PIŠE: MILICA PANTOVIĆ
– Znaš da imaš onaj san? Onaj bitan, koji često sanjaš i na javi – kada se usudiš. Onaj što te podseća da je tu, da postoji. Kada na njega zaboraviš svesno, dođe ti u snove i oboji celu noć – iz nesvesnog prokopa kanal i izbije u tvoju svest, na svetlost. I probudi te. Kada se ustaneš, nekada ti treba i nekoliko sati da dođeš k sebi i shvatiš – da si ipak sanjala. Neretko se razočaraš, primetio sam, iako ne znam zašto. On te na taj način priprema za ono što sledi i potvrđuje da je i dalje tu.
– Da, taj san je stalno tu. I ne da mi mira. Znaš, iskreno, u zadnje vreme često poželim da ga zaboravim. Nekako, ne mogu da ga još uvek ispunim, da mu se približim, da ga živim – ni izdaleka. Još se nisu stekli uslovi – čak imam utisak da sam se od njega potpuno udaljila. A on me stalno podseća da je tu, da želi ispunjenje. To ume da frustrira. Mislim, volela bih najviše na svetu da sam u mogućnosti da živim svoj san, ali trenutno nije takva sutuacija. Život me odveo na drugu stranu i ja… Izgleda da za njega nisam spremna.
– Ali je on spreman za tebe, oduvek i zauvek. Zato i jeste stalno tu – podseća te na to na sve moguće načine. Jer ništa nije bitnije od njega. Da, on navija da se setiš toga. I da mu kreneš u susret – i pola koraka bi za početak bilo dovoljno. Pola koraka dnevno bi ti donelo radost kakvu ne slutiš, vazduh koji bi celim plućima udisala. Zar nije vredno toga?!
– Ti ne razumeš. Ne mogu da idem ka njemu, niti ka radosti. Realnost je opaka trenutno i odvlači me u drugom smeru… Brige su se umnožile, strahovi porasli, neizvesnost sad već kuca na velika vrata. Nemam vremena za snove, zaista nemam.
– Nije tačno. Realnost te kuša na taj način i ciljano ti podmeće prepreke. Kada nešto istinski jako želiš, to se dešava kao neka vrsta provere tvoje vere i istrajnosti. Znam koliko je velika želja tvoje duše da se izrazi. Znam koliko je snažan i autentičan taj talenat u tebi koji titra celim tvojim bićem, jer traži pažnju i bavljenje. Shvati, to je dar od Univerzuma koji ti zadržavaš unutra, a potrebno je da ga oslobodiš iz sebe i pustiš ga u svet – prvo zbog sebe, a onda i zbog drugih. Zato ti je dat – da ga prepoznaš, poveruješ mu da je dovoljan i pustiš ga iz sebe da dalje nađe svoj put. Vidiš, iskušenja su neminovna na tom putovanju, i sam put može biti dosta opor i krivudav, nepredvidiv i maglovit. Samo da bi se videlo koliko je tvoja vera jaka. Ili je, pak, veru nadjačala nevera i sumnja – što je sve ljudski i dešava se. Ali tvom snu uvek, ponavljam uvek, možeš da se vratiš – jer njegove ruke su napravljene za vaš zagrljaj. Imaj to na umu.
– Žao mi je što je tako, ali priznajem – jača je nevera. Posumnjala sam u sve, da. Eto, izgovoriću to, moju trenutnu istinu. U sve sumnjam i kao da sam prestala da verujem u svoj san, u sebe, u svoju vrednost, u svoje sposobnosti, koliko god da mi je teško zbog toga. A teško mi je – mnogo.
– Razumem te. Osećam da ti nije nimalo lako i koliko je jaka tvoja unutrašnja borba, sva ta preispitivanja koja prolaziš. Ali imam za tebe dobru vest, ukoliko želiš da je čuješ, naravno.
– Reci, želim.
– Tvoj san nikada neće otići. Ostaće tu, u tebi i uz tebe, ma koliko se ti opirala. Ako prevlada ta nevera i nepoverenje u sebe, on sačekaće da i taj krug prođeš. Da izgradiš ponovo samopouzdanje, da vratiš moć u sopstvene ruke, a osećaj bezgranične samovrednosti da nađe način da izbije na svaku poru tvoje kože. San tvoj za to navija. Dakle, šta god radila, on neće nestati. Čekaće da pronađeš i odbaciš uverenja koja ti ne služe, da naučiš lekcije iz svega toga koje su ti potrebne. Čekaće te koliko god dugo da traje to stanje i ostaće kraj tebe svaki put kada pod teretom iskušenja života padneš. I znaš šta će onda biti?
– Evo ne znam, ništa više ne znam.
– Slušaj onda dobro, više srcem nego mozgom! Kada vidi da si na izmaku snaga, tada posebno neće otići, već će se vratiti po tebe. Jer samo on, tvoj san, ima snagu da te sebi vrati. Da te vrati životu. Nije on tu da bi ga ti sanjala – on je tu da od sebe ne odustaneš – kako bi ga živela… kad tad. Za vreme tvog ovozemaljskog trajanja – dok si tu, dok ne bude kasno.
Probudila se sva preznojana i crvena u licu. Upalila je noćnu lampu i videla da je tri časa ujutru, da nije svanulo. Otišla je u toalet i pljusnula lice vodom bar deset puta.
Nije se vratila u krevet.
Obukla je svoju najlepšu odoru preko koje je stavila kecelju za rad i sela ispred štafelaja za slikanje. Primetila je kroz okno prozora da je mesec pun i krvav. Zato je na platnu kroz nepun sat bio oslikan mesec sličan ovom, ali u okviru koga je kucao malen sat, obgrljen krvavim ženskim rukama.
I shvatila je – ona želi da živi sad. Jer vreme je – krajnje. I vreme je – sanjivo… jedino za strahove ona više nema vremena.
