SAVRŠEN ŠUT

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ-TOPALOVIĆ
INTERVJU: RADMILA SATARIĆ
FOTO: ALEKSANDAR ŠLJIVIĆ

RADMILA SATARIĆ, AUTORKA ROAMANA „SA­VRŠEN ŠUT“ KOJI JE OBJAVLJEN U MESECU SEPTEMBRU 2020. GODINE U UGLEDNOJ IZ­DAVAČKOJ KUĆI PROMETEJ IZ NOVOG SADA.

RADMILA JE ZAVRŠILA FILOZOFSKI FAKUL­TET U NOVOM SADU, KATEDRU ZA JUGOSLO­VENSKE KNJIŽEVNOSTI. RADILA JE U UGLED­NIM SREDNJIM ŠKOLAMA U BEOGRADU I NO­VOM SADU. OSTVARILA JE VRLO USPEŠNU KARIJERU U PROSVETNOJ STRUCI, U NASTA­VI SRPSKOG JEZIKA I KNJIŽEVNOSTI. UPO­REDO SA KARIJEROM PROFESORA, IZGRA­ĐIVALA JE KARIJERU PISCA I OBJAVILA NIZ KNJIŽEVNIH OSTVARENJA (POEZIJE, PROZE, ESEJA, NAUČNIH RADOVA). RAZNOVRSNI SVET KNJIŽEVNOSTI POSTAO JE NJENA OPSERVACIJA U KOJOJ SE NIŽU SUPTILNE POETSKE MISLI DO SLIKA I MOTIVA SAVRE­MENOG ŽIVOTA U ROMANIMA KOJI SU VEĆ TRI PUTA DO SADA NOMINOVANI ZA NIN-OVU NAGRADU.

„SAVRŠEN ŠUT“ JE TVOJ ČETVRTI ROMAN. U KOM SI PRAVCU PEROM ŠUTIRALA OVAJ PUT?

Već i naslovna sintagma romana, koja može zvu­čati kao oksimoron u spoju dve reči savršen i šut, ukazuje na estetiku i dinamiku . Spoj ove dve discipline je bogat impresijama, asonancama i aliteracijama, pa nam se već u samom star­tu javlja vizija savršenog šuta lopte koja leti ka golu. Naslov može biti i metaforično protuma­čen, jer su svi ljudski poduhvati određeni šutevi koji nose nadu za postizanje gola. Realno, ovaj šut u romanu je pravi fudbalerski šut koji posti­že fudbaler moćne igračke veštine, snage, volje i znanja Marko, ili Princ Markoni , kako glasi nje­gov profesionalni pseudonim. Po mom mišljenju fudbal je prelep, viteški sport. Fudbaleri su junaci novog doba, jer su njihove energije izuzetne , po­zitivne i veći broj njih ne štedi svoju snagu na uta­kmicama, u igranju. Pogotovo kada nastupaju za svoj tim i državnu reprezentaciju, oni unose u igru puno znanja, talenta i posvećenosti. Ovako koncipiranu igru ja predstavljam u romanu. Me­đutim, i najvrednij igrački poduhvati, najpleme­nitije namere i veliko znanje mogu doći u fokus ljudi koji vide samo ličnu korist i matrijalnu dobit. Prepone i zamke se postavljaju na putu do viso­kog uspeha. Kako ih prevazići, ostati u domenu lepote igranja, viteštva , moralnosti, ostati svoj, a uzrasti na lestvici fudbalerskog i društvenog pre­stiža. Kako uravnoteženo podneti slavu, a ne po­niziti protivnika, videti u fudbalskoj igri kosmos i odnos planeta u njemu, a put lopte od igrača do igrača kao lično učestvovanje svakog fudbalera u toj kosmičkoj igri planeta. Dati gol, videti loptu u mreži, to znači uhvatiti sunce u posed svoje isprepletene mreže i doživeti ga kao veliku sreću u određenom momentu.

