STRAST PREMA UMETNOSTI – KOLEKCIONAR 21. VEKA

PIŠE/FOTOGRAFIJE IZ GALERIJE: MIA MEDAKOVIĆ
INTERVJU: VOJISLAV NOVESKI
FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE

VOJISLAV NOVESKI, DIREKTOR MODERNE GALERIJE BEOGRAD, VOĐEN LJUBAVLJU PREMA UMETNOSTI, UPUSTIO SE U KOLEKCIONARSKE VODE, OPLEMENIVŠI SVOJ ŽIVOT NAJLEPŠIM APSTRAKTNIM DELIMA SRPSKIH SLIKARA. ČOVEK KOJI JE 2015. OTVORIO MODERNU GALERIJU BEOGRAD KAKO BI DAO SVOJ DOPRINOS SVETU KROZ PRIMER DA UMETNOST MOŽE DA SE ŠIRI NA NAJLEPŠI MOGUĆI NAČIN.

OD 10. JUNA DO 10. JULA 2022. U MODERNOJ GALERIJI BEOGRAD BILO JE POSTAVLJENO REMEK-DELO, SLIKA LAZARA VOZAREVIĆA „KRUG“, KOJA JE OTKUPLJENA NA AUKCIJI IZ KO­LEKCIJE DEJVIDA ROKFELERA. LAZAR VOZAREVIĆ JE JEDNO OD NAJVEĆIH IMENA SRPSKOG I JUGOSLOVENSKOG POSLERATNOG SLIKARSTVA KOJI JE UČESTVOVAO NA IX BIJENALU U SAO PAULU, U BRAZILU 1967. GODINE, ČIJU SLIKU JE KUPIO DEJVID ROKFELER ZA SVOJU KOLEKCIJU. ON JE VIDEVŠI SLIKU LAZARA VOZAREVIĆA REKAO: „OVO JE MOJE JER JE PUNO ORIGINALNOSTI.“

RAZGOVARAJUĆI U PREDIVNOM AMBIJENTU U MODERNOJ GALERIJI BEOGRAD, GDE JE I POSTAV­LJENO VOZAREVIĆEV DELO, VOJISLAV PRIČA…

Sve vreme je bio mit koja je to slika jugoslov­enskog slikara bila u kolekciji Dejvida Rokfe­lera. Kada smo listali mnogobrojne kataloge, u katalogu retrospektivne izložbe Miodraga Protića naišli smo na podatak da se neka slika zaista nalazi u Rokfelerovoj kolekciji. I tako je krenula ova naša avantura i istraživanje. Pro­jekat od ideje do realizacije, tačnije akvizicije. Ne kažem da je bilo lako, već izrazito uzbudlji­vo dok slika nije stigla u Srbiju.

PORED SLIKE, NA IZLOŽBI KOJA JE ZAUZIMALA DOMINANTNU POZICIJU U GALERIJI, BILA JE PRED­STAVLJENA I VAŽNA (ARHIVSKA) DOKUMENTACIJA I FOTOGRAFIJE DOBIJENE OD FONDACIJE BIJENA­LA SAO PAULA, MUZEJA SAVREMENE UMETNOS­TI U BEOGRADU, BIBLIOTEKE GRADA BEOGRADA, GALERIJE LAZAR VOZAREVIĆ I IVANE STOJANOVIĆ, ĆERKE UMETNIKA.

Ko je sliku kupio posle Rokfelera neka dalje bude kao upit, hajde da nastavimo sa mitom i da stavimo akcenat na Lazara i ovo remek-de­lo koje je napravio i koje smo po prvi put mogli videti u Beogradu.

DA LI IMAŠ SEĆANJE NA PRVU SLIKU ILI SKULPTU­RU KOJA TI JE PRIVUKLA PAŽNJU I GDE SE POLAKO BUDILA TA LJUBAV PREMA UMETNOSTI?

