INTERVJU PRIPREMILA: MIA MEDAKOVIĆ
INTERVJU: IVANA MARINKOVIĆ
FOTOGAFIJE: NIKOLA MARINKOVIĆ, NIKOLA RADULOVIĆ, EASY MAGAZIN, OTVORI IDEJU
Ivana Marinković je žena u četrdesetim sa misijom da spoji sve aspekte ličnosti u celovitost ženskog bića. Mama jedne devojčice sa željom da odgaja srećno, zadovoljno i zdravo žensko čeljade na Balkanu. Naučna radnica i preduzetnica koja uživa u tome da živi sopstvene vrednosti u savremenom svetu ne zatvarajući oči pred sopstvenom mračnom stranom. Čitač duša koji proces isceljenja nalazi u pisanju. Inspiriše je život savremene, realne žene, punoća života i nalaženje unutrašnjeg mira kroz sve izazove sa kojima se žene u Srbiji danas suočavaju.
Kako si se našla u pisanoj reči i influensingu?
Pisana reč mi je struka, a u inflensingu sam se doslovno obrela. Tj. ono je mene našlo pre i nego što sam znala za ovu vrstu posla i javnog ispoljavanja. Šalu na stranu, 2012. počela sam da pišem blog o venčanjima i o poziciji žene u društvu kroz njen ulazak u porodični život. U to vreme blogova nije bilo puno, uglavnom je bilo modnih, a Jedan frajer i bidermajer bio je prvi wedding blog. Nastao je iz potrebe da stvorim kreativniju realnost, da ispoljim svoju ljubav prema pisanju i porodici. Ubrzo su ljudi to prepoznali, blog je postao jako čitan u to vreme pa su se vesti o Frajeru vremenom pronele mrežama. Bilo je jako mnogo lepih reakcija što me je posebno radovalo, ljudi su osetili zdravu emociju i iskreno otvaranje koje im je nedostajalo. Od tog pisanja za Frajera, oformio se jedan medijski lik koji je podudaran onom u realnosti – Ivana frajerka. Ispostavilo se da ljudi, najpre žene, vole da čitaju moje tekstove, da se prepoznaju u različitim životnim fazama koje prolazim i da im prija način na koji ih predstavljam. Zadovoljstvo mi je time veće jer sam oduvek želela da sve što radim ima smisao i svrhu. Da ne služi samo meni, već i drugima.
Neki brendovi su to prepoznali, uvideli slične vrednosti i ja sam zaista presrećna što danas, kao jedan od pionira blogovanja u Srbiji, imam prostora da na mrežama da pišem o unutrašnjim procesima i svakodnevici jedne žene na nebanalizovan način i da u tome beskrajno uživam.
Kako jedna frajerka živi u tebi?
Danas slobodno i nesputano. Nekada – vrlo ograničeno i neosvešćeno. Bilo mi je potrebno vremena da spojim različite strane ličnosti, od nežnosti, emotivnosti, ženskog frajerluka i ženske snage. Ranije su bili u procepu, poput nekih nespojenih ostrvaca, a danas ih veže topla veza. 🙂 Dnevno prelazim kilometražu od nežne i negujuće majke preko poslovne žene, partnerke, prijatelja, balansiram različite uloge i samu sebe iznenađujem koliko ispoljavam različite crte karaktera. Na kraju, za mene to frajerka i jeste. Ne muška žena, već jedna snažna, ženstvena žena koja je svesna svoje dubine, snage, ženstvenosti i sposobnosti. Tako da – u svima nama čuči jedna razdragana frajerka koja voli da se igra i kojoj nije bilo dozvoljeno da bude šašava i nesputana kad je bila mala. U ovim godinama i sa ovom svešću, vreme je da svoju unutrašnju frajerku osolobodimo da nesputano živi i pleše.
Da li si u svim životnim situacijama frajerka ili si i Ivana?
Ranije sam kada bi me neko nazvao “frajerkom” čula ove reči pomalo grubo i muškobanjasto. Danas više ne. To je u mojoj biti, jedna ludidna crta i sposobnost za sagledavanje stvarnosti kakva jeste. Ne mogu reći ni da se njih dve prožimaju, one su jedno i ne postoje jedna bez druge. Jako mi je važno da autentično živim ono što sam i da sam i u javnosti ono što sam i privatno. Drugačije bi me strašno opterećivalo, iako razumem da pokazivanje drugog lica u javnosti može biti štit za većinu. Hvala dragom Bogu, došla sam do neke unutrašnje tačke kada se više ne štitim, već biram ljude koji su podržavajući i blagotvorni za mene i koji prihvataju raznolikost tuđih ličnosti. Jako mi se dopada trenutna faza, mudrost koju sam iskustvom dobila da znam ko sam i šta sam i da sam uvek ono što jesam. A već pri rukovanju (a nekmoli zagrljaju) osećam šta mogu da očekujem od druge osobe i koliki joj je kapacitet za sebe i drugog. To je najveći blagoslov koji sam dobila kroz različita životna iskušenja i nemile situacije. Rast i sposobnost da učim.
