SIROVE EMOCIJE NA PAPIRU – DRIPAČKA RAPSODIJA

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ
INTERVJU: ALEKSANDAR BILANOVIĆ
FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE

ALEKSANDAR BILANOVIĆ, ČOVEK ČIJA JE BIOGRAFIJA GOTOVO ZA FILM. OD RADA U DB-U ZA VREME SLOBODANA MILOŠEVIĆA, PA DO ZABITI AMAZONA. ČOVEK KOJI DIŠE UNIVERZUM, ČOVEK KOJI ŽIVI IZ KORA­KA I SNA. NIJE VIŠE BITNO GDE JE, BITNO JE DA SE STVARA KROZ ISTINU. TRENUT­NO JE NA PRIVREMENOM RADU U PERUU, TAČNIJE U SELU PISAC U SVETOJ DOLINI, PEDESETAK KILOMETARA VAZDUŠNE LINI­JE UDALJENOM OD NJEGOVOG VOLJENOG MAČU PIKČUA.

DRIPAČKA RAPSODIJA JE NJEGOVA ZASAD JEDINA KNJIGA, ALI INTENZIVNO RADI NA NJENOM NASTAVKU ESMERALDA 973. AK­TIVAN JE NA DRUŠTVENIM MREŽAMA, GDE PIŠE KRATKE PRIČE I ZAPAŽANJA SA JUŽ­NOAMERIČKIH AVANTURA.

SVAKA SLIČNOST SA PRAVIM JUNACIMA IZ STVAR­NOG ŽIVOTA JE NAMERNA. EDVARD JE GLAVNI JUNAK TVOJE DRIPAČKE RAPSODIJE. DA LI JE OVO AUTOBIO­GRAFSKO DELO?

Rapsodija je autobiografsko delo u kome je, kao što sam i ranije govorio, oko 80% posto istine i ostatak je lepak ili šećerna masa koja drži tortu. To ne znači da je u Rapsodiji rečeno sve iz tog perioda mog života i mislim da neke stvari, iako bi bile jako zanimljive čitaocima, treba da ostanu privatne.

KOLIKO JE LAKO ILI TEŠKO OGOLITI SEBE?

Meni je skidanje pred publikom išlo veoma glatko, da ne kažem prirodno, jer je pisanje u tom trenutku mog života bila moja autoterapi­ja i što sam bio iskreniji, osećao sam se izleče­niji od stvari od kojih sam trebao da se čistim i koje sam morao da izbacim na svetlo dana iz podruma svoje duše. Osetio sam neverovatno olakšanje kad je knjiga konačno ugledala ra­fove u knjižarama. Doduše posle knjige sam morao da peglam priču u porodici jer majka i uža rodbina nisu imali pojma šta se dešavalo u mom životu vezano za period na margini i moje adikcije, ali je vreme sve svarilo kao što to obično i radi i sad je sve u najboljem redu.

O ČEMU SE ZAPRAVO RADI U ROMANU DRIPAČKA RAPOSODIJA?

Rapsodija obuhvata moje rano detinjstvo i odrastanje u centru Beograda i doba adoles­cencije na Novom Beogradu. Dotičem se i svog rada u tadašnjoj službi državne bezbednosti, a onda se selimo u London, opisujem svoj život u mračnom polusvetu, onda slede adikcije, ne­verending žurke i poniranja u paranoje.

Drugi deo knjige je u Južnoj Americi, gde po­činju putovanja koja me lagano, ali iz korena menjaju, onda moj prvi susret sa amazonskim medicinama, putovanje kroz amazonsku pra­šumu do plemena Maxes (ljudi mačke), zatim povratak u London, vraćanje na stare staze ne­slavlja i tame i onda ponovni beg od samog sebe u Južnu Ameriku gde se trajno naselja­vam.

KADA SI SEO DA PIŠEŠ, DA LI SI IMAO STRAH OD BELOG PAPIRA, IAKO JE ŽIVOT IZ DANA U DAN DOKA­ZIVAO KAKO PUNO TOGA IMAŠ DA KAŽEŠ­?

Ner, nikada nisam imao strah od belog papi­ra i ideja za nastanak Rapsodije je došla od mojih drugara koji su zdušno čitali emejlove koje sam slao iz Južne Amerike i koji su pred­ložili da ih sastavim u smislenu celinu i tako posložim knjigu. Tako je i bilo i knjiga je posle nekoliko godina zastoja, pošto niko nije imao sluha da je štampa, konačno ugledala svetlo dana 2013. na Sajmu knjiga i od tad vodi svoj samostalni život.

PROŽIVEO SI TOLIKO TOGA DA BI SVE STALO U TRI ŽI­VOTA, A TI SI TEK NA POLA PUTA. KOLIKO JE TA KOLI­ČINA DOGAĐAJA, ODABIR ŽIVOTA, UTICALA NA TEBE? TAČNIJE, KOLIKO SI SE VEĆ PUTA IZMISLIO OD PO­ČETKA?

