SAN LETNJE NOĆI

PIŠE: VANJA BOKUN POPOVIĆ

„The world behind our eye is our new frontier.“
Carolyn Myss

Tog vrelog njujorškog leta, Central park je bio prostor u kojem se u predvečerje ne­sumnjivo odigravala čarolija. Gde god bih se okrenula, pa­lile su se i gasile svetlosne tačkice, rojevi svitaca koji su preplavljivali gusto zelenilo. Činilo mi se da sam na mo­mente bila jedina koja ih vidi, jer za razliku od mene koja ni­sam mogla da sakrijem dečje ushićenje, drugi su naizgled samo koračali kroz park, sva­ki šetač u svojoj letnjoj noći. Prolazila bih parkom u pred­večerje i pitala se otkud tu ti mali leteći fenjeri u tako veli­kom broju. Rojeći se, svetleći, lebdeći na metar od trave i pomešani sa večernjom sve­žinom, više su delovali kao scenografija filma „Avatar“ nego pojava u prirodi. Po­smatrajući ih, osetila bih ra­dost, polet, čudesnost – htela bih da zaplešem među njima. Onda bih odlazila kući i u mi­slima nastavljala naš neobič­ni susret. Bilo je nečeg ča­robnog, ličnog i neopisivog u tome. Prijatelji sa kojima sam podelila ovo iskustvo tada bi me pogledali i konstatovali da sam skrenula sa uma. Bili su u pravu.

Od tada je prošlo skoro pet­naest godina i svice više nika­da nisam ugledala. No, kada pomislim na njih, lampice u mom biću se popale, radost me preplavi i život je pun, prepun neopisivog doživljaja jednog drugog sveta u kojem sam živela kao dete. U tom svetu, priroda je govorila sa mnom, ruže su disale i za­hvaljivale se kada ih zalijem posle vrelog dana. Noći su bile pune zvezda koje su se smeškale, prenoseći osmeh na svaki delić mog detinjeg sveta. Sve je vibriralo životom i značenjem. Kada bih, kao dete, pričala drugima o ovim susretima, niko mi nije govo­rio da sam skrenula s uma. Bili su u pravu.

Živimo u poslednjoj etapi ere koja bezuslovno slavi logiku, naučni pristup i racionalno razmišljanje. Decenijama su nas usmeravali da pravimo životne odluke koje donose sigurnost, stalno zaposlenje i obitavanje u čvrstim struktu­rama u kojima se ceni disci­plina i kretanje po društvenim lestvicama, pa smo umesto dramaturgije upisivali pravo, umesto filozofije ekonomiju. Malo je onih koji su poslušali unutrašnji impuls i otišli u kre­ativne pravce od kojih, prema mišljenjima mnogih, „nema ‘leba”. No, kako se suočava­mo sa prirodnom katastro­fom u sebi i oko sebe – dok planeta grca u plastici, mi grcamo u trzajima depresije i autoimunih bolesti – polako, ali sigurno stasavaju genera­cije stvaralaca koje ne dopu­štaju da drugi prave odluke za njih, pa se upisuju upravo na te društvene fakultete koji su naizgled opasni za finan­sijsku budućnost. Da li su i ti mladi ljudi sišli s uma?

Najnovije naučne studije po­kazuju da je za čoveka koji nije u dosluhu sa čudesnim, imaginarnim, oplemenjuju­ćim svetom u sebi i oko sebe – budućnost sivila, sagoreva­nja, razočarenja i bolesti nei­zbežna. Kada gazimo punim gasom kroz život, jureći sta­tusne simbole i prateći samo logične odluke, u iscrpljujućoj smo trci sa vremenom koja je na duge staze neodrživa i neizdrživa. Čovek koji stigne do ovako zacrtanog cilja je slomljen i suočen sa neispu­njivom prazninom koju ni novi auto ni nova žena ne mogu da zaleče. No, kada usporimo i zaronimo u sadržaje koji nas očaravaju, koji šalju naš unu­trašnji prostor u ekspanziju i otvaraju čudesne svetove u kojima Duša igra – upozna­jemo se sa sopstvenom au­tentičnošću koju ni jedan sta­tusni simbol ne može da nam pruži. Igramo, pevamo, čita­mo, pišemo, kontempliramo, delimo, osećamo, smejemo se – stvaramo. Iz tog prosto­ra izranjaju mudrost, intuicija, originalne ideje, signali koje naša istinita Budućnost šalje. Postajemo blagoslov i sebi i drugima.

Moderna nauka polako, ali sigurno otkriva da su vekov­ni stvaraoci poput Leonarda da Vinčija, Nikole Tesle i Kar­la Gustava Junga – znali da moraju da „skrenu sa uma“ i uplove u tokove nadahnuća, a zatim da se vrate „umu“ i pru­že čovečanstvu dela koja tra­ju vekovima. Ako ćemo i mi da trajemo, na nama je da se zapitamo koliko smo daleko odmarširali u prostor racija i zacrtanih ciljeva koji nikome ne služe, dok posmatramo kojom se brzinom stare struk­ture urušavaju. Vreme je da otvorimo kapije unutrašnjeg carstva i njim prelijemo sve što je zakočeno, zamrznu­to i fiksirano u nama. Čovek oplemenjenog uma i otvore­nog srca spaja Nebo i Zemlju, vidljivo i nevidljivo, moguće i nemoguće – ono što nam je sada kao civilizaciji neophod­no. Lepota će zaista spasiti svet.

Svici su opet tu, na metar od vlažne trave i ove letnje noći. Golom oku su nevidljivi. Da li ih osećaš i Ti?