PIŠE: ANIMA MUNDI
FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE AHIVE
Vojislav Radovanović, slikar, multimedijalni umetnik, rođen je 1982. godine, u Valjevu. Diplomirao je klasično slikarstvo na Fakultetu likovnih umetnosti Univerziteta u Beogradu, a svoja znanja je usavršavao u Salzburgu i Parizu. Vredan, inovativan, smeo, sa jasnom vizijom šta želi da postigne, uputio se u avanturu slikanja korova sa višemedijskim umetničkim izrazima. Verujući da je ono što je radila njegova baka po ocu (bajala i lečila biljkama), čudesno i ispravno, on stvara i kreira svoja magijska platna biljkama, koja nastavljaju svoj umetnički život. Svoj život sagledava iz pozitivnog i isceliteljskog ugla, a njegova umetnost i način izražavanja su vanvremenski i vanokvirni. Vojislav neguje svoje kulturno nasleđe iz detinjstva i danas, u svom zrelom umetničkom dobu. Ovaj sjajan umetnik osvaja nas lako voljom da nam približi lepotu korova.
Inspirisan prirodom, u dosluhu sa biljkama. Crtaš i slikaš višedimenzijskim umetničkim izrazima. Koristiš i biljke kao glavni motiv na svojim slikama. U prvom planu nije boja ili crtež. Zašto priroda? Zašto korov, odnosno biljke?
Korovi su biljke za koje mi verujemo da nam smetaju, jer rastu tamo gde ih mi ne želimo, smatramo da su štetne i da nam ni u čemu ne koriste, ali zapravo, tu izuzetno grešimo. Ljudi su skloni generalizacijama i predrasudama, olako donosimo zaključke, koje posle nikada ili retko preispitujemo. Takva nam je priroda. Ako bolje porazmislimo o korovima, shvatićemo da su korovi neodvojivi deo ekosistema. Možda i smetaju kultivisanim biljnim vrstama, ali to ne znači da su štetni. Samo mi nismo naučili da ih koristimo. Narodna medicina poznaje skoro svaki korov kao lek za neki boljku ili sredstvo koje se koristi u svakodnevnom životu. Naravno, zadani način mišljenja, ekonomija, farmaceutska i prehrambena industrija, udaljila nas je od prirode, pa smo sve to zaboravili.
Ali ima još jedan, možda mnogo značajniji razlog, zašto je moja umetnost posvećena ovim biljkama. Korovi imaju životnu energiju koju kultivisane biljke nemaju. Korovi niču tamo gde ni jedna druga vrsta ne bi uspela. I koliko god ih ljudi uništavali, prskali pesticidima, spaljivali, čupali, korovi sa takvom lakoćom osvajaju sve terene da je ta borba sa njima uzaludna. Mi danas jedemo, iako to ne želimo da prihvatimo, isključivo GMO hranu, kojoj treba ogromna industrijska i hemijska pomoć, korovi i dalje nastavljaju svoj samostalni ciklus. Na običan dašak vetra, polen sa jednog maslačka sleti na neplodno tlo i nova biljka započne novi ciklus. Neverovatna životna energija.
Postoji još jedan razlog zašto sam se u svojoj umetnosti posvetio korovima. Postoji emocionalna veza koju svi mi imamo na nesvesnom nivou, a deo je nematerijalnog kulturnog nasleđa. Svi smo kao deca učestvovali u igrama kao što je traženje deteline sa četiri lista, ili smo imali običaj da zamislimo neku želju, a potom snažnim dahom razduvamo zreli maslačak. Ta dečja naivnost je zapravo ljubav prema prirodi.
Ljubav prema biljkama vuče korene još iz ranog detinjstva. U dosluhu sa bakom, koja se bavila biljkama, bajanjima, koristeći ih u lekovite svrhe, ti ih koristiš u stvaralačkom smislu. Paralele i sudari sa idejom biljke.
Očeva majka je bila radnica u fabrici, ali je verovatno kao dete sa sela imala dosta dodira sa narodnim običajima, koji vuku svoje poreklo još od staroslovenskih verovanja. Ona se nije bavila bajanjem na profesionalnom nivou, ali je verovanje u čudotvornu moć raznih biljaka, vode za umivanje u koju se tokom noći potapa cveće, ili se skidaju bradavice i druge boljke, u njenom životu bilo sastvani deo svakodnevice. Ja kao dete, sa svojom percepcijom, svakako nisam bio pouzdan svedok, ali mi je u sećanju ostalo nekoliko slučajeva neobjašnjivih isceljenja baš po pitanju bradavica na dlanovima, koje su nestajale u toku samo par sati. Ona je znala da ubere biljku koju je zvala ljutić i da joj stablo izlomi tako da biljka pusti tamnožućkasti sok. koji je nanoslila na bradavice i pri tom izgovarala neke samo njoj poznate bajalice. Takođe je znala da obavlja slične obrede sa pepelom ili vodom u kojoj su, tokom noći punog meseca, bili potopljeni majušni cvetovi narandžaste i plave boje.
Tvoje doba dana ili noći kada najbolje stvaraš?