Još kao klinac tokom fakulteta na studijama or­ganizacionih nauka, izlazeći u grad posećivali smo kulturna dešavanja i tako smo sticajem okolnosti išli i u ateljee umetnika i to baš na Dorćolu. Sećam se da mi je prvi put ozbiljnu pažnju, odakle i kreće moja inficiranost, priv­uklo kada sam sa svojim drugarom Dejanom otišao u atelje njegovog strica, slikara Rade­ta Kundačine. Kod Dejana u stanu sam video velike apstraktne formate. Mene je toliko fas­ciniralo da u jednom starom prostoru vidiš ap­straktni izraz, to je tako dominiralo da me je potpuno opčinilo. Kundačina je pripadao gen­eraciji slikara Bore Joskog, Grebenarevića, Marije Dragojlović, on je bio šmeker, vrhunski obučen, talentovan, sa svojim ličnim pečatom i stilom, i odatle kreće ta moja inficiranost slika­ma, a to je i prva slika koju sam kupio.

KAKO JE ŽIVETI UMETNOST KAO KOLEKCIONAR? NISI UMETNIK, A ŽIVIŠ JE.

To je neodvojivo jedno od drugog. Kolekcio­narstvo vas obuzme, oplemeni, da vam jednu potpuno novu dimenziju. Meni je promenilo život, ulepšalo ga. Pored moje porodice od koje imam veliku podršku, meni je umetnost i slikarstvo osnovna stvar koja me raduje.

DA LI TI BIRAŠ SLIKU ILI SLIKA BIRA TEBE?

Zanimljivo pitanje. Kao sada dok sedimo i gle­damo – Vozarevića slika te ili opčini ili ne opči­ni. Nikada nisam kupovao slike samo zato što ih je naslikao neki veliki slikar. Prvenstveno mislim da slike treba da bude lepe i kvalitetne, a u 99% slučajeva se kod mene poklopi da je sliku naslikao neko od naših najboljih sikara. Nisam pratio trendove uopšte. Kupovao sam ono što volim, ali se ispostavilo da je sve što sam kupio pun pogodak. Nisam grešio, sve ono što sam kupio i imam od slika, umetničkih dela i skulptura, bez problema može stajati u bilo kom muzeju, recimo Muzeju savremene umetnosti.

KAKO SE GRADI JEDNA KOLEKCIJA?

Prvo morate da volite umetnička dela, da znate o njima, morate da čitate, gledate, morate da obilazite galerije, muzeje, da se konsultujete sa kolekcionarima, istoričarima umetnosti, ali na prvom mestu ti moraš da znaš kakav je to umetnik, kakve ima faze, moraš da znaš da uporediš sa nečim drugim. Tome prethodi oz­biljna analiza. Na kraju svega toga dolazimo do onoga što smo rekli na početku: „Da li ti se nešto svidelo ili ne?“ Nikada neću kupiti nešto što mi se ne dopada samo zato što je ime, jer kažu da je bolje da imaš vrhunsku sliku osred­njeg umetnika, nego lošu sliku najboljeg. I to je stvarno tako.

DA LI MOŽEMO DA NAĐEMO NEKI ZAJEDNIČKI IMENITELJ SVIM TVOJIM SLIKAMA ILI SKULPTURA­MA U KOLEKCIJI?

Ako pričamo o pravcu i stilu, reč je o apstrak­tnom slikarstvu. Mene najviše zanima druga polovina prošlog veka i apstraktno slikarstvo i siguran sam da je najveći pomak u srpskoj umetnosti upravo napravljen nakon Drugog svetskog rata, u 50-im i 60-im godinama, pa i 70-im.

OBIČNO KOLEKCIONARI ORGANIZUJU IZLOŽBE IZ SVOJE KOLEKCIJE. DA LI IMAŠ NAMERU DA TO UČINIŠ?

Mislim da je dužnost kolekcionara da slike prikazuju publici. Mislim da je strašno što se puno slika, koje se nalaze u muzejima i galeri­jama. čuvaju zaključane. To je velika greška. Loša kulturna politika koja se vodi. Vi morate prikazivati dela koja su od vrhunske vrednosti. Slika mora da živi.

