PIŠE: NINA FILIPOVIĆ
U poslednjih nekoliko godina veoma često tonem u zeleno i plavo, radim aktivnosti od uživanja, šetnje gradom i istraživanja novih prostora i posmatranja ljudi, njihovih izraza, do onih aktivnosti kada se osamim, naslonim na drvo u našem dvorištu i gledam u nebo, mirišem, maštam, kopam redove bašte, sadim plodove, jer sam tati obećala da ću svašta saditi ove godine. U isto vreme shvatam da nikada nisam videla moje roditelje kako uživaju u bilo kojoj aktivnosti, osim u svađi.
Svako od nas živi neki svoj program koji ukoliko nije dobar po naš razvoj, uključuje promenu ka što boljem prilagođavanju situacija u kojima smo svesni sadašnjeg trenutka i šta sada imamo dobro.
U tom razmišljanju dotrčava moja ćerka, skače na mene i kaže: ,,Popni me na drvo da uživam!“. Smeje mi se duša, jer vidim da sam na mom primeru izmenila dosadašnji program. Proleće roda iznad naših glava, u drugom delu dvorišta, ćerka Mina vrišti od sreće, tu je fazan i još par ptica koje nam nisu poznate, radimo trening, grlimo se, dogovaramo odlazak u park i sve one lepe situacije u kojima osećaš prirodu iznutra, a kako nam je kuća smeštena nadomak zaštićenog dela specijalnog rezervata, uživanje kiseonikom je naša posebna zahvalnost.
Neki čudan osećaj je trajao tih mesec dana, sećanja, reči i slike koje se nižu kroz najavu promene do koje dolazi. Tog dana sam sedela duže u dvorištu, brojala svoje blagoslove, svekrve koja pobedila važan životni izazov, odlučila je da radi tehnike koje su je preporodile iznutra ka spolja, prihvatala odnose i shvatila da mi otac nikada nije rekao reči: ,,volim te“ i ,,ponosan sam na tebe“, a onda shvatam da mi to nije ni važno, da su to top reči, da mi više ne treba potvrda. Razumem da je moj otac odrastao bez majke i da je bio izbačen na ulicu sa 15 godina, da je imao deprivaciju svake emocije, a da sam ga ja odabrala da sve ovo shvatim, njega i naš odnos.
Dolaskom moje ćerke na ovaj svet naš odnos je bio pun lepih trenutaka, on nije imao prijatelje i nije iskazivao emocije i slika gde ona izvlači iz njega ono što niko od nas nije uspeo greje mi srce. Tih dana mi rekao da je odlično što treniram i što radim na sebi, da odlično kuvam i mnoge stvari koje ukazuju na opraštanje. Otišao, ali samo fizički.
Ključ svakog odnosa, je prihvatiti i oprostiti sve što ne možemo da kontrolišemo. Haos koji je ovaj proces doneo su lekcije da se opustim, da šetam gradom, da uživam u prirodi, da upoznajem nove ljude, otvorim se ka osobama koje su deo mog života, i pokažem im koliko mi znače, da zahvaljujem, i zaista počnem da putujem, da otpuštam sve toksične emocije, da radim sve one stvari koje on nije.
Kada nam se dogodi lepo, lepo je imati sa kim to možemo da delimo, a kada nam se desi haos, treba nam podrška, a moja prijateljica, moja srodna duša iz detinjstva je upravo u tom haosu pružila neizmernu podršku. Tih dana je išla na more, odletela do Paphosa i dala mi ključ od stana da zalivam cveće i da koristim prostor za svoj oporavak od haosa.
U sred srede nakon par dana u trenutku kada sam odradila sve aktivnosti, znala sam da će padati kiša, ali sam odlučila da krenem u njen prostor i da se izmestim od svakodnevnice i pobedim strah od grmljavine.
Mame znaju osećaj kako je želeti trenutak samo za sebe i ja ga upravo hvatam, da bi bila bolja svom detetu. Koračam dugačkom ulicom i kiša pljušti, suze i kapi kiše se slivaju na moje lice u vidu olakšanja, počinje da grmi, ali saznanje da mogu negde da se sklonim i shvatim kroz šta prolazim u meni skandira kao radost navijača koji su uzvikivali pobeda tog dana na Zvezdinom stadionu, igrala je Zvezda, a ja sam nekad imala pored mnogih strahova i taj od gomile mladića koji imaju želju za nasiljem na utakmicama. Sada se ni tog punog tramvaja navijačima nisam plašila.
Ulazim u njen stan, uzdišem, palim slane lampe kojih ima 4, poput 4 strane sveta i 4 elementa, palim sveće i mirišljavi štapić, skidam mokru odeću, uočim joga mat, ponovim trening tog dana ovog puta u njenom stanu.
U toku istezanja, zahvalim u sebi mojoj prijateljici i Nebu na mogućnosti da se negde sklonim i osetim Mir. Napolju se kiša stišala, urlik navijača, kao i moje misli. Zalila sam biljke, a posebno jednu po imenu ,,ženska sreća“, koja je ovih dana zaista procvetala, kao i moja duša.
Vreme koja sam uzela za sebe je nešto što bi svaka žena trebala sebi da priušti u procesu isceljenja, vreme samo za sebe kroz dobre navike koje su važne za razvoj svakog čoveka. Važno u svakom procesu isceljenja je da izadjemo iz zone komfora, da prihvatimo podršku, da se izmestimo, prihvatimo emocije i dižemo lagano iz kontrasta.
Odlučila sam i skupila hrabrosti da sama sa ćerkom Minom prvi put negde sama noćim, sačekam prijateljicu koja se sledeće večeri vratila i tako pobedim još jedan strah. Spremila sam nam večeru u znak zahvalnosti i sačekala da čujem utiske. U isto vreme me je iznenadila njena zahvalnost, zbog našeg prisustva, dočeka i svetla. Svesna sadašnjeg trenutka, još jednom zahvaljujem Univerzumu na ovoj mogućnosti.
U pripremi i organizaciji svega što radim, imam svoje rituale, jedan od njih je bio ispijanje espresa u dnu Skadarlije. Kada se desi loš dan važno je da nađemo bar jedan ritual koje nas motiviše da prođemo bolje kroz pojedine procese, da budemo prisutni u trenutku sada i ovde, da više uživamo u svom društvu, da uradimo bar jednu stvar koja nas motiviše da idemo dalje, da idemo napred.
EFT tehnika, trening, tuširanje, suplementacija, boravak u prirodi i najvažnija podrška doprineli su mom oporavku, zatim šetnja i aktivnosti sa mojom porodicom. Otvorila sam srce i na mestu gde sam najmanje očekivala upoznala novu osobu koja mi je svojim prisustvom i podrškom značila u ovom procesu.
Ostaje nam da budemo svesni svojih misli, jer mislima kreiramo život. Kada otpustimo vezivanje za ljude, stvari, situacije u procesu haosa, dolazi mir, lakoća, uživanje u svakoj situaciji Kosmosa, ma koliko ona bila bolna ili izazovna, a navike i odluke nas vode ka izlasku iz lošeg procesa i samom isceljenju.