Ovaj put svojim perom šutiram kroz poligon na kome se ogledaju različite discipline od estetike, dinamike, sportskog i modnog performansa do etike, muzike, likovne umetnosti, sociologije, psi­hologije, bogate emocionalnosti… Niz disciplina se prepliću kroz roman Savršen šut.

KROZ ROMAN KAO PISAC NISI SE POSTAVILA U ULOGU KLASIČNOG NOVINSKOG KOMENTATORA, ALI TVOJE ZNA­NJE O FUDBALU JE NA ZAVIDNOM NIVOU.

Za mene je pisanje o fudbalu bilo velika inspiracija i osveženje. Delovalo mi je da me u pisanju ponela dinamika sporta o kome pišem, dala mi je zalet i snagu i nije bilo kraja mojim razmišljanjima. U romanu postoji samo jedan izveštaj sportskog komentatora posle izvanredne utakmice. Sve ostalo je u domenu umetničke reči. Ja sam sagledala fudbalsku igru iz nekog drugog ugla, iako sam pre pisanja romana pročitala obimnu sportsku i naučnu literaturu u vezi fudbala. Pažnju mi je zaokupio jedan doktorat i više studija koje su se odnosile na fudbal. Shvatila sam da profesionalni fudbal zahteva ozbiljne provere talenta, sposobnosti, testiranja, treninge u različitim nivoima i  da postoje jasni parametri koji moraju biti stabilni da omoguće mladom igraču bavljenje ovim lepim sportom. Fudbal ima svoja jasna pravila koja se u igranju moraju poštovati. To znači da svaki fudbaler mora posedovati  visoko  poznavanje tih zakonitosti igranja, ali pritom i razviti svoju igračku maštu, inteligenciju, posebnost… Put do visokog uspeha, kome se svi divimo, trnovit je i zahtevan. Čitala sam o vrsnim fudbalerima, njihovim životima, interesantnim momentima u njihovim karijerama. Smatram da sam uspela u svojoj nameri da približim vrhunsko igranje fudbala vrhunskoj umetnosti. Zato u romanu ima dosta estetike koja je vidljiva u domenu pokreta tela u toku igre, u proporcionalnosti gradje fudbalera, pa se u momentima može učiniti, kada opisijem sjajnog fudbalera Marka, da vidimo antičku Mironovu figuru Diskobolosa. Telo dobija konstrukciju koja proističe iz uzvišene filozofije sporta primenjene na stadionu, koji postaje zadivljujući podijum za sportski performans namenjen milionima gledalaca. To čudo povezanosti ljudi kroz gledanje ovog sporta, ta kolektivna uzdignuća, radosti i skandiranja su eho koji proističe iz teksta romana i prenosi se u vizuelni i akustični doživljaj. U romanu sam potražila i koren za razvijanje sportske, fudbalerske ličnosti, posmatrala sam dečje igre, inspiracije koje se mogu poneti iz svoje kuće, podrške i suprotstavljanja roditelja da se ostvari karijera fudbalera. Koliko snage treba da poseduje mladi čovek koji iz sela kreće ka velikim gradovima i prestižnim stadionima sveta. Impresivna je i lepa priča o talentu, volji, pregnuću i doživljaju fudbala kao intimne i kolektivne umetnosti, ali i priča o časovima usamljenosti onih koji se uzdignu visoko.

KAKO IZGLEDA PUT LOPTE OD IGRAČA DO MREŽE PO TEBI?

