PIŠE: TAMARA PUPIĆ, UREDNICA MAGAZINA ENTREPRENEUR MIDDLE EAST KOMPANIJE BNC PUBLISHING KOJA POKRIVA CEO BLISKI ISTOK IZ SVOG SEDISTA U DUBAIJU. TAMARA JE TAKOĐE I OSNIVAC I VLASNIK AGENCIJE T COMMUNICATIONS KOJA PRODUCIRA PODKAST RAZGOVORI SA TAMAROM KOJI PREDSTAVLJA INSPIRATIVNE ZIVOTNE PRICE PROFESIONALNO USPESNIH ZENA IZ DIJASPORE BALKANA.
„Svi se pitaju kako da budu posebni, niko da poželi da bude običan. A biti običan, izgleda, postižu samo posebni.”
Patrijarh Pavle
Ako dobiješ priliku da od posebnih lično čuješ kako i zašto su u nečemu uspeli, da ti svojim rečima opisu životne okolnosti ili događaje zbog kojih ih mi ostali smatramo posebnim, shvatićeš da je uzrok najčešće u nečemu što oni sami smatraju krajnje običnim.
To je često neka posebna veština, a oni će ti o njoj reći samo da su je razvili tokom mnogo krajnje dosadnih dana koji nisu obećavali ništa više od toga. Ili je to odluka koju su doneli sasvim prirodno i lako u nekom presudnom trenutku, iako drugi završavaju kojekakve škole da dosegnu taj stepen “liderstva”.
Hude Kattan je svoju biznis imperiju razvila od bloga o lepoti i šminkanju (samo jedan od Hudinih profila danas ima preko 50 miliona pratilaca) u kozmetički brend koji joj je doneo lično bogatstvo od preko 400 milliona dolara (prema Forbsovoj listi iz 2022. o Amerikankama koje su same napravile svoje bogatstvo). Huda je ove godine i na 30. mestu Forbsove liste 100 najmoćnijih žena sa Bliskog istoka.
„Suština moje kompanije je ideja da možemo da se transformišemo i budemo lepi”, rekla mi je Huda sredinom 2019. i nastavila otvoreno da priča da je kompleks ružnog pačeta bio uzrok njenog rada na sebi iz čega je nastao njen blog, a zatim i brend.
I ona sama priznaje da nema ničeg neobičnog u tome što se izveštila kao šminker – kao mala Iračanka koja je odrastala u Teksasu je bila žrtva vršnjačkog nasilja (vređali su je da je ružna, posebno zbog tamnije boje kože), sa kojim se borila tako što se satima šminkala (da bi se osećala bolje i lepše) i to je trajalo danima i mesecima (otac Arapin/Iranac nije dozvoljavao da njegove ćerke provode puno vremena van kuće).
Tako je mała Huda imała jak lični razlog da prouči kako šminka čini žene lepšim, veštine i znanje o kozmetičkim proizvodima stečeno je kroz više od 10.000 sati uloženog rada, školovanje u Americi ju je naučilo važnosti self promotion marketinga, a arapsko poreklo i poznavanje jezika će je približiti milionskoj publici Bliskog istoka kojoj zapadnjački blogeri neće moći da priđu ni blizu još mnogo godina posle nje.
Za našu priču je interesantno da Huda godinama nije videla ništa neobično u svojim talentima i veštinama sve do jednog trenutka.
”Kada postignete određeni nivo uspeha, shvatite da to može uzrokovati neke stvarno ozbiljne probleme i ako ne pronađete pravi način da se nosite s tim, to bi vas moglo učiniti vrlo depresivnim, vrlo besmislenim. To je zastrašujuće. Na primer, mene su napred gurali problemi iz djetinjstva a da ja toga nisam uopšte bila svesna. Nikada se nisam osećala kao da pripadam društvu, nikada se nisam osećala stvarno ugodno u svojoj koži, a postoje doslovno milijarde ljudi koji se tako osećaju. Međutim, dugo nisam shvatala da je upravo to ono što mi je dalo podsticaj da dokažem da sam dovoljno dobra.” (Entrepreneur Middle East, avgust 2019.)
Kad smo već kod Hude Kattan, da podelim sa vama još jedan zanimljiv detalj. Prvi od naših par susreta se desio 2018. godine, na jednom događaju na koji je Huda došla helikopterom, okružena telohraniteljima i grupom PR-ova koji su mi rekli da nema šanse da dobijem intervju (“da ni ne pitam”) i dok sam usred cele te gužve s njom ćaskala ko sam i odakle sam, Huda odjednom odluči da “oslobodi prostor oko sebe i zaustavi vreme”, odvoji me na stranu i da mi intervju. Zašto? Zato što mi je na pomen Beograda rekla da je njen otac Ibrahim Yahya Al-Kattan, pre nego što je celu porodicu odveo u Tenesi i svojim obrazovanjem i radom ih spasio bede, stekao diplomu mašinskog inženjera na Univerzitetu u Beogradu od 1962. do 1967. godine.
Sad još jedna slična obična priča. Nj. V. Sheika Intisar AlSabah, princeza kraljevske porodice Kuvajta, sa lakoćom objašnjava kako i zašto je osnovala fondaciju koja pruža psihološku pomoć Arpakinjama koje su pretrpele traume rata i nasilja.
Priznaću da stvarno ne znam odakle da počnem da vam objašnjavam da nema baš ničeg običnog u ovoj odluci. Da li od toga da je u nekim delovima arapskog sveta, a tu pre svega mislim na kampove za izbeglice širom Libana i Jordana, stigma oko mentalnog zdravlja 10 puta veća nego igde drugde? Ili od toga da u njihovoj kulturi ni muškarci, a tek žene nikako ne smeju da iznose lične stvari van kuće, a još manje da priznaju bilo kakve psihološke probleme? Ili od toga da bi novoosvojeno mentalno zdravlje – posebno ukoliko sa sobom donese odlučnost da se suprotstavi batinama muža ili želju da spreči rani brak svoje ćerke i umesto toga je upiše u školu – moglo da prouzrokuje ozbiljne probleme za tu, što bismo mi nazvali, “empowered woman”? Da li još da dodam da se, kao što već znamo, od članova kraljevskih porodica, a posebno u arapskom svetu, očekuje da se ne ispovedaju javno, a još manje priznaju ikakve ljudske slabosti?
I onda se jedna kuvajtska princeza odluči da javno priča o porodičnom nasilju koje je pretrpela od pokojnog muža i o teškoj traumi i depresiji od koje je patila posle napada Iraka na Kuvajt 1992. godine i od koje se izlečila tek uz pomoć raznoraznih psiholoških terapija. I još odluči da grupu psihologa uvede usred izbegličkih kampova (baš tamo gde silne međunarodne organizacije sa Zapada mogu da uđu samo da se slikaju i to nakratko) i okupi Arapkinje koje ni ne znaju da može da se živi bez trauma, batina, siromaštva itd. i počne da ih leči.
Verujem da ovakvih primera ima jako mnogo i kod nas i u svetu i zato je moj savet da se uvek trudite da budite posebno obični pre svega sebi, a tek posle drugima – baš onako kako je to najbolje i opisao niko drugi do Patrijarh Pavle.
