PIŠE: ANIMA MUNDI
FOTO: MARKO OBRADOVIĆ EDGE
Noć je, nalazim se na terasi hotela u Katmanduu, u Nepalu. Volim svoje uvodnike, koje ispisujem po različitim gradovima i na raličitim stranama sveta. Ovde smo u 2076. godini, godini budućnosti, po lunarnom, azijatskom računanju vremena. Noć je magična, čuje se nepalska mantra Om Mani Padme Hum, negde u daljini.
U tibetanskom budizmu, ovo je najprisutnija mantra i najprisutniji oblik religijske prakse, koju praktikuju laici i monasi. Mene je opčinila, ušla mi je pod kožu, pokrenula svaku ćeliju. Obično je urezana na stenama, poznato kao mani kamenje, obojena na bočnim stranama brežuljaka, inače zapisana na molitvenim zastavicama i molitvenim točkovima.
Jutra u dolini Katmandua su u magnovenju, blaga. Sa terase hotela, vidim krovove kuća, u daljini jednu od stupa, gde se veruje da su Budine kosti ili neki deo njegovog tela. Sve je kao na filmu. U tom miru, čuje se cvrkut golubova i vrana, koji svojim pevanjem bude, kao da najavljuju haos koji će za par sati nastati na ulicama Katmandua. Tu vibrirajuću enegiju i haos na ulicama prepunih ljudi, automobila, motocikala, rikši, nisam videla nigde. Ovde sve nastaje iz nereda/haosa, koji ima neki svoj poznati red i mir, dok vam prašina ulazi u svaku poru. Lepi se.
NEPAL – Never Ending Peace and Love, država između Indije i Kine, sa svojim jakim identitetom. Tu gde je rođen Buda, budizam, Himalaji, momo – tradicionalno nepalsko jelo, lasi od manga – neka vrsta jogurta sa voćem, tu gde je kolorit na najjače u svojim bojama, gde je siromaštvo na izrazitom nivou, gde su zemljotresi nemilosrdni, tu gde je sve u krajnosti – najsvetliji su ljudi u sa svojim dušama, osmesima, lepotom, u poniznosti, umilnosti, nekoj skrivenoj sreći. Ponosni što su Nepalci. Ovo je zemlja sa izrazitim stepenom duhovnosti. Čini mi se da je sva u duhu.
Dominantne emocije su ljubav i radost. Osmeh i dobra namera su im zaštitni znak, beskrajni pozitivizam podnaslov je Republike Nepal, jer kažu: “Kreni i sačekaj sunce, bez obzira što kiša lije.” Iza takve i sličnih rečenica, osetite duboku mudrost naroda koji je propatio u siromaštvu, prašini. Imaju nešto skriveno u sebi, neku nadu koja im ne da da odustanu. Koračam tako u dolini Katmandua, obilazim hramove budističke i hinduističke, stupe, dodirujem zemlju, blatnjavu i suvu – došla sam u monsunskom periodu, ali sam donela Sunce. Koračam i pitam se da li ovo zaista postoji. Tlo vibrira ispod mene, svojom čudesnom energijom, u kojoj su prožeti vekovi tuđih koraka, ideja, religija, borbi, sna.
Fotografišem, adrenalin mi je na 1000%, opčinjena sam detaljima, scenama na ulicama, licima Nepalaca, starijih, mlađih, opijena mešavinom specifičnog sveta, nerazumljivog jezika.
Treći dan je i ne smeta mi više ni prašina, ništa, konačno sam se opustila i adaptirala u okruženje. Jer priroda je jača, slomi nas i pokori. Opijena mirisom sveta, koračam polako, vođena Božijom voljom, sopstvenim umom i intuicijom. Žedna znanja, lepote, dobrote i snage ljudske civilizacije. Neki ljudi različitih kultura oplemene vas, nauče i snažno vežu za sebe. Vide više od vas, iz neke druge perspektive vas posmatraju, kroz sopstvenu vizuru i prostor koji su prepešačili. Ja sam sve i pripadam svima. Znam sa kog izvora sam potekla, ali moja voda je nezaustavljiva, širim se i osvajam onako kako to samo duh zna.
Jungle Travel, hvala za iskustvo, film, duhovnost koju sam doživela. Ostavila sam trag. I ponela ga sa sobom. Nastavljam dalje. Jer tamo najdalje sam JA. Sretoh se sa sobom.
