PIŠE: BILJANA VASOJEVIĆ
Rođeni moj, pišem ti iz ovog prostranstva mira i ne sumnjam više da ćeš me čuti i da će sve što treba doći do tebe.
Ovde gde je svetlo i čisto stanuju moje misli, kroz snove plove. A onda kada dođe pravi momenat one, pretvorene u reči, krenu na svoj put da pronađu dušu kojoj su potrebne kao lek, kao vetar u leđa, jer znam da su moje reči melem. Osećala sam oduvek i dobijala signale kroz snove, ali ih nisam tada razumela…
Znam da ni ti nisi razumeo zašto sam se pronalazila uvek u stihovima Mike Antića, posebno u onom:
‚‚Jer drugo ništa i ne znam, samo se u snove razumem…
U snove zbog kojih, kad se probudimo,
Gledamo nekud visoko, visoko i rastemo, rastemo.”
Znam da nisi razumeo kad sam ti rekla da sam počela da pišem knjigu. Još uvek čuvam tih par stranica i osećaj kao da je već držim u rukama. Sećam se i kako sam zamislila likove i zaplet.
Iskreno, nisam ni ja razumela, ali sam osećala u duši da treba da sledim te signale, da treba da sledim svoj san.
Tako nisam nikada znala ko je sa kim. Ko koga voli ili ne voli. Ko sa kim ne govori i neke trivijalne stvari, ali sam uvek znala gde je pozicioniran Veliki medved, Orion ili Kassiopeia i Sirius, jer su moji snovi vezani za Božansku vatru zvezda koje me oduvek vode.
Što je moj pogled duže bio usmeren ka zvezdama, to su mi one više obasjavale puteve i vodile me kuda treba. Nekada daleko od mene same i od sna koji je živeo u mom srcu. Nekada kroz suze i bol, ali nikada toliko koliko nisam mogla da prihvatim i ponesem na svojim nežnim leđima. Pomišljala sam često kako nema izlaza, ali sledeći korak me uvek vodio ka novom putu i novom izlazu.
I onda kada sam se vratila u rodni grad mislila sam da je sve završeno, ali svaki novi dan mi je donosio nove nade, nove zore.
I onda kada si ti otišao, pomislila sam da je kraj, da nikada neće više svanuti, jer tebe više nema sa nama, jer nema Sunca koje nas je obasjavalo.
I tada nisam znala da postoji viši plan, da je neko to već uredio i da se sve dešava po Božjem dopuštenju, ali sam osetila da ne mogu da se opirem svemu što se desilo i da je došao trenutak kada treba da prihvatim i da krenem na svoj put, jer ti si svoj zadatak ispunio.
Trebalo mi je dosta vremena da shvatim da je nešto jače što vuče ljude da se vrate tamo gde su rođeni.
Kako su dani odmicali, uviđala sam da je lek uvek tamo gde je najveći otpor i da je moj zadatak upravo ono što me ometa da ga obavim.
Shvatila sam da treba da prihvatim da sam tu gde treba da budem.
Kako sam se više prepuštala zvezdanom jatu, kroz snove su mi pristizali znaci, a u život se spuštali uvidi da je moj lek upravo ovde gde su živeli moji preci i da ću najviše postići kada to prihvatim i kada njima donesem isceljenje. Kada uronim u Reku Predaka bez razmišljanja i straha gde će me odvesti, jer preci su i moje najveće iskušenje.
Vođena unutrašnjim glasom i uz pomoć divnih osoba koje su se pojavljivale na mom životnom putu, hrabro sam zaronila u reku, duboko, što dublje mogu i počele su da se otvaraju slike. Došao je tihi glas do mene da sam izabrana da iscelim svoj Rod i da si ti Rođeni izabran kao bedem odbrane svoga Roda.
Osećala sam se počastvovanom i preuzela sam tu odgovornost da svojom nežnom snagom zaustavim sve obrasce koji su se vekovima ponavljali. Osećala sam mir i podržanost kada bih se našla na groblju gde počivaju i gde je tvoj spomenik, zajedno sa njima. A kada bih zapalila sveće, osećala sam da me podržavaju i da kroz moje vene teče njihova krv i da me ti podržavaš. Posle jedne takve posete, napisala sam i pesmu za sve njih, za pretke znane i neznane.
MOLITVA ZA PRETKE
Dragi Rode moj, preci moji
Vama se poklanjam
Vama, koji ste živeli
U teškim vremenima
A znali da sačuvate Čast
Vama, koji ste bosonogi
Gazili stazama trnja
A znali da sačuvate dostojanstvo
Vama, koji ste životima gradili budućnost
Vama, čije kosti ostadoše u Plavoj grobnici
Vama, kojima se ni groba ne zna
Vama, koji ponosno ginuste za Otadžbinu
Vama, koji ste bili kukolji u žitu
Vama, kojima Čojstvo i Junaštvo beše strano
Vama se obraćam i sve vas do jednoga prihvatam.
Vama se obraćam
Snagu mi dajte i Slobodom nagradite
Da kroz mene gledate, živite i slavite
Put mi pokažite
Da Pravda i Ljubav kroz mene
Otvore sve puteve zatvorene
I molitvu Bogu iz srca uznosim
Za sve grehe znane i neznane
Neka bude volja tvoja!
Amin!
Kada je ova pesma napisana, osetila sam mir u duši, a već za par dana kroz snove mi je došla i poruka: Sada si slobodna, svi putevi su ti otvoreni!
A onda su, zaista, svi putevi počeli da se otvaraju… Putevi isceljenja da bih mogla da dođem do onog pravog koji me vodi ostvarenju sna. Svakoga dana otkrivala sam neki novi deo sebe koji je isceljen prihvatanjem svih delova predaka koji žive u meni i prihvatanja Znanja Roda i prihvatanja Produženja Roda.
Svaki novi dan donosio je novu stazu kojom sam koračala puna snage, podrške koju sam osećala kroz sve one koji teku kroz moje vene.
I evo, Rođeni, pišem ti sada sa staze kojom koračam sve bliže svome snu, sve bliže onome što me jedino čini srećnom i mirnom. I znam da mene san ima i da me vodi tamo gde sam uvek želela da budem.
I osećam da će i ova moja priča probuditi nekoga i da će biti nekome ta jedna kockica dovoljna da popuni svoju slagalicu i da se otisne hrabro niz Reku Predaka, jer samo sa precima u nama možemo biti celi.
