PIŠE: JADRANKA PETROVIĆ
Onog momenta kad sam ti oči ugledala kao da su mi munje ljubavi i strasti protutnjale telom.
Ljubav na prvi pogled.
Svemir na prvi pogled.
Kad si mi prišao i pružio ruku, nisam čula tvoje ime ni ostalo što si izgovarao, čula sam samo otkucaje svoga srca koji si svirali najlepšu Mocartovu simfoniju.
Videla sam nas u plesu zanosa, osetila sam tvoju snažnu ruku oko struka kako me drži čvrsto i odlučno i taj mi dodir poručuje da si me našao, konačno si me našao, držiš me čvrsto i ne puštaš. Tvoja druga ruka je, pak, nežno držala moju i kao da me vodila kroz život, a ja sam joj se prepuštala sa lakoćom i poverenjem.
Videla sam ceo niz naših predačkih linija koje svedoče tom susretu, veseli i svesni da nas dvoje prekidamo generacijski utemeljena pogrešna uverenja o ljubavi i njenom življenju.
Videla sam pomirenje polova, kraj takmičenja, zlostavljanja i rivalstva.
Videla sam svaku ženu ikada rođenu, željnu ljubavi, zaštite i strasti, koja se uliva u moje vene i proživljava ovaj momenat kroz mene.
Videla sam svoju unutrašnju devojčicu koja ti daje omiljenu lutku da se i ti igraš.
Videla sam naše noći i naša jutra, svilenu, belu postelju od oblaka kako izgužvana slavi naša celonoćna uvijanja i udahe ljubavnog spajanja. Naša tela koja izmorena leže, isprepletanih nogu i ruku, i samo postoje u tački zanosa, u vremenu i prostoru.
Videla sam tvoja odela i kravate i moje duge crne haljine golih leđa koja su hrabro otkrivala ožiljak od operacije kičme. Ti bi ga nežno pomazio kažiprstom svaki put kada bi za to imao priliku i spustio poljubac na moje levo rame.
Videla sam kuću kraj jezera u čijem dvorištu trčkaraju čak tri male, kovrdžave glave i nekoliko velikih i malih pasa, uključujući i moga Tita.
Videla sam korice knjiga koje sam napisala, sa ponosom ih držiš u rukama i svojim prijateljima čitaš odlomke o sebi.
Videla sam suze, gubitke, bolesti koje si preživeo u mom naručju.
Videla sam Italiju, Francusku i Švedsku koje nam šire ruke i postaju svaka, u određenom delu života, naš drugi dom.
Videla sam dečaka željnog iskrene ljubavi i podrške kako se raduje malim i velikim iznenađenjima koja mu spremam, koji me gleda kroz oči najlepšeg muškarca koji hoda ovom zemljom.
Videla sam sede i bore i starost u dostojanstvu koja nas ušuškava u još veću ljubav i strast i koja je svedok mudrosti, obilja, veličanstvene jednostavnosti.
Videla sam auto bez krova i svoje ruke koje plešu na vetru, dok na radiju ide moja omiljena pesma Petra Graše “Triba nam samo da se volit znamo”.
Osećam se dobrodošlo, novorođeno, osećam da je tako lako voleti i postojati i biti žena.
Osećam odgovore na sva pitanja koja su mi ikada bila postavljena.
Osećam radost i sigurnost i snagu i motivaciju.
Osećam da smo se tražili u toliko prethodnih života, ali da je naša priča ostajala uvek nedovršena i da si me i u ovom, tri i po decenije, tražio i našao.
Sada je naše vreme. Sada je momenat stvaranja i manifestacije potencijala koje nosimo u sebi.
I pitam se šta se dešava i da li to opet doživljavam iskustvo kliničke smrti kao kad sam bila dete, ali shvatam ubrzo da me sami Bog nagrađuje u ime ljubavi i šapuće mi da si to ti.
Moj muškarac.
Moj Bog.
Moj najbolji prijatelj.
“Jadranka, drago mi je!”, konačno progovorih kroz osmeh.
“Čini mi se da se odnekud znamo”, izgovorio si i ovlaš mi poljubio ruku.
Samo sam se nasmejala i pustila da naša priča krene.
U pozadini Boris Režak peva: “Ja tebe znam još odavno, iz prošlih života, kad bili smo druga imena i ljudi, znam te odavno, ti si teška dobrota i najbolje samo u meni sad budiš. Znam te odavno, i uvek ću da te pronađem, u svakom životu sledećem…”