Ovaj put je u mom umetničkom viđenju vrlo slo­žen, baš kao što je složen i sam život. Put lopte je isprepleten raznim linijama kao što su i avion­ski letovui po nebu koji prave mrežu, pa se čini da se iza te mreže vide planete. Deluje da su zelena i plava površina ogledalo jedna za drugu, a fudbaleri pokretači jedne nove priče u tim re­lacijama igračke fantazije, naracije i realizacije. Mnogo očaravajućeg ima u tom domenu, od pri­rodne zelene površine na kojoj se igra, do sveži­ne vazduha kroz koji se juri. Kolektivni, socijalni momenti, nesebičnost, artizam, dobra koordini­ranost, preglednost, pesma srca, viteštvo, kore­lacija, energija koju lopta sobom pokupi, ovlada­vanje njom, to je čudesna igra znanja, zdravlja, svežine, uz učešće uma, tela, namenskih pokreta koji za publiku treba da deluju stilizovano, a da su svrsishodni i efikasni. Svaki fudbaler koji do­takne loptu, daje joj neku svoju svetlost, baš kao što sijaju i zvezde u odnosima kosmičkih tela.

DA LI IMA REČENICA U ROMANU KOJA BI OPISALA CEO ROMAN?

Izdvojila bih rečenicu“ Fudbal je filozofija nadi­gravanja, trčanja kroz život do potpunog otkriva­nja smisla“.

Želim da istaknem da su i emocije u romanu u skladu sa igranjem fudbala. Pošto reč emocija potiče od latinske reči emovere – kretanje, to se emocije u romanu neprekidno razvijaju, kreću i traže svoj put do smisla.

ŠTA BI IZDVOJILA KAO OSOBENOST OVOG ROMANA?

Roman ima sportski i umetnički karakter. Osnov­na tema je sport, ali ceo roman je prožet umet­nošću, njeniom lepotom i vrlinama. I sam život je umetnost, pa se čini što je složeniji da u njemu ima više umetnosti. Ako je ljubav najlepši deo ljudskog života , onda je i najlepši deo umetnosti. Stoga su stranice koje obiluju pričom o ljubavi veoma vredne i lepe. Jer ljubav čini ljude pleme­nitim i lepim, ljubav je pokretač za dobre akcije, za smislena čekanja, nadanja i ostvarenja, pra­štanja i zaboravljanja nevažnog. Ljubav je podsti­caj da se bude bolji i iz sebe pokrene maksimum dobrog. Posebno su vredni likovi Marko i Jana koji se vole, razilaze i traže u poslovnim karijera­ma svoju ostvarenost. Njihovi putevi se razdva­jaju, ali i prepliću, spajaju, upravo kao i lopta koja terenom kruži i na kraju ciljano leti ka mreži. Na tom putu lopte, kretanju emocija ima posebno lepe muzike, od pesme Bitlsa „Let It Be“, grupe ABBA i pesme „Waterloo“, etno ritmova u pesmi „Hajde Jano“, pesme Serža Genzbura i Džejn Birkin „Je T`aime Moi Non Plus“, do trijumfal­nog glasa Freda Merkjuria i pesme „We Are the Champions“. Pošto je performativna umetnost prisutna u romanu, onda je i sport u tom niovou predstavljen. Fudbal je povezan emocijama sa muzikom i filmom, modnim dizajnom, lepotom ljudske figure od lepih likova Jane i Marka do le­pote ikone filma Brižit Bardo i njene kopije Mone. Postoje komparacije po estetici koje su neodolji­ve: Jana-Mona Liza; Brižit Bardo-Mona…

Izdvojila bih i stranice koje govore o etičkim na­čelima likova koji postavljaju pitanja o nadmoći nad protivnikom, ali i konstruktivnom, humanom pristupu slavljenja sportske pobede.

KOJE TE SILE VUKU KA PISANJU I KONSTANTNOM STVA­RANJU?

Kada se uđe u stvaralački proces književnosti, mislim da onda nema prestanka, kao da je autor ušlao u neku zlatonosnu reku koja obasjava po­sebnom svetlošću i nosi pisca napred. Granice su nejasne i nevidljive. U tom procesu rađaju se novi likovi koji u kompoziciji dela zauizimaju svo­ja mesta, imaju odlične komunikacije, kretanja i potrebe, pa nas tako odvode i u nove prostre koje preko njih upoznajemo. Meni je bilo veoma inte­resantno i zabavno da pišem roman Savršen šut u toku pandemije korone, roman me odvojio od svih loših misli i informacija. Živela sam u čarob­nom svetu energičnog sporta i dinamičnih misli. I na kraju, kad sam roman završila, bilo mi je žao što se rastajem od svojih likova.