Odlično pitanje! Pa izmišljam se svako jutro, alj da buden precizniji, programiram se svako jutro jer meditiram i na taj način inventujem sebe za svaki novi dan. Naravno da su me ne­obična životna iskustva oblikovalala, naročito što čitam i pišem par stranih jezika, samim tim sam upio deo kultura tih naroda sa kojima sam živeo, ali meni je to nekako sve leglo prirodno jer sam još kao klinac bio dilkica, tako da sam od malena bio naviknut na neočekivane život­ne situacije!

KO SU TVOJI ČITAOCI?

Moram malo da se pohvalim jer sam izvalio da je za većinu mojih čitalaca Rapsodija bila prva knjiga koju su ili kupili ili celu pročitali, a da to nisu morali. Valjda sam uspeo sirovu emociju sa ulice da prenesem na papir i ljudi su to pre­poznali. Čitaoci su većinom mlađa publika od 20-25 godina, mada sam dobijao i komentare od ozbiljnih igrača na srpskoj književnoj sceni!

DA LI SI DO SADA OTKRIO SVOJU MISIJU?

Mislim da jesam. Ranije me je vukao gol, mi­slio sam da mi je pozicija napadač, ali sam pre par godina shvatio da sam veznjak, ono kao Piksi, lagan na nogama!

DA LI JOS UVEK RADIŠ OFF ROAD TURE U JUŽNOJ AMERICI!?

Da naravno, to je posao koji obožavam i koji sam sam osmislio na što sam jako ponosan! Nije neko interktuaralno naprezanje otvoriti džip turu od Lime do Buenos Airesa, ali kad sam tu ideju saopštio mojim najbližim prija­teljima i pitao za njihovo mišljenje, svi su se zdušno smejali! U fazonu koga to zanima i ko bi se odlučio na tako nešto! I u tom momen­tu se desila prva magija i bilo mi je savršeno jasno da baš to treba da uradim jer niko sem mene nije verovao u to! I hop, evo ga, već 15 godinu živim od tog posla! Mada, nikad se ni­sam obogatio od posla, imao sam i dosta ne­zavidnih životnih momenata, ali radim ono što volim i radujem se svakom novom putovanju i druženju sa ljudima koji mi dolaze! Trenutno se razvija sasvim novi ogranak posla off road tu­rizma a to su ritritovi ili povlačanja sa amazon­skim medicinama koja traju oko destak dana i odaziv je neočekivano dobar!

KAKO IZGLEDAJU TA „POVLAČENJA“?

Otprilike dolaze ljudi koje je stisao život sa svih strana i nalaze se na velikoj prekretnici! Probali su psihoterapeutijom i tabletama, to obično ne radi i onda se okrećuu se alternativnim meto­dama. Druga grupa su oni koji imaju problema sa bilo kojom vrstom zavisnosti i koji su prepo­znali svoju priču u intervjuima koje sam davao na youtubu!

Radim sa šamanom sa naših prostora Bran­kom Štrbcem, koji je rođen u Vrbasu i posle odrastao i školovao se u Sidneju, Australija. In­žinjer po zanimanju, imao je naizgled nerešivu životnu situaciju koju je posle svih konvencio­nalnih lekova, ipak na kraju uspeo da raši uz pomoć amazonskih medicina i posle toga se nesebično predao radu sa ljudima. Možda će da zvuči smešno, ali na prvom mestu nam je pomoć ljudima, jer to je neverovatna satisfak­cija za ljudsko biće, kad pomogneš nekome ko je u nevolji u kojoj si ti ranije i pomogneš mu od srca. Novac je nus pojava cele priče i ljudi ga daju od srca.

KAKO VAS PRONAĆI ILI SAZNATI KAD SU SLEDEĆA POVLAČENJA?

U ovom modernom vremeu, na dva klika mišem. Imamo sajt www.svetadolina.com na kome su sve informacije. Prvi sledeći termin je od 17.-29. maja u Austinu Texas, gde će doći pola Amerikanaca i pola naših koji žive i rade u Americi, i baš se radujem tom ludom spoju različitih kultura i tradicija koje imaju jedna od druge šta da nauče!

Sledeći termin je u Svetoj dolini u Peru-u, u septembru ove godine, i to je specifičan doživ­ljaj za sva telesna čula, prvo što se radi sa psi­hostimulativnim medicinama i sve to pomno­ženo sa magijom Svete doline! I još jedna stvar da ne zaboravim, lečeći druge lečim sebe i od toga mogu da živim! Osećam se ponekad kao da živim u savršenom perpetumobilu!

TEMA FEBRUARSKOG IZDANJA RYL MAGAZINA NOSI NAZIV „VELIKI KRUG VELIKIH LJUDI“. ROĐENDANSKO IZDANJE – PUNIMO SEDAM GODINA. MISLIM DA DA JE RYL OKUPIO VELIKE AUTORE, DIVOVE U SVOJOJ PROFESIJI, RADU, ZNANJU. TI SI TAKOĐE DAO SVOJ DOPRINOS DELEĆI SA ČITAOCIMA SVOJA ISKUSTVA U PAR INTERVJUA. ŠTA MISLIŠ O NAŠEM DOPRINOSU NA MEDIJSKOJ LIFESTYE & MINDSTYLE SCENI?

Mislim da ste skroz ok. Stil časopisa mi se svi­đa, moderan je, likovi koje intervjuišete imaju šta za reći, dizajn je odličan, tako da samo na­pred i srećan vam rođendan!