PIŠE: TATJANA SOLDATOVIĆ MANOJLOVIĆ
FOTOGRAFIJE: GORAN KALANJ
Život je takvo đubre pokvareno, izazovno, neodoljivo.
Luda sam za njim, obožavam ga, bacam mu se oko vrata, pod noge, on me šutira, gazi, briše pod sa mnom.
Što me više kinji, ponižava, povremeno baca mrvice sa stola, više ga volim. Slepo.
Takva je ta naša igra.
Mog života i mene. Oduvek.
Tu sam, u ovoj ostrvskoj zemlji, sa brojnim zemljacima. Ne kaže bilo ko da je ovo obećana zemlja, ali stvara privid normalnosti: radiš, zaradiš, platiš za stan u kome si sa tri cimerke, jedeš malo, napiješ se jednom sedmično uoči slobodnog dana (nedeljom na ponedeljak), trezniš se do podne, obaviš potom šoping, opeglaš uniformu… Od utorka opet hotel, hiroviti klijenti, prekovremeni rad, otečene noge od stajanja i ruke od proklete masaže podgojenih Švaba, Engleza, Norvežana…
I tako dan za danom, mesec, dva, pet… Uskoro će godina. Uspela sam da vratim dug onom zlotvoru zelenaškom. Sada štekam za mir svoje duše. I duše moje duše.
Dala je sebi ime Dušica. Sviđa mi se.
………
To se ne zaboravlja. Ta ljubav na prvi dodir.
“Uzmi svog sina, Milena.” Poljubila sam mu glavu, prislonila na grudi i onda su ga odneli. Usledilo je dva meseca agonije. Još nekoliko dana sam ostala u porodilištu, dojila tuđu decu, plakala, strepela, onda su me otpustili. Njega su odmah po rođenju poslali u Institut za prevremeno rođenu decu. Jednom sam uspela da skupim novac i odem do Beograda, da ga vidim u tom zastrašujućem inkubatoru, sa svim onim cevčicama u nosu i braunilama na majušnim šakama. Tešili su me, govorili da napreduje. Moj dečak, moj sin. Strepela sam, drhtala, na normalan san zaboravila.
Još više sam drhtala od straha pri pomisli šta ćemo i kako nas dvoje nakon izlaska iz bolnice. Gde da ga dovedem? U onu moju memljivu sobu u koji se ulazi iz dvorišta? Bar zima prolazi. Biće toplije.
Pomagale su mi drugarice, klinke kao i ja. Uzimale od svojih mama neku jastučnicu, peškir, kuhinjsku krpu, okrnjenu šerpicu. Kada je Jasna donela stari bakin jorgan – napravile smo žurku. Pile smo šerbe. Jedino što se moglo tada. Tako.
Kada je došao dan da ga donesem u tu sobicu koja je bila ceo moj i od tog dana i njegov svet, zahvaljujući nekim divnim ženama koje sam upoznala u frizerskom salonu gde sam bila na praksi, imala sam skoro sve što je potrebno za bebu.
Mama tek punoletna.
Preplašena. Željna da joj neko samo stisne ruku i kaže – nisi sama.
Oni su me šutnuli. Oca nisam uspela da vidim treznog poslednju deceniju. Dva mlađa brata su se krišom osmehnula kada sam došla sa stomakom, tražeći podršku, krov nad glavom. I šmugnuli su, prestrašeni. Od sevanja munja iz njegovog pogleda i presude: „Beštijo, idi da te moje oči ne vide. Ovo je poštena kuća, braći ne prilazi.“
Majku tek nisam ni potražila. Odavno je ona postavila zid između nas, svoje dece i nje. Pobegla je od nasilnika, mislila da se spasila. Uletela u kandže drugog. Kažu da je dobra majka dvema devojčicama koje je rodila u drugom braku. Nas je precrtala. Kako joj je, samo njena duša zna.
Dan kada sam Dušana donela u naš preskromni dom nikada neću zaboraviti. Dana i Miloš, dobri naši susedi, sve su organizovali. Prevoz, toplu supu, pogaču i cveće u vazi. Buket ljiljana koji mi se urezao u svest kao najlepši dar. Nikada nisam dobila cvet pre toga. I dugo potom.