Zbog svega toga, planiram jednu veliku izlo­žbu apstraktnog slikarstva. Tri godine radimo na tom projektu zajedno sa profesorom Ješom Denegrijem koji piše knjigu o apstraktnoj umet­nosti u Srbiji. On me je zamolio da i ja prikažem dela iz svoje kolekcije. Predložio sam da sva najbolja dela i sve najbolje tekstove stavimo u tu knjigu. Sem moje kolekcije, u knjizi će biti predstavljena najbolja dela iz naših muzeja i galerija i najvećih kolekcija u Srbiji. Planiramo veliku izložbu u muzeju, adekvatnom prostoru, jer su ta dela velikog formata i ima ih puno. Za sada knjiga ima preko 400 stranica i planirano je da svi istoričari umetnosti koji su ranije pisa­li o apstraktnoj umetnosti nađu svoje mesto u knjizi. Mislim da će se projekat završiti za pola godine, tako da će već sledeće godine kolek­cija bila izožena sa drugim delima, kao i sama prezentacija knjige.

KAKO SE KAO OSEĆAŠ KAO KOLEKCIONAR, IN­DIVIDUA KOJA JE U UMETNOSTI, U ODNOSU NA DRŽAVNE INSTITUCIJE KOJE PODRŽAVAJU I NEGU­JU UMETNOSTI I KULTURU?

Kao Alisa u zemlji čuda.

Dejvid Rokfeler je bio ozbiljan biznismen i bankar, a njegova porodica je najviše donirala državi, oni su osnivači Muzeja moderne umet­nosti, Rokfeler fondacije, univerziteta. Kada je Rokfeler umro, kolekcija njega i njegove su­pruge je prodata preko aukcijske kuće za 832 miliona dolara, što je i rekord za prodaju umet­ničkih dela iz jedne kolekcije. Sva ta sredst­va su donirana u 12 institucija koje će kasnije raspolagati tim novcem. Hoću da kažem da nije sve u tome „zaraditi“. Suština je da delimo, prikazujemo, oplemenimo i sebe i druge, svoju porodicu na kraju krajeva. I upravo je to bila moja suština – hajde da napravimo još neš­to, hajde da otvorimo jednu modernu galeriju i da učinimo nešto za našu kulturu. Vraćam se na tvoje pitanje – da li država čini dovoljno? Pa naravno da ne. Pogledajte koliko se novca izdvaja za kulturu. Dela ostaju zaključa­na u muzejima i galerijama. To nije način na koji država treba da prezentuje svoje kulturno nasleđe.

Zašto je Lazar Vozarević bitan ovde? Zato što on svoju umetnost vuče iz srednjovekovne umetnosti, iz naših fresaka i ikona. On pove­zuje srpsku umetnost i kulturu i izražava sebe kroz apstraktnu sliku, „modernu ikonu“ kako je zovu istoričari umetnosti. On je sve vreme promovisao srpsku kulturu. Država koja nema kulturnu politiku, nema ni budućnost.

Za veme Drugog svetskog rata, kada Nemci napadaju Englesku, ministar odbrane kaže Čerčilu: „Dajte odmah sav novac iz kulture da kupimo naoružanje.“ A Čerčil na to dogovara: „Šta ćemo onda da branimo?“ Šta je onda suština? Mi moramo nešto da branimo. Ako nemamo kulturu, mi onda negiramo i našu is­toriju i gubimo se kao narod.

Mi smo u ovom našem galerijskom prostoru stavili akcenat na izlagače sa IX Bijenala u Sao Paulu, gde učestvuju najveća imena od Endi­ja Vorhola, Džespera Džonsa, Sezara, Hok­nera. Na tom Bijenalu izlažu 62 zemlje, preko 4000 umetnika sa 7000 dela. Dakle, svetsko prvenstvo u umetnosti. A jugoslovenski pavil­jon je u centru preko puta američkog. Zamis­lite tadašnju kulturnu politiku koja vašu zeml­ju stavlja pored američke. A gde smo danas? Da li mi danas uopšte idemo na Bijenale? Ne. Da li predstavljamo našu kulturu u svetu? Vrlo skromno i sporadično. Nije ova vlast drugačija od drugih nego se prosto ne ulaže zadnjih 40 godina. Ovo je samo apel da država, kulturne institucije, kolekcionari i privatne galerije, pro­movišu kulturu što više i to je bio moj motiv i ideja kada sam otvarao galeriju.

