SPIRALA I KRUG

AUTOR: JASNA LOVRIĆ, KOUČING PSIHOLOG
FOTOGRAFIJE: ANIMA MUNDI

Evoluciju zapadne naučne misli možemo pra­titi duž njenog interesantnog spiralnog puta, koji je polazeći od mističkih filozofa starih Grka, rastao i razvijao se u impresivnom dija­pazonu intelektualnog mišljenja, koje se sve više „okretalo“ i udaljavalo od svojih mističkih izvora. Izrodio se pogled na svet koji je u oštroj suprotnosti sa početnim shvatanjima. Put po spirali se nastavio, da bi se ponovo u svojim najnovijim dostignućima, na istoj tački, ali na višem nivou saznanja, pre svega kroz kvantnu fiziku i njene dokaze, zapadna nauka vratila pogledima starih grčkih i istočnjačkih filozo­fa. Prevazilazeći svoje sopstvene limite. Ovog puta u povratku na svoje korene, ali na slede­ćem naučnom nivou, zapadna naučna misao se ne zasniva samo na intuiciji i filozofiji, već i na eksperimentima velike preciznosti i slo­ženosti i na strogom i doslednom matematič­kom formalizmu.

Da li znate da je vaš odabrani pogled na svet izbor između njutnovske i anštajnovske fizike?

Savremena kvantna fizika izvršila je dubok uti­caj na skoro sve aspekte ljudskog društva. Da­nas teško da postoji industrija koja ne koristi rezultate atomske fizike. Međutim, uticaj sa­vremene fizike prevazilazi tehnologiju i nauku, on se prostire do oblasti mišljenja i kulture, fi­lozofije i poimanja univerzuma, medicine. Sa­vremena, kvantna, fizika vodi pogledu na svet, koji je veoma sličan shvatanjima mistika svih vremena i tradicija. Paralele se pojavljuju u Ajurvedama hinduizma, Ji đingu, budističkim sutrama, ali i Heraklitovim tekstovima, sufiz­mu, učenju Don Huana itd.

Danas nas fizika vodi pogledu na svet koji je u suštini mistički, ali nas ona takođe vraća svo­jim počecima koji su – pre 2500 godina.

Koreni fizike, kao i svake zapadne nauke, mogu se naći u prvom periodu grčke filozofije, u še­stom veku pre nove ere, u jednoj kulturi u kojoj nauka, filozofija i religija nisu bile razdvojene. Mudraci Miletske škole nisu se bavili takvim ra­zlikovanjima. Njihov cilj je bio da otkriju suštin­sku prirodu stvari koju su nazivali „fizis“ – izraz iz kog potiče reč „fizika“. Fizika izvorno označava nastojanje da se sagleda suštinska priroda svih stvari, što je središnji cilj svih mistika. Miletiste su kasnije Grci nazivali „hilozoistima“, što znači „oni koji smatraju da je materija živa“, jer poput kvantnih fizičara nisu videli razliku između živog i neživog. Organička shvatanja Milećana su bila veoma slična shvatanjima iznetim u drevnoj in­dijskoj ili kineskoj filozofiji. Heraklit Efežanin je verovao u svet večite promene i neprekidnog „nastajanja“. Filozofske škole se suprotstavljaju u viđenjima sveta i pojavljuje se Elejska škola, koja je podržavala mišljenje o jednom božan­skom principu, što je dovelo do mišljenja o raz­dvajanju duha i materije. U tom pravcu nastavlja Parmenid, koji je smatrao da je Biće jedinstveno i nepromenljivo, da je promena nemoguća. U V veku pre nove ere, grčki filozofi su pomirili ideje Heraklita i Parmenida, i pretpostavili Biće koje se pojavljuje u određenim nepromenljivim sup­stancama – to je dovelo do koncepcije atoma, pa su najzad atom, materiju, smatrali kao „ope­ku“. O atomu je govorila filozofija Leukipa i De­mokrita. Filozofija razdvajanja duha i materije je sve više hvatala korena, grčki filozofi su materiju prikazivali kao gradivne elemente koji su pasiv­ni, a pokreće ih spoljašnja sila suštinski različita od materije. U tom filozofskom mišljenju je ko­ren dualizma, odnosno razlikovanja uma i mate­rije, tela i duše.

Na ovaj način, okrećući se pre svega materijal­nom svetu, rađa se zapadna naučna i filozofska misao, i na ovom „dualizmu“ će graditi svoja dostignuća narednih dve hiljade godina. Pitanja duše se ostavljaju religiji.

Dekart je u XVII veku svoje shvatanje prirode ra­zvijao na suštinskoj razdvojenosti oblasti uma i oblasti materije. Isak Njutn je na toj osnovi kon­struisao svoju mehaniku i postavio osnove (sve do kraja XIX veka) mehanicističkog njutnovskog modela univerzuma, koji je dominirao naučnim mišljenjem.

