PIŠE: ANIMA MUNDI
FOTOGRAFIJE IZ PRIVATNE ARHIVE
Aleksandra Ninković-Tašić je istoričarka nauke i turistički vodič specijalizovane ture o Mihajlu Pupinu. Ona je jedan od autora izložbe “Pupin – od fizičke ka duhovnoj realnosti” u Istorijskom muzeju Srbije. Žena koja je vratila publiku u muzej, pokrenula istoriju i postavila Mihajla Pupina na mesto koje zaslužuje.
Aleksandra je predsednik Obrazovno-istraživačkog društva Mihajlo Pupin, multikulturalni je ambasador Unesko kluba Univerziteta Sorbona. Njena najvažnija višegodišnja aktivnost je rad na prikupljanju arhivskog materijala koji se odnosi na život i delo Mihajla Pupina u čitavom svetu.
Kada neko iz srca i duše priča priču o velikom naučniku, morate da zavolite i tog glavnog junaka i ženu koja je na putu istorije nauke.
KAKO SE OSEĆE ŽENA KOJA JE VRATILA PUBLIKU U MUZEJ?
Kada se znanje iz uma useli i u srce, kada ste vođeni zanosom i verom da je to što radite dobro, dobro za čitavo društvo, onda se snaga uvećava i postaje moguće da jedna izložba preraste u pravi fenomen. Ali važnije od svega, ispisuje se model koji daje nadu – Pupinovo delo je bilo u mraku, sada više nije. Na hiljade dece iz čitave Srbije išli su, ne da vide postavku, već da pronađu putokaz, da uhvate zvezdu koja će ih inspirisati i snažiti. Na desetine hiljada ljudi pokazalo je želju da nešto učini, ne samo da posmatra izložbu i njen sadržaj, već da uz emociju i odgovornost, uz strast i ojačanu volju, krene u dalje istraživanje Pupinovog dela i u borbu za bolje društvo u kome živimo. To je za mene pupinizacija.
U SEPTEMBRU MESECU JE BILO TAČNO GODINU DANA OD KADA JE POSTAVLJENA IZLOŽBA U ISTORIJSKOM MUZEJU SRBIJE. ŠTA ZA TEBE ZNAČI OVIH GODINU DANA? KADA SE OSVRNEŠ UNAZAD, ŠTA VIDIŠ, KADA POGLEDAŠ U BUDUĆNOST, ŠTA SE NAZIRE?
Sada jasnije nego pre vidim sav smisao svoga rada, osećam istinitost Pupinove rečenice Porazi su samo kratka odmorišta za buduće pobede. Izložba traje neverovatnih godinu dana, moj rad i želja da cela Srbija čuje za Pupina, više od deceniju. Danas nam je u kulturi, kao i u mnogim drugim oblastima, potrebna održivost. Ne možete čekati da vas stalno oživljavaju veštačkim disanjem, možete ljubavlju, strašću, znanjem, davati sve od sebe i rezultati će doći. Pun muzej znači sigurniju, bogatiju instituciju. Znači i njeno vidljivije mesto na mapi Srbije, ali takođe znači da će u našoj zemlji, barem za taj procenat za koji je jači jedan muzej, biti i više svesti, vrline i znanj u našem narodu. Tako se, duboko verujem, menja svet.
Svaki sledeći korak biće otežan odgovornošću. Pupinizacija se zahuktava, otvorila je širom vrata, ne samo istorije nauke, već je pokazala mesta svih onih koji su nepravdom politike ili nemarom precrtani.
Ne možemo mi bez raznih reformi, ali nigde nećemo stići bez Pupina, Tesle, Milankovića ili Paje Radosavljevića. Kada bih vam samo pokazala nekoliko desetina knjiga koje su stvarali naši najumniji i najmoralniji ljudi 19. i 20. veka, ali koje su ostale u mraku, videli biste jedan izvor suvog zlata. To nasleđe dejstvuje, ti putokazi krepe, ti primeri oblikuju boljeg čoveka.
DA LI NAŠEM NARODU NEDOSTAJU ISTINSKI JUNACI POTEKLI SA BALKANSKOG PODRUČJA, KOJI NOSE SVET I IZRAZITU DUHOVNOST U SEBI, A KOJE JE SVET PROSLAVIO? OŽIVELA SI PUPINA I POSTAVILA SI GA U CENTAR.
Malopre sam navela samo par imena, a mi ih imamo bezbroj. Kroz istoriju, epiku, koračaju gromade. Nama trebaju pravi, istiniti super-junaci. Potrebno je da ih znanjem probudimo iz dubokog sna. To nisu dosadne priče, već živi primeri. Pupin je veoma dobar centar ove priče. Iz kog god ugla da ga pogledate, on isijava najboljim uputstvom – šta činiti? Šta da čini dečak koji želi odgovore na velika pitanja, a nema ni novca ni prijatelja? Kako da naučnik, radnik, osvaja i ugled i sreću i poštenje u istom trenutku? Šta da čini bogat čovek misleći ne samo na svoju korist, već i na druge? Kako jedan profesor rečima i delom ispisuje da mu je cilj da pravi ljude bolje nego što je on sam? Kako se gradi ličnost, a kako razbuktava mašta? Ovo je samo komadić koji pronalazite pronašavši Pupina. A to je jedan čovek. Jedan primer.