Kako izgleda voditi jedan samostalni i uspešan biznis a sa druge strane biti i aktivna i raditi u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti u Institutu za srpski jezik kao naučni saradnik?
Huh, jednom rečju – zahtevno. Mnogo sam se ranije mučila sa tim osećajem identiteta kroz struku ⁄ posao koji paralelno radim, pokušavala da se positovetim sa jednim ili drugim, a onda sam prihvatila da sam oba i da ne želim da me bilo šta u životu definiše.
Raditi u takvoj instituciji nosi veliku odgovornost i na neki način mi je, zbog visokog proseka na fakultetu, ukazano poverenje i čast da radim na Rečniku SANU, jednom od najvažnijih nacionalnih projekata koji se tiču srpskog jezika. Već 15 godina opravdavam izbor ove institucije jer je temelj mog bića ljubav prema jeziku i pisanoj reči. Sa druge strane, sigurno sam mnogo doprinela i otvaranju akademizma ka nekim drugim medijima i u dopiranju do druge vrste publike. Iskustvo privatnog biznisa mi je mnogo značilo u izgradnji sopstvene ličnosti na poslovnom tržištu i u vrednovanju drugačijih sposobnosti kao što su npr. prodaja, marketing, vođenje tima i sl. I sa jedne i sa druge strane mnogo mi znače divni, inteligentni i kreativni ljudi bez kojih ne bih mogla da zamislim svakodnevicu. To je možda i najvažniji faktor u poslu kojim se bavite – ljudi kojima ste okruženi. A ja sam srećna što i u nauci i u kreativi imam one sa kojima mogu da delim najdublje osećaje i interesovanja.
Koja je tvoja jutarnja prva misao?
“Bože, hvala ti za ovaj dan. Što se budim živa i zdrava pored živog i zdravog deteta koje neizmerno volim”. Svakog jutra. Ništa mi više u životu od ovog ne treba. Sve ostalo, dobila sam gratis. 🙂
Tema majskog izdanja RYL magazina nosi naziv „Slava radu“. Koliko snažno osećaš to što radiš i šta je za tebe rad?
Rad je stvorio čoveka, a nerad ženu, kaže neka savremena mudrost. Šalu na stranu, slava i hvala radu jer nas gura u zdravlje, u kreaciju, u progresivnost. Toliko se u savremeno doba glorifikuje “bleja”, hedonizam, uživanje, što putem mreža, što uživo. Svedoci smo ljudi koji non-stop posećuju fantastične destinacije, žive živote od izdavanja stanova, od tuđeg novca, glume milionere po jahtama i skupim večerama, a u osnovi dolazi do ozbiljnog razboljevanja društva, odsustva duha i isključivanja iz relalnog života.
Dekadencija građanske klase nastaje onog trena kada ljudi prestanu da stvaraju, da rade, da se realizuju. Za mene rad nije puko pravljenje para, mada i novac dolazi kao manifestacija unutrašnje vrednosti i otelotvorenje onoga što svojim radom svedočimo. Za mene je rad kreacija, ispunjenje, stvaralaštvo, put ka održanju zdravlja i porodice.
Rad kao igra vs. rad kao obaveza?
Negde između. Rad postane igra onda kada dobro poznajete posao koji radite i kada u njemu uživate. Sa druge strane, ima jako odgovornih poslova i tu floskulu “rad treba da vam bude igra” ne smemo olako plasirati i banalizovati. Rasteretiti čoveka mogućnosti potencijalne greške da, ali ne i odgovornosti za posao koji obavlja. Rad jeste i dnevna obaveza, struktura, ustrojstvo, disciplina duha i tela, ali i igra, duhovni ples, mentalna zanimacija i treniranje mozga.
Koliko je svakodnevnica teška ili laka za jednu ženu na kojoj je sve?
Svakako je zahtevna. Ali mi se čini da sa nama (i za nama) dolaze generacije koje se više ne nalaze i ne žele da se nađu u kolektivnoj poziciji žrtve. Usled teškog života i ratova, nismo na ovim prostorima naučene da volimo veličinu ženskog principa, onog koji rađa, koji neguje, koji stvara svet, a isto tako ni da se predamo onom zdravom muškom, koji nas vodi i na koji možemo da se oslonimo. Čini mi se da se na ovom polju polako pomiču odnosi, makar gledajući svoju okolinu i zdrave parove. Nije prirodno da na ženi bude sve, ali ukoliko u jednom životnom trenutku morate da iznesete stvarnost na ovaj način, možda je jedini recept – dati sebi za pravo da živite svoj život najbolje što možete i što umete, ne obazirući se na komentare i ljude koji vam ne plaćaju račune, okrenuti se ljudima koji su blagotvorni i koji vas svim srcem podžavaju jer vide vašu unutrašnju vednost. Tada svakodnevica postane neuporedivo lakša jer koliko god da nam je zahtevno i teško, nemamo prava da nipodaštavamo svoje postojanje, niti da hulimo na život koji nam je dat. Kakav da je, takav nam je, za nas (i za naš rast) najbolji.
