PIŠE: LJILJANA MILIĆ, LICENCIRANI HEAL YOUR LIFE TRENER I COACH PO METODOLOGIJI LUJZE HEJ
FOTO: IZ ARHIVE LJILJANE MILIĆ
Rodimo se u ovom svetu kao čista životna snaga i ljubav. Rodimo se sa znanjem da mrak zaista nigde ne postoji dok u njega ne poverujemo, dok mu u sebi ne oslobodimo mesto za život, pa u njega svašta strpamo da nas tamo plaši. Dođemo u rođenje sa poverenjem u život, sa znanjem da u životu ne postoji nijedan kutak koji nam preti, ukoliko ga sami ne izmislimo i za njega se čvrsto uhvatimo. Rodimo se sa svim što nam je potrebno da svoje nebo spustimo na svoju zemlju i tu ga posejemo da raste za nas. Rođeni smo sa znanjem da smo stvoreni za let. Rodimo se sa istinom o životu, da je tu za nas, da je skloniji trajanju nego smrti, da nismo rođeni da bi tek nestali iza prvog ćoška nepoznatog ugla, da nismo rođeni da nas proguta nekakav mrak i odnesu nekakvi olujni vetrovi. A onda, sa našim prvim plačem, na nas nahrupe nesigurnosti našeg najbližeg okruženja i mi nekako poverujemo ožiljcima i ranama na onim divnim roditeljskim rukama, koje za nas rasteruju mrakove i pevaju nam uspavanke, plašeći se za nas vetrova, jer smo im tako dragoceni. Prihvatimo uverenje da je život vetrometina, koja nas obija o oštre stenovite predele iskustava, kotrljajući nas kao svoju igračku, i tim kortljanjem po svojoj hrapavosti nanosi nam rane i ožiljke na našoj živoj koži.
Celi naš život odraz je naših uverenja. To je moja istina. Mi ta uverenja prihvatimo onda kada odgovorimo na najranije zahteve svog detinjstva i kasnije vodimo svoj život nalazeći potvrdu za istinistost svojih uverenja, gde god da pogledamo. Naša uverenja su samo misli, misli koje smo toliko dugo mislili da su se zakorenile u sistemu naših istina, gradeći naš životni vizir, kroz koji svet iskustava tumačimo i sebi ga prepričavamo. Idemo tako kroz ovu našu jedinstvenu priliku za život, isti taj život i sebe u njemu, sebi prepričavajući. I niko, baš niko umesto nas, ne može da promeni naša uverenja, jer naša su, sa nama su srasla i u ono što zovemo JA porasla.
Sada, nakon dugog pređenog puta, ja verujem da sami biramo sve, od naših misli i uverenja, do naših postupaka. Biramo onda kada znamo da je ogromna moć u nama. A dotle, neupitno prihvatamo ono što nam se ponudi kao sigurno skrovište od lažljive istine da je život opasno mesto za nas. Naša negativna uverenja, ona koja čine da je naš život zakočen i zaglavljen, u svojoj osnovi imaju zastrašujuće NE, koje naseljava središte našeg bića, istiskujući iz njega svu našu moć, da bi se tamo raskomotilo. Ako je život opasno mesto za nas, ako je ludi vetar koji nas vije i bije kao svoju igračku, onda nam ne preostaje ništa drugo nego da postavimo granice, gradeći svoje skrovište od života. A tada, mi postavljamo granice životu, ovom koji je u nama, jednom jedinom na vidiku. Čuvari tih naših granica su naši strahovi, koji nas čuvaju da ih ne pređemo, da ne bismo zakoračili u područje nepoznatog, o kome su nam rekli da tamo žive oluje koje lako razbijaju sva naša jedra. Neizvesnost je ona koja stvara strah, ono nepoznato kojim je život bremenit, a nepoznato je jedino mesto stvaranja novog.