DA LI SI VEROVALA, DOK SI POSTAVLJALA IZLOŽBU, DA ĆE ONA IMATI OVAKAV ODJEK?
Sanjala sam da će priča poleteti, da će neobičnost postavke, njena interaktivnost, zadovoljiti i najnestrpljivije dete, da će mu biti jači podsticaj od igrice. Sanjala i verovala jesam. Sada sanjam još više, verujem još jače.
ŠTA JE ZA TEBE LIČNO ZNAČILA OVA POSTAVKA? DA LI SI OKRILA DEO SEBE U CELOJ PRIČI?
Otkrila sam, pre svega, mnoge prijatelje širom Srbije. Osetila sam da je mera moje snage i izdržljivosti veća nego što sam mislila. Svaki napor praćen je velikim zadovoljstvom, a to je, verujem, posledica rada koji ne susreće sopstvenu, već opštu korist. Srela sam toliko ljubopitljivih dečiih pogleda, razmenila sa velikim brojem ljudi i radost i tugu koju nosi pupinizacija, da sam, čini mi se, od tih doživljaja postala barem malo mudriji i bolji čovek.
Osećam da je izložba deo, ne samo mene, već našeg grada, naše zemlje, da je zaslužila da sija kao stalna postavka. To možda neće biti moguće sada i u prostoru Istorijskog muzeja, ali postupak je nepovratno započeo.
MIHAJLO PUPIN JE ZA TEBE…?
Moralni obrazac koji treba slediti i mera onoga što časno srce može učiniti. Mihajlo Pupin je za mene prijatelj, učitelj, duhovni otac, ali i čovek koji je, ne samo činio svet boljim mestom, već je i pokazao kako.
Dana 09.10.2016. godine napuniće se 162 godine od rođenja Mihajla Pupina. Da li planirate nešto posebno da organizujete u muzeju?
Čini mi se da mi svakodnevno, već godinu dana, obeležavamo dan Mihajla Pupina u muzeju. Ja sam za dan Pupinovog rođenja uvek na drugom mestu, uz moju najjaču alatku borbe – priču o idvorskom pastiru koji je postao jedan od najvećih naučnika sveta. Ove godine taj dan provešću u Crnoj Gori, a misli će mi vezivati Pupinove akademije u Kotoru i Herceg Novom, kao i ona u njegovom rodnom Idvoru.
DA LI ISKRENOST, LJUBAV I DOBRA NAMERA U POSLU VODE KA USPEHU?
Uvek. Kaže Milovan Glišić u jednoj svojoj pripoveci. Ovaj svet je tako naopak, da ni zmajevi ne dolaze više. Ubrizgajmo iskrenost, ljubav i dobru nameru u naša dela i živećemo u lepšem i boljem svetu. Sada mi se čini da su ovo što ste naveli najjači pogoni i da su upravo te vrline zaslužne za veliki uspeh pupinizacije. Zaboravili smo, kao da prepoznajemo samo spoljne motive – novac i lični napredak, a ne vidimo najjače sile, ne samo u fizičkoj, već i u duhovnoj realnosti.
KADA TE PUPIN PITA KOJU PORUKU ŽELIS DA POŠALJEŠ SVETU, ŠTA BI REKLA?
Mržnje, neznanje, sitne ljubomore i predrasude odgovorne su za ratove, propadanje poslova i druge patnje sveta, rekao je Pupin, dodajući da „dokle god čovekovo duhovno biće zaostaje u svom razvoju nećemo biti u mogućnosti da u potpunosti uživamo u plodovima materijalnog napretka.”
TEMA OKTOBARSKOG BROJA RYL MAGAZINA NOSI NAZIV METAMORFOZA. ŠTA JE TRANSFORAMCIJA ZA TEBE LIČNO, KAKVA JE ALEKSANDRA NINKOVIĆ-TAŠIĆ NAKON REALIZOVANE IDEJE I „PUPINIZACIJE“?
Metamorfoza je za mene stalna težnja ka boljem čoveku. Težnja, jer tom usponu nema kraja. Iako moramo uvažiti svu muku i napor koje donosi promena, ne smemo zanemariti lepotu i smisao življenja koji postaju jasniji. Ništa neće biti isto za mene, jer ni ja nisam isti čovek. Ovih dana, kroz realizaciju dolazećih planova, stalno se budim sa stihovima koje je Zmaj uputio Tesli:
Razumeće listak sveži
Svaku žilu svoga stabla,
Spajaće nas elektrika (Elektrika naših srca)
I bez žice i bez kabla…
To mesto na kome najveći izumitelj sa suzom u oku gleda u velikog pesnika koji mu posvećuje stihove, mesto na kome je Tesla Zmaju poljubio desnu ruku, pokazuje kako tragove metarmofoze možete pronaći uvek kada ste u prisustvu velikana srca i uma. Posle ovog trenutka, oni nisu ostali isti ljudi. Možda ćemo i mi, otkrivajući znanjem ove zapise naše istorije, postajati drugačiji, bolji.
