PIŠE: MILICA PANTOVIĆ
Prvo što treba da znaš je da ti jesi duša. Pre svih i pre svega. Jedna divna duša. Nežna duša – umiljata i krhka.
Duša koja pati kada joj bilo šta zameraš – kada prema njoj nisi divna i nežna. Duša koja pati kada sa njom nisi strpljiva i kada iz bilo kog razloga vičeš na nju, ne poštujući njen ritam kretanja i način bivanja.
Nemoj da ubijaš njenu prirodnost, misleći da joj činiš dobro – pusti je da se iskaže i da bude ono što jeste. To je jedini način da joj pokažeš pravu ljubav.
Ona mora uvek da se oseća slobodno, poštujući samo svoju satnicu i smer delovanja. Kreni za njom ako ona ide desno, a tebi mozak kazuje da je za tebe bolje levo. Veruj joj – jer ona bolje zna.
Ona ne racionalizuje, već samo oseća. Zato i ne može nikada da pogreši – ni putanju, ni vreme.
Prateći njen titraj, uvek ćeš biti na pravom mestu. Prisutna u trenutku kada časovnik pravih prilika za tebe otkuca tačnost tvog pojavljivanja da ih zgrabiš. Prateći je, ti jednostavno ne možeš ni zakasniti, ni poraniti, već uvek stižeš kad treba. Zato se ne brini, već što pre nauči da joj veruješ, jer je ona najviše na svetu vredna tvog poverenja.
Kada je malo bolje upoznaš, shvatićeš koliko je snažna i silna njena ljubav. I koliko dugo si sebi njenu naklonost zakidala, prosto se na nju ne obazirući, dok je ona sve vreme sa tobom i uz tebe, ne mareći za tvoju nehajnost.
Drugo što treba da znaš je da si ti ta koja biraš kakvim putevima ideš kroz život.
Možeš da puziš. Možeš da koračaš. A možeš i da letiš na krilima duše, ako shvatiš da ni za šta manje nisi sposobna, jer si eto tako rešila.
Samo je stvar tvoje odluke i upornosti da li ćeš osetiti tu moć u sebi kroz koju ti duša šapuće da podržava tvoje letenje više nego iko. I kroz koju ti, ako je poslušaš, potvrđuje da se konačno u tebi oseća sinhronizovano sa svim ostalim delovima tebe – udobno i prihvaćeno, bolje nego ikada pre.
Nekada je teško shvatiti ljudsko letenje kao potpuno prirodno stanje, ali tvoje je da budeš uporna i strpljiva. Da ne dopustiš da te ubede da je koračanje po asfaltu očekivano i normalno. I da su visine podesne za ptičja krila, a asfalt za ljudski hod nogama. To je isto kao kada bi ti neko rekao da golub asfaltom ne hoda.
Ne daj da te ubede da noge ne mogu da polete, prenoseći ti tako svoje zablude sa kojima su odrasli. To su samo njihova pogrešna uverenja koja su im preprečila put ka visini koje se svakako plaše.
A noge mogu. Itekako mogu. Noge mogu mnogo toga. Onda kada im daš dozvolu i dušom im podariš krila. Tada sve mogu. I ne postoji ništa što ne mogu. Jer one tek tada postaju slobodne i svoje.
Svakom koga sretneš na tom putu, dopusti da leti sa tobom. Pozdravi tog heroja što su vam se letovi ukrstili i pruži mu podršku što se i on vinuo visoko, probio strah od visine. Moguće je da ćete zajedno dosta daleko stići. Srodnost sa njegovom dušom uvek će uticati na pojačanje brzine tvog leta, a onda i ti njegove, i tako u nedogled, jer visina ne poznaje granice.
A ako vidiš da se putnik namernik predomišlja i gubi veru u sopstvenu moć. Ako osetiš da mu se vraća na asfalt da hoda nogama bez krila, nazad međ’ zablude iz kojih je pokušao da iskorači, jer se ipak među njima bolje oseća. Ponovo ga pozdravi i poželi mu srećan put. To samo znači da on ipak veruje da za let nije sposoban. To znači da on u svoju dušu i njene želje sumnja. Da je ne voli dovoljno i još uvek nije stekao poverenje u nju. To znači da ne voli dovoljno samoga sebe. A kako će onda tvoju nežnu dušu i tebe. No, i to je u redu. Ti samo zadrži osmeh na licu i nastavi svoj let bez njega, jer ti jesi ono što on nije – verujuća i strpljiva.
Eto. Zbroji sada jedan plus jedan. To da si duša. I da umeš i možeš da letiš. I isprobaj svoj zbir. Zaigraj u svom duševnom letu, prateći njegov slobodni ritam. I shvatićeš da ti takva igra najlepše na svetu stoji.
Videćeš da više nikada nećeš moći da hodaš samo po asfaltu, jer si ga prerasla.
Svedočićeš kako ti mašta niče u realnost. I kako snove lako pretvaraš u javu, da jedva stižeš nove da sanjaš.
Tvoja duša će uvek težiti letu, koji će postati tvoja prirodnost kretanja.
Dešavaće ti se čuda – jedno čudo će pratiti novo čudo. Svet će o tome već šuškati i pitaće se – dokle.
A ti ćeš znati da neće biti kraja čudesima, jer si ti samo to što jesi dušo – za let stvorena, ljudskim krilima ogrnuta. Sa zauvek promenjenim pogledom na život i svet oko tebe.
Jer jednom kad postaneš ptica i dodirneš zvezde, asfalt ti ne može više nikad isto izgledati.
