERIJALNOG?
Razlike u saznajnim principima nužno uzrokuju razlike u rezultatima. Ako budemo želeli da utvrdimo okvire komparativne analize moderne umetnosti i sakralne umetnosti, najpre ćemo ustanoviti da se suočavamo sa dve međusobno suprotstavljene platforme saznajnih principa. U istorijskom smislu, umetnost se posle renesanse fundamentalno menja. U tom periodu, uzvišeni stadijumi postojanja nisu deo kognitivnih kategorija na koje je usredsređen zapadni čovek i u njegovim teorijskim i praktičnim usmerenjima ekskluzivnu dominaciju ima fizički život. Čovek će tako postati merilo istinitosti u novom univerzumu čije granice i okvire realnosti određuje sam – čovek. Tada, sve više se promovišu čovekova osećanja koja nemaju metafizičko uporište i, na taj način, umetnost će biti u svojoj suštini redukovana u formu umetničkog dela materijalnog čoveka i njegove dominantne moći prepoznavanja fizičke slasti. Estetika i lepota su ovde ograničene u okvirima osetnog opažanja i osetnih objekata, a filozofija umetnosti neće biti ništa drugo do analiza čovekovih osećanja u njegovom susretu s onim što smatra lepim u fizičkom svetu.
U ontološkom i kosmološkom stadijumu koji uslovljava sakralnu umetnost, s druge strane, objektivna realnost nije proizvod čovekovog mišljenja. Realnost objektivno postoji nezavisno od nas i čovek je nužno razotkriva. U kuranskom tekstu prefinjeno se objašnjava da je Bog poučio čoveka imenima svih bića. Čovek je u stvari božja manifestacija i – jedan znak i on će morati da prevaziđe najniže, osetne, stupnjeve svog postojanja kada bude želeo da se vrati svom primordijalnom korenu. Zato insistiram da umetnik, u sferi sakralne umetnosti, zapravo namerava da razotkrije simbole apsolutne i istinite lepote, koju će sagledati na svom duhovnom putu približavanja Bogu. Iz tog razloga, on će čak i sliku sebe obaviti plaštom i koprenom, jer ne želi da ističe osetne detalje svog fizičkog tela. Poslerenesansna umetnost je na neki način zarobljena u objektivnim, a to ovde znači materijalnim, tehnikama. Čak i u slučajevima kada ilustruje slobodu, ona se ne uspinje izvan sfere individualnog i osetnog opažanja umetnika. Ponoviću, sakralna umetnost ima posebno duhovno i ezoterijsko srce i umetnik u toj sferi ima ulogu osobe koja posreduje da se emanacija božjeg realnog savršenstva i lepote razlije u svim stupnjevima univerzuma.
NA IZLOŽBI VERSKE VIZUELNE KULTURE „SVET U SLICI – SLIKA SVETA“ U NARODNOJ BIBLIOTECI SRBIJE DOBILI STE PRVU NAGRADU ZA RAD „RAJSKI VRT“ IZ OBLASTI KALIGRAFIJE I ILUMINACIJE. KAKVI SU VAŠI UTISCI NAJPRE KAO UČESNICE, POTOM I KAO PRVONAGRAĐENE, U JEDNOJ DELIKATNO OKUPLJENOJ IZLOŽBI IZ SVIH CRKAVA I VERSKIH ZAJEDNICA, U KOJOJ SU PREDSTAVLJENI RADOVI UMETNIKA ČIJA DELA NASTAJU U DUHU VERSKOG I KULTURNOG NASLEĐA I IDENTITETA? DA LI VIDITE UMETNOST KAO PROSTOR SLOBODNOG SUSRETA RAZLIČITIH A VRLIH LJUDI, KOJI ZA IZVOR I POČETAK SVOG RADA IMAJU BOGA I MOŽE LI TO STVORITI NOVI AMBIJENT SVETA PUNOĆE DIJALOGA, POŠTOVANJA I UVAŽAVANJA RAZLIČITOSTI?