Na to se nadovezuje Dekartova filozofija i „Co­gito ergo sum“ („Mislim dakle postojim“), koja oslikava celokupni zapadnjački način mišljenja sve do danas – koja svoj identitet poistoveću­je sa umom, a um funkcioniše zahvaljujući će­lijama. To dovodi do često psiholoških rasce­pljenosti između instinkta i volje, uma i duše, uma i osećanja i verovanja. Modela ponašanja i osećaja. Čovek je u neprekidnoj rascepljenosti i sukobu. Čovek ne priznaje i ne poznaje čitave delove sebe i svoje prirode.

Za razliku od mehanicističkog dualnog shva­tanja zapada, istočnjačka misao, kao i misao starih Grka je „organistička“, sve je međusobno povezano. Kvantna fizika XX i XXI veka nas pri­siljava da svet sagledamo veoma slično načinu na koji ga vide hinduista, budista, taoista ili mi­stične škole starih Grka.

Na Zapadu se intuitivna religijska vrsta znanja niže vrednuje od naučnog racionalnog znanja, dok je na Istoku obrnuto. Na Istoku je mistično, filozovsko znanje „više“ i smatra se za „apso­lutno“ znanje. Apstraktno, beskrajno raznoliko i složeno. Apstraktni sistem pojmovnog mišljenja se ne može u potpunosti smestiti u „racionalno“, jer ga „racionalno“ ograničava. Pa tako, na pri­mer, racionalno treba shvatiti da je, kako kaže fizika, „čak i prazan prostor zakrivljen“.

Oblast „racionalnog“ i naučnog se na Isto­ku smatra za „niže“ znanje. Racionalno znanje je iskustvo sa „objektima“ i događajima. Meri, kvantifikuje, klasifikuje i analizira. Pristup „vi­šem“ i „nižem“ znanju se oslikava u pristupu le­čenju istočnjačkih lekara. Oni holistički posma­traju čoveka koji je oboleo, kao celovito biće, ne samo kao skup ćelija.

Za sve nas je teško da prihvatimo da postoji ograničenost „pojmovnog“ naučnog znanja. Ili čak ne želimo da se bavimo time. Naučne poj­move o stvarnosti smo prihvatili kao stvarnost samu. Iako je često sama stvarnost veoma ra­zličita.

Racionalno znanje i racionalne aktivnosti sva­kako predstavljaju najveći deo naučne aktivno­sti, ali intuicija i „uvidi“ su ono što naučnike vodi ka njihovom zamišljenom cilju. „Organički“ eko­loški pogled na svet istočnjačkih filozofa i leka­ra u XIX, XX i XXI veku postaje sve popularniji. Poređenje između istočnjačkih mistika i kvan­tne fizike, naravno, nije na nivou precizne nauke izražene rečnikom savremene matematike, već u načinu posmatranja sveta da bi se došlo do spoznaje koja je ispravna.

Ono što zanima mistike je neposredni doživljaj stvarnosti, koji prevazilazi ne samo intelektual­no mišljenje, već i čulno opažanje. Znanje koje proističe iz takvog iskustva naziva se „apsolut­nim znanjem“ ili „uvidom“, jer se ne oslanja na razlikovanja, klasifikacije i apstrakcije intelekta, pa samim tim, na njegova ograničenja. „Apso­lutno znanje“ je potpuno neintelektualno do­življavanje stvarnosti, iskustvo koje se rađa u neuobičajenom stanju svesti ili u meditacijama, mističnim stanjima, nekad i u snovima. Takva iskustva je imao na primer Nikola Tesla, da bi ih kasnije matematički smeštao u „realnost“. Malo je poznato da je Tesla bio blizak i u stalnoj prepisci sa Vivekanandom, čuvenim indijskim filozofom i mistikom. Svamija Vivekanandu su nazivali Svetim Pavlom hinduizma, a on je sam sebi dao nadimak kondenzovana Indija. Otvara­nje škole u Brooklyn-u za Svamija je bilo značaj­no iskustvo, a njegovo prisustvo u ogromnom New York-u mnogo je značilo Nikoli Tesli, pruža­lo mu je podršku.

Interesantno je gledati kako se posle više veko­va fizika i religija opet spajaju, kako objašnjenje sveta postaje nešto što je izvan i šire od stan­dardno „zapadnjački“ posmatrane precizne na­uke. Kako nauka polazi od veoma mistično obo­jenih pretpostavki i ulaže ogroman novac da ih i eksperimentalno dokaže.

Hojer, direktor CERN-a (Evropska organizacija za nuklearno istraživanje), misli i da rezultati istraživanja u CERN-u na izvestan način pribli­žavaju fiziku i metafiziku, kao i da su donekle ezoterična, daleko od svakodnevice. „Uvek po­stoji trenutak kada znanje zastane i kada po­činje filozofija, metafizika ili religija. To je neka vrsta interfejsa koji se pomera i koji zahvata sve te discipline. Ako mi koji se njima bavimo ne razgovaramo, onda nemamo punu sliku. Najveći je problem u našoj komunikaciji je što se jezici naših oblasti razlikuju, što ne koristimo isti rač­nik“, kazao je Hojer.

Od 2016. Godine, CERN ima prvu ženu direktor­ku, Fabiolu Đanoti. Spajanje duboke intuicije i životnih činjenica je oduvek bio, pre svega, žen­ski dar.