ZAŠTO NOVINARI VOLE DA PIŠU O FUDBALERIMA A ZA­ŠTO PISCI?

Novinari sigurno vole da pišu o fudbalu na svoj sportski-komentatorski način i to rade odlično, čak i sa puno strasti, kao da ih ponese atmosfera sa stadiona, jer oni o fudbalskom događaju izveštavaju u toku utakmice i neposredno posle nje, pa su tako njihovi utisci sveži i opisi vrlo impresivni, puni energije. Da li ima navijačkog u pisanju sportskih novinara, verujem da ima, jer je teško ostati neutralan kada se uoči specijalno umeće fudbalera. Ja sam se u jednom detalju ro­mana postavila u ulogu sportskog novinara koji izveštava o maestralnoj utakmici i odličnoj igri Princa Markonija. To je jedna stranica u roma­nu. Ostali delovi su književni, odnosno umetnički pristup u opisu lika fudbalera. Umetnički pristup je mnogo kompleksniji i slojevitiji. On se fokusira na maestralnu igru, ali i na ostale komponente života fudbalera, otkrivajući njegovu bogatu lič­nost. Pisac prati šira interesovanja lika, njegove emocije, prilagođavanja, poreklo, društvenu sre­dinu u kojoj se kreće, njegove intimne potrebe, otkriva celo bogatstvo njegove ličnosti. Princ Markoni je moja odlična inspiracija, jer je poseb­no vredan lik po lepoti svoje prirode, fizičkom izgledu, humanosti, sportskom umeću,ljubavi koju nosi u sebi.

KAŽU „U FUDBAL I POLITIKU SE SVI RAZUMEJU“. DA LI JE TO BAŠ TAKO?

Izgleda da je tako kada ljudi o tome govore sa svim svojim argumentima koje iznose. U mom romanu se i kaže da uvek postoji dvanaesti igrač u timu, onaj iz publike koji igra zajedno sa timom, navigator je, usmerava, diriguje, konstruiše, sa­vetuje, to je onaj gledalac sa tribina koji navija, ili gledalac pred ekranom koji trči zajedno sa fudbalerima, iako ne mrda sa mesta. Možda je u tome čarolija fudbala i politike što svi imaju pra­vo da kreiraju, navijaju, savetuju, dodaju loptu da sve bude bolje i uspešnije i da se osećaju svi kao da su oni doprineli dobrom rezultatu. Verovatno su to najotvorenije i najdostupnije, najvidljivije delatnosti o kojima se čovek prilično informi­še. Ostale delatnosti su nekako hermetizovane, otuđene, pa ih ne dohvataju široke mase da ih tumače. Zato se kaže za fubal da je „Najvažnija sporedna stvar na svetu“. Verovatno ljudi puno teorijski znaju o fudbalu, ali praktični, realni fud­bal je sve, samo ne teorija…

TEMA NOVEMBARSKOG IZDANJA RYL MAGAZINA NOSI NAZIV „RAZUM I OSEĆAJNOST“. KOM SI SE TI CARSTVU PRIKLONILA?

Kod mene su ova dva carstva u stalnim dodiri­ma. Dekart je rekao „Cogito ergo sum“ (mislim dakle jesam). Onaj ko misli taj ume i da uprav­lja emocijama, što je veoma važno. Ja neka­ko uspevam da ova dva carstva izbalansiram i postižem da egzistiraju uporedo, zajedno. Kad me ponese osećajnost, to se jasno vidi i u mom pisanju. Zato se mogu uočiti kontrasti u mojim delima kad se razum postavi kao prepona ispred osećajnosti i počne da zaustavlja fluidne tokove emocija koje prodiru kao voda…