Učešće na izvanrednoj izložbi „Svet u slici – slika sveta“ predstavlja za mene zaista neponovljivo iskustvo. Naravno, sebe ne smatram umetnikom. Pošto je moje akademsko interesovanje bilo primarno povezano sa sferom filozofije islamske umetnosti, otuda ljubav prema umetnosti prinudila me je na neki način da se usmerim i na praktične forme umetnosti. Posebno sam radosna što je moj novi rad iz oblasti islamske umetnosti iluminacije s izvornim persijskim motivom „Rajskog vrta“ pozitivno ocenjen od strane stručne komisije i šire zainteresovane publike i zbog toga sam svima usrdno zahvalna. Realizacija ove izložbe je, takođe, ideja koju bih želela posebno da pohvalim i podržim. U vremenu kada se ljudi strukturno udaljavaju jedni od drugih i kada nesporazumi i dominacija interesa permanentno produbljuju tu krizu, realizacija jednog skupa na kojem se objedinjujemo oko osovine duhovnosti predstavlja nesvakidašnju pojavu u najpozitivnijem smislu te reči. Umetnost i kultura jesu zajednički jezik svih ljudi, a kada taj zajednički jezik koristimo da bismo razgovarali o višnjim duhovnim doktrinama, tada šaljemo inspirativnu poruku da duše koje su već umorne, u uslovima otuđenosti i ispražnjenosti materijalnog sveta, mogu pronaći ponovnu smirenost u našem zajedništvu. Višnja realnost je jedna i mi smo svi – ljudi. Otuda, zajedničkim jezikom sakralne umetnosti moći ćemo da približimo ljudske duše i da ih ohrabrimo na putu duhovnog pročišćenja. Nesumnjivo, zajedništvom i smirenim dušama gradićemo mnogo bolji svet na čvrstim temeljima koegzistencije.
RAZGOVARAMO U PRAZNIČNOM DANU, A APRILSKI BROJ MAGAZINA ĆE IZAĆI U DRUGIM PRAZNIČNIM DANIMA. PRAZNICI SU TAKOĐE KAPIJE RADOSTI. ŠTA I KAKO VI OBELEŽAVATE DANAŠNJI DAN I POČETAK NOVOG CIKLUSA VREMENA?
Rođena sam u Iranu i imam veliku ljubav prema islamskoj i iranskoj tradiciji. U Iranu, islam se razvijao u dominantnom civilizacijskom ambijentu poštovanja narodnih tradicija. Sve narodne tradicije koje nisu u očiglednoj suprotnosti s principima verovanja u Boga ljubomorno se čuvaju. Štaviše, određeni običaji se mogu pažljivo korigovati kako bi se uskladili s duhom religijskog vrednosnog sistema i naravno s potrebama čovekovog savremenog života. Vreme se u Iranu računa prema solarnom modelu od početka hidžre verovesnika Muhameda, tako što nova godina počinje prvog dana proleća. Proleće u stvari ilustruje ponovno oživljenje lepog sveta u kojem živimo i može nam poslužiti kao divna inspiracija kada razmišljamo o savršenstvima kreacije. U Iranu se u trenucima početka proleća svečano okupljamo u svom porodičnom okruženju i kao u drevnoj Persiji ukrašavamo posebnu trpezu s nazivom „sofreje hatf-sin“, moleći se Bogu za zdravlje, sreću i blagoslov. Na toj sofri postavljamo sedam (pers. haft) stvari koje počinju slovom „s“ (pers. sin). To su: sabze (klice pšenice) kojim priželjkujemo uspešnu poljoprivrednu godinu, sib (jabuka) kako bismo živeli kao u raju, sir (beli luk) da odstranimo bolesti, sekke (zlatnici) za napredak, serke (sirće) za zdravlje, samanu (vrsta iranske alve) za telesno osnaženje i senđed (cimet) kojim želimo zdravlje svojoj deci u novoj godini. Tome dodamo još posudu s vodom, koja simbolizuje osvetljenost i čistotu, a u nju stavimo crvenu ribicu ili narandžu, kao simbol života. Na sofri se nalazi i jedan primerak Kurana u kojem smo stavili novčanice i odmah nakon početka Nove godine delimo ih prisutnoj deci. Zanimljivo je da je ovaj put iranska Nova godina počela skoro istovremeno s početkom muslimanskog blagoslovenog meseca ramazana. Prema islamskim predanjima, ramazan je mesec u kojem se otvaraju kapije božje milosti i u njemu su ljudi koji poste pozvani da budu božji gosti. Ove godine u Iranu rodbina i prijatelji posećivaće se nakon završetka posta i na zajedničkim iftarima, što je veoma inspirativno. Naime, to pokazuje kako je moguće objediniti narodne i verske svečanosti i tako ih dodatno ulepšati. Svi narodi u Iranu na taj način kombinuju svoje narodno i versko slavlje. Želim da kažem da različitostima možemo privući simpatije drugih ljudi, a sličnostima učvrstiti svoje opšte zajedništvo.
ZAHVALNA SAGOVORNICI DODALA BIH SAMO DA ČOVEK UMETNOSTI – ŽIVI OD MOĆI VEČNOG TRENUTKA ALI STVARA OD (U) MOĆI SADAŠNJEG TRENUTKA.