DA LI MISLIŠ DA JE VOZAREVIĆEV „KRUG“ NA SIMBOLIČAN NAČIN ZATVOREN KADA JE PONOVO U SRBIJI? PREŠAO JE PUTANJU OD SVOG NASTAN­KA, PREKO KOLEKCIJE DEJVIDA ROKFELERA, SADA JE U BEOGRADU KOD NOVOG KOLEKCIONARA.

Apsolutno se slažem. Jedna kružna forma, jedan put oko sveta i na kraju u zemlji u kojoj je i nastao. To zaista ima divnu simboliku, ali ću dopuniti ono što si rekla. Tačno je da je taj krug možda u jednom delu završen, ali se na­dam da je ovo početak jednog novog kruga i novog života i Lazara Vozarevića koji je to ap­solutno zaslužio i publike i drugih koji će moći da uživaju u njegovom delu i koji će inspirisati mnoge da probaju da ponove taj njegov us­peh.

SVAKA DOBRA KOLEKCIJA SE SPORADIČNO AŽURI­RA, DOPUNJUJE I MENJA.

Upravo tako. Dobra dela se ne pojavljuju čes­to. Dokaz tome je i upravo i ova Vozarevićeva slika koja se sada pojavila na aukciji u Americi, a pre toga se jedna njegova slika iz te faze na aukciji prodala pre 15 godina. Trebalo je čekati 15 godina, to je ozbiljan period da bi se bilo u prilici da se opet nešto kupi iz tog ciklusa. Treba da poznajete sva dela, slikarstvo, umet­nika, da budete strpljivi, ali i da reagujete kada se to delo pojavi jer se ne pojavljuje svaki dan, i morate biti spremni da se nečega i odreknete da biste kupili nešto drugo. To su ozbiljno teški trenuci. Šta sada da prodam da bih kupio neš­to drugo?

Gledao sam jedan intervju pred smrt Dejvida Rokfelera, čoveka koji je mogao da ima sve na svetu. Pita ga novinarka o njegovoj kolek­ciji i on kaže kako je izuzetno zahvalan što mu je omogućeno da živi sa tim umetničkim deli­ma. Koliko je to skromno, on je zahvalan što može da uživa u jednom takvom delu. Pogle­dajte kakva je to filozofija. On ne kaže ja mogu sve, upravo je suština da budemo zahvalni što možemo da uživamo u takvoj stvari. I ne traži­mo više.

JA NISAM TA NOVINARKA, ALI IMAM SLIČNO PI­TANJE ZA TEBE – DA LI MORAŠ BITI SKROMAN I ZAHVALAN DA BI TI SE DELO DALO, OTVARALO, DA GA VIDIŠ, DOĐEŠ DO NJEGA I ŽIVIŠ SA NJIM?

Zaista je tako. Uvek sam gledao da mi kolek­cionarstvo i strast ne pređe u gramzivost. Morate da budete skromni što baš nije odlika ljudi koji su u biznisu i zahvalni. I ja zaista to tako gledam, pa ne kupujem sve. Imam neš­to što volim, što razumem i želim da bude u mojoj kolekciji i upravo ta skromnost i ta prava ljubav prema umetnosti dolazi do izražaja, a ne prelazi u gramzivost.

KRUNA SVEGA ŠTO RADIŠ I ŽIVIŠ JE MODERNA GALERIJA BEOGRAD.

Divno je bilo ranije kada je ostavljeno toliko za­dužbina. Moje pitanje je kako ja mogu da vra­tim društvu – da li mogu da vratim kroz galeri­ju? Mogu. Izložba Lazara Vozarevića „Krug“ je apsolutno neprofitabilna, a projekat od šest meseci sa ovakvom publikacijom košta. I to treba da radimo svi. Ja ne mogu da otvorim Muzej moderne umetnosti kao što je uradio Rokfeler, ali hajde da otvorim nešto malo u Beogradu u skladu sa mogućnostima i da time podstaknem druge da urade to isto.