Ja sam noćni tip, ali se jako trudim da to promenim i postanem jutarnji. I tako se dešava da, po prirodi stvari, jedne sedmice ostanem do jako kasno da radim, a onda se sledeće nedelje nateram da se budim u cik zore i da budem što produktivniji. Ko rano rani, sigurno grabi dve sreće, ali to vas ne sprečava da ugrabite i nešto od tog nadahnuća koje dolazi tek u gluvo doba noći.
Kažu da slikari najduže žive. Koliko je za tebe ovo meditativan posao?
Moram da priznam da ima mnogo mojih kolega koji, kada pričaju o slikarskom poslu, stvaralački proces porede sa nekakvim mukama, kako im slike izlaze kroz stomak na usta i tako dalje, a kod mene je to sve skroz drugačije. Moj kreativni proces je zaista neka vrsta meditativnog iskustva. Ja uživam u tom kreativnom poslu. Moja umetnost se ne bavi angažovanim temama na takav način, ne bavim se nesrećom ljudske duše, civilizacijskim nedaćama ili svetskom tugom, sve to i ja osećam, ali sam odabrao da kroz svoju umetnost sagledam život iz pozitivnog ili isceliteljskog pogleda. Nalsovi mojih serija radova su: „Korov uvek procveta“, „Projekat: Rajski vrt“, „Teorija jedinstva“, „Doba plodnosti“. Kroz ove naslove, možete shvatiti energetsku odrednicu moje umetnosti.
Moj slikarski proces je možda i zanimljiviji od same umetnosti.
U novembru i decembru 2016. godine si imao izložbu „Doba plodonosti“ u Torunu, u „Centru za savemenu umetnost“, u Poljskoj. Kako oni vide tvoj rad?
Umetnička scena u Poljskoj je veoma raznovrsna, ali nasleđe konceptualne umetnosti je ogromno i nezaobilazno. Kustos izložbe, Mateus Kozeradzki, u mom radu prepoznao je nešto, kako on to sam naziva, šamanističkim principom, što moj slikarski rad osvetljava drugačijim reflektorom. Za njega je moj rad zapravo više konceptualne prirode. Na izložbi smo predstavili oko stotinak radova na papiru, ali je sastavni deo ove izložbe bio dvonedeljni performans, koji se sastojao u otkrivanju i izlaganju samog slikraskog postupka.
Korov preživljava sve i korovi su plodni, korovi opstaju kao nepobedivi. Korovi kao četkice za slikarstvo. Poljaci su bili oduševljeni tvojim nastupom, slikao si dve nedelje i oni su zabeležili tvoje stvaranje.
Naime, ja sam po svom dolasku u Poljsku prvo sakupljao korove sa reke Visle, koje sam potom doneo u galeriju. Prostor muzeja smo preobratili u slikarski studio, a umesto klasičnih slikarskih i crtačkih rekvizita, koristio sam same biljke kao četkice. To inače radim kada god imam priliku da pronađem neku biljku koja mi se učini da bih njom mogao nešto da nacrtam, ili da postignem nekakv specijalan efekat, ili samo jedan potez. Prvi put sam to počeo da radim još kada sam se pripremao u srednjoj školi za fakultet, nakon čega sam upisao Akademiju posle treće godine gimnazije. Izgleda da su mi takve četke donele veliku sreću. Zanimljivo je što se na taj način hvata energija same
biljke i preslikava direktno na površinu papira ili platna. Ta životna energija ostaje utkana u sam rad. Zaista verujem da se tako akumulira energija, koja potom konzumiranjem, odnosno posmatranjem umetničkog dela, može da se prenese na publiku.
Reakcija publike je uvek zanimljiva, savremena umetnost uglavnom plaši svojom hermetičnošću i nedostupnošću, pa zbog toga možda moja umetnost nailazi na veliku podršku, kako publike, tako i profesionalne kritike.
Kako izgleda umetnička scena u Srbiji?
Umetnička scena u Srbiji je zaista bogata. Sa jedne strane, koliko je sistemski i institucionalno siromašna, toliko je obrnuto proporcionalno bogata diverzitetom nezavisne umetničke scene. U Beogradu imate neverovatne umetnike. Mnogi su nevidljivi, ali postoje. Nevidljivost kulture je svakako krivica sistemske politike države, kolapsom koji smo doživeli raspadom jedne moćne države, umetnička scena se jeste usitnila, ali je možda baš u toj usitnjenosti njeno pravo bogatstvo.
Da li je teško u današnje vreme biti autentičan?
U sveopštoj krizi identiteta, svi žele da budu prihvaćeni, a u toj neverovatnoj trci za pažnju, svi moraju da budu uvek novi. Autentičnost nije problem samo umetnosti. Autentičnost više nigde ne postoji ili je ima jako malo. Ne treba se plašiti prosečnosti, ali takođe ne treba se plašiti ni posebnosti. Ako svi budemo dovoljno hrabri da poslušamo svoj unutrašnji glas koji nas vodi napred, bez sumnje svi ćemo doživeti neku vrstu katarze i postići svoju autenticnost.