Biti spreman na promenu znači biti spreman za svoju moć, biti spreman da se otisneš i pređeš te granice, kako bi u nepoznatom stvarao svoju novinu. A to možeš onda kada shvatiš da su tvoji strahovi samo strašila, postavljena tu da te zaustave, da si ih sam i pravio i tamo postavio, a da se, kada preskočiš, kada pređeš taj prag obmana, život nastavlja dalje u svojoj običnoj i čudesno stvaralačkoj jednostavnosti. Proći kroz svoje strahove znači osnažiti se za upravo onu moć koju smo im dali. Skok preko granice u nepoznato traži da u nama nešto umre i da se tom smrću nešto rodi: da umre naše beskrilstvo i rodi se poverenje da smo za let svoj stvoreni i da nam je za taj let i dato sve što nam je potrebno.
U središtu našeg bića žive naša krila. Njih nam niko ne daje, niko ne može da ih na nas zakači, da ih nekako prilepi, niko ne može ni da nam ih pokloni, ne možemo da srastemo sa tuđim krilima, niko ne može da ih rodi umesto nas, jer se ona rađaju u nama i u našem punom prisustvu u sebi. Od našeg bola, naših neuspeha, izjalovljenih očekivanja, mi pravimo pačvork kojim prekrivamo svoja krila i sakrivamo ih od sebe. Jer naš najveći strah nije taj da nemamo krila, već taj da ih možda imamo, jer onda sa njima moramo nešto i da učinimo, možda i da poletimo. A da poletimo možemo samo preko postavljenih granica, samo kada poverujemo da iza njih, u tom nepoznatom, ne živi ništa strašnije od onih strahova koje već poznajemo. Leta se plašimo, jer ne bismo da nas nose nepoznati vetrovi, niti da nas motaju vihori koji biju. Naša slika života opterećena je padom!
Ko nas je naučio da je važno da se zakorenimo negde, pa bilo to bilo kud, jer je važno da imamo krov protiv oluja i tih vetrova koji bruje i huje kroz naš život? Naša rodna zemlja u nama je. Ona leti kad joj svoje nebo spustimo. Čudesan ovaj krilati život čeka da se setimo da smo za let stvoreni, jer niko drugi umesto nas toga ne može da se seti. Ja verujem da smo tu da sebe volimo, da prihvatimo baš svaki delić sebe u celinu koja je poletiva. Ko nam je rekao da iza granica živi naše NE MOGU? Ko nam je rekao, pa to ispisao na stranicama naših uverenja, da visine i vetrovi nisu za nas, jer mi to NE UMEMO? Čiji je to glas koji šapuće da smo manje nego prelepi, da nismo za dobro stvoreni, da se dobro zaslužuje, nekim dugom otkupljuje, nekim kojim smo dužni doveka? Ko nam je rekao da je moguće da je život tu samo da bi igrao protiv nas, kada ništa drugo osim njega nismo ni dobili? Ja verujem da ljubav, koja kao semenka stoji u tlu svake naše ćelije, čeka naš dah da oživi. Ona ljubav što voli svaki komadić nas, ona što zna da smo njeni, iz koje, kad kao semenka počne da niče, ne poraste cvet, već ogromna krila. Samo naša. Ona koja nas grle, onde gde mi stvarno stojimo. Ja verujem da je naš Bog bezuslovna ljubav i da nas je stvorio po svom liku da bismo bili njegov odraz na zemlji. Ja verujem da nam Bog naša krila nije dao DO NAS, ostavljajući samo sebi izbor da se ona rode u nama, VEĆ KROZ NAS, u našoj slobodi da ih rodimo mi, da bismo, rađajući ih ljubavnim porodom, objavili svoju božanstvenost i tako projavili zahvalnost životu što živi u nama.
Život je pun vetrova i vihora, laganih lahora i tihih bezvetrica, ali sve one nastaju zamahom naših krila. Onoliko koliko smo spremni da raširimo svoja krila prostire se i naša moć, jer krila su drugo ime naše moći.
Za let si, dušo, stvorena! Da letiš svojim prostranstvima, dok te sunce ne zagrli! I veruj samo u to da ti krila nisu data da tek padneš! Data su ti za skok i let! Ti jesi igračka vetrova, ali samo zato što plešeš sa njima! Ali ti, dušo, biraš da li je let tvoja istina!