Zapravo, na prste jedne ruke bih mogla pobrojati lepe dane. Nije to više ni važno. Valjalo je život organizovati da odgajim svoju bebu, zaradim za najneophodnije, sačuvam kolebljivo zdravlje.
Noću dok je spavao, zaključavala sam ga na sat-dva i izletala da počistim obližnju kancelariju i frizerski salon u kome sam do Dušanovog dolaska učila zanat i pomagala. Za to sam dobijala neku sitnu nadoknadu. U našu sobicu dolazile su žene iz komšiluka da ih onduliram, donosile jabuke, umešenu štrudlu, teglu ajvara, retko su ostavljale neki dinar. Gurali smo mesec za mesecom, dan za danom. Onda sam uspela da se zaposlim u fabrici stočne hrane. Pakovala sam džakove. Vezivala ih. Kičma je stradala, ja trpela. Dušan je išao u vrtić, često šmrkljiv, prehlađen, sa sirupima u rancu. I rastao.
Nije se igrao sa dečacima. Sklanjao se od njih, izbegavao ih. Ozario bi se kada bi nam u goste dolazile drugarice sa ćerkama. Sa koliko mašte je od restlova pravio haljine za njihove barbike, koliko se uživljavao u njihove igre. Nisam previše obraćala pažnju na to. Živela sam za njegov osmeh.
Jednog dana na vrata nam je došla prelepa Sonja. Ona Sonja. Njegova supruga. Donela je patike, jaknu, dve trenerke, patofne – sve uvijeno u ukrasni papir, u odgovarajućoj veličini, sve novo. I koverat sa nekoliko novčanica koje ja zaradim za mesec dana. Stajala je na vratima, smrtno ozbiljna, s osmehom koji se naslućivao u uglu usana i ohrabrivao da uzmem poklon – zapravo, nije ni ostavila prostor za pregovaranje. Sve je spustila, dotakla me podržavajući po ramenu, jedva izgovorila par rečenica da sve zna, razume, prašta, pomazila Dušana po glavi i otišla. Dama, gospođa u pravom smislu reči. Mnogo puta i pre i posle toga sam razmišljala šta takva žena traži pored takvog skota. Ostala je sa njim iako je znala da Dušan nije njegov jedini greh. Nije jedini plod njegovih grehova. Možda i zločina. Jer… Ovo sa mnom nije bio rezultat želje, strasti, plod ljubavi. Nisam ja njoj to objašnjavala. Nisam imala priliku, a ni želju. Sakrila sam taj pakao u najdublje dubine svoje duše i izbijao je samo noću u košmarima. Srećom, pa sam retko i malo spavala, tek kada se takoreći onesvestim od umora.
………
Imala sam sreće da su me uputili kod najboljeg psihijatra u našem malom gradu. Zapravo, srećna okolnost je da neko toliko stručan i plemenit, posvećen – ostane u ovoj kasabi. Objasnio mi je da se moj problem zove bipolarni poremećaj ličnosti, da ga je postporođajna depresija rasplamsala. Relativno često se susreće, moguće da sam ga nasledila od jednog roditelja, (možda oboje), da se sa tim živi, lekovima sanira, razgovorima sa terapeutom značajno se pomaže. Ne leči se, ali se drži pod kontrolom i život čini funkcionalnim. Manifestuje se najčešće u kriznim situacijama. Baš kao kada se moj život naglavačke okrenuo. A, zapravo, moj nikada i nije bio baš idiličan.
Njemu sam jedino rekla kako je Dušan zapravo začet. Posavetovao me da sve prijavim, predočio šta bi taj proces za mene značio, kroz šta bih morala proći i rekao da je odluka na meni. Odlučila sam da zauvek ćutim. Nisam imala hrabrosti da ponovo i ponovo prolazim kroz to. A možda bi bilo lakše od pakla u kome sam živela i dalje.
……….
Ja sam u tom frizerskom salonu čistila, kuvala kafu, bila na praksi. Ponekad su mi ukazivali čast dajući mi da operem kosu ponekoj gospođi. Kao da mi u ruke daju najskuplji porcelan. Tako sam se i odnosila prema tim dragocenostima koje sam provlačila kroz prste.
Sonji sam se posebno radovala. Unosila je sunce u taj salončić gde sam učila zanat. Uvek elegantna, mirišljava, odmerena. Onakva kakvu sam majku sanjala, kakvom sam sebe zamišljala u nekoj nazirućoj budućnosti.
Ne znam kako se desilo da sam joj jednom prilikom rekla da maštam o tome da naučim vožnju i da štedim novac za to. Već sledećeg puta je dovela i supruga, pozvali su me napolje, sve organizovali i on (inače vlasnik auto-škole) je počeo da me obučava. Rekli su mi da je to poklon jer me Sonja zavolela. Ništa im ne dugujem zauzvrat. Drago im je da vrednoj, pristojnoj mladoj ženi, još uvek devojčici, na pragu punoletstva – mogu da ispune jedan san.
Meni, koja sam se retko usuđivala da maštam i sanjam – ovo je bilo nestvarno.
Nisam mogla da iščekam novi čas, u međuvremenu usklađivala teorijsku obuku, rešavala testove bez greške, položila propise bez negativnog poena, briljirala. Nije bilo srećnije od mene.
Do tog dana. Sada mi sve izgleda kao kliše: moja naivnost, glupost, beskrajno poverenje, neizmerna sreća, entuzijazam. Provežbali smo poligon i kazao je da je dan već na izmaku, pada mrak i sjajan je trenutak da iskusim i vožnju u večernjim uslovima. Savršeno.
Ni u deliću mozga nisam posumnjala. Neću prepričavati sada ovde, mada je moj terapeut govorio da je delotvorno što češće proći kroz traumu kako bi se nataloženi otpad u mozgu počistio. Bar sedam puta. Njemu sam o tome govorila i češće i nikada nikom više. Sada mislim da je Sonja to naslutila, shvatila iz mog spuštenog pogleda, trzaja, ugašenog osmeha. Ona jedina. Ne mogu da tvrdim kada. Kada se stomak više nije dao sakriti. Ili pre. Ne znam.
Nisam poslušala savet terapeuta mnogo godina kasnije, nisam optužila oca svog deteta za silovanje, nisam pokrenula proces utvrđivanja očinstva, nisam ostvarila ni jedno pravo, nisam zadovoljila pravdu. Nisam bila hrabra da prolazim kroz to da odgovaram na pitanja kako se desilo, zašto sam odlazila ponovo, zašto tada nisam odreagovala, zašto sam ćutala.
Rodio se Dušan, postala sam majka. Želela sam svega da ga poštedim.
………
Sa trinaest godina se raspao. On. Moj sin. Naš svet se srušio. Zatekla sam ga… Ne mogu o tome. Hteo je sve da završi. Tako, sam, u našoj podstanarskoj sobici, bez kupatila, sa naprslim staklom na prozoru. Obučen u moju jedinu haljinu za svečane prilike, zelenu šifonsku, boje naših očiju. Kao da me proviđenje dovelo ranije sa posla te glupe srede, kišne, sive… Već je ispraznio sve bočice mojih sedativa, antidepresiva, celu kućnu apoteku… Dok sam čekala hitnu da stigne, pokušavala sam da ga nateram da povrati, očajnički gurala prste u stisnute usne, ljubila mu teme, grlila ga… Spasli su ga.
……….
Noćima san ne dolazi, ne pomaže terapija, razgovori, duge šetnje. Ne mogu da prihvatim, a deklarativno sam pristala, tu sam, podrška sam mu. Njoj, zapravo. Mojoj Dušici. Takvo je ime sebi dao. Moj sin koga više nema. Sada je tu moja ćerka, moja divna ćerka. Moj život. Teško je, preteško. Osećaš očaj, tugu, gubitak. Dug put smo prošli, prošle… Razgovori sa psihijatrom, psiholozima, urolozima, endokrinologom… Proces je to. Hormonska terapija, nekoliko intervencija, promena sredine, finansijske teškoće…
……….
Evo me na Malti. Dušica je u Beču. Srećna. Sa momkom koji joj pruža podršku, ljubav bez zadrške. Ostala je još jedna, ona finalna operacija. Obe radimo i uskoro ćemo moći i to da platimo. Ona će biti funkcionalna na svaki način. Osim… Neka je ona meni živa, zdrava i srećna.
Idemo dalje, ona je čitav moj svet.
