PIŠE: SANJA TODOROVIĆ GAJIĆ, LIFE COACH, PISAC, YOGA I FITNES INSTRUKTOR
FOTO: ĐORĐE GAJIĆ
Pod vedrim nebom, šetaju deda i unuk. Vazduh je topao i lepljjv, nigde daška vetrića. Unuk šutira parče nekakve plastike i vidno se dosađuje. Deda ga opominje da stavi kapu i zaštiti se od jakih sunčevih zraka, koji neumoljivo prskaju po njima. Unuk kao da ga nije čuo. U jednom trenutku, zastaje i pokušava sa dedom da uskladi korak. Ne ide mu. Previše je odživljenog, duboko ukorenjenog, što ih razdvaja. Unuk, svejedno, pokušava.
Odjednom, bez objašnjenja, deda oseti potrebu za razgovorom i reči potekoše.
“Vidiš, Nenade, ovo što si sada je sve što ćeš ikada biti. Naučićeš još malo matematike, malo biologije i, sem toga, ništa se značajno neće promeniti. To ti je život” – završi deda onom čuvenom neoborivom tvrdnjom, koja bi svakom iskustvu dala verodostojnost.
«Takav ti je život” – odjekuje u dečjem umu, tvrdo, nedokučivo.
„Zar život ne bi trebao da mi bude zabavan?“ – pita dečak radoznalo. Sada je u dobi kada se pitanja postavljaju lako i smelo, a odgovori se iščekuju željno.
„Nema ti tu puno zabave…“ – uzdiše deda – „uglavnom je trud koji uložiš u očekivanju nečega od čega često ne ispadne ništa.“
Dete je ranjeno.
Njegova duša nežno šapuće, ali od iznenađenja on nije u stanju da je sasluša. Čuje samo udaljeno brundanje motora koji se s naporom penje uz brdo. Vreme kao da se usporilo. Kada bi bar dunuo vetar, dečak pomisli.
Deda je zadovoljan. Život mu je bio težak. Uspeo je sa takvom lakoćom da dugo prikupljano iskustvo istrese na dečaka i sada čeka da ga on pokupi. Sebe smatra mudrim, i u okviru svog iskustva, on to i jeste, ali unuk želi da prati svoj put, proživi svoj život, jer reči ne uče, iskustvo to radi. Život se njemu doima slatkim. Prija mu taj osećaj razvitka kad je jedno sada, a nešto potpuno drugo sledećeg trenutka. Život mu je do sada pokazao da se svaki trenutak računa i da je svako iskustvo esencijalno.
Život mu je do sada prijao i da je samo mogao da čuje šta duša šapuće, čuo bi da nema tog vrha koji ne može osvojiti i tih dubina u koje ne može zaroniti da bi pronašao još radosti.
Čuo bi za snagu uverenja koja, iako puštaju čvrsto korenje, rastući s jedne generacije na drugu, mogu biti iščupana, a nastala praznina može biti ispunjena svetlom. Tako se stiže na sunčevu stranu sveta.
Čuo bi da ono što važi za jednog čoveka, ne mora biti za drugog, jer sami pričamo svoju priču. Čuo bi da je lični rast nezaustavljiv, jer je nastao kao posledica života koji se stalno osvežava. Čuo bi zvonki zov slobode, jer takvi smo rođeni.
Čovek nije ovde da bi drhteći puzao po bokovima senki, da bi se zaštitio i uklopio. U senkama se ne raste, već u zagrljaju treperavih zraka sunca. Dete to oseća. Zato ne pristaje na modri sumrak, na krhotine nečijeg straha i bola, ta oštrica njega ne reže. Dete shvata da u rukama drži mač. Ali da mu taj mač nije dat da ga usmeri ka sebi, pa da pati i krvari nad propuštenim šansama i minulim radostima, već da ga iskoristi da preseče tamne niti straha, koje prete da obrazuju zamršeno klupko.
Senke u kojima se život katkad odvija ne obrazuju drugi ljudi, niti životne okolnosti, već mi. To su naše sopstvene senke, koje se prostiru po tvrdoj zemlji, dok nam sunce obasjava leđa.
Gde je taj izvor toplote, gde je ta radost? – zapitamo se, usmeravajući pogled na sve strane sveta, u potrazi. Želim malo tog svetla, lepo je, toplo, umirujuće. Ali svetlo izmiče, čineći da senka izgleda još veća, strašnija. Čitav život staje u nju i tu se rastače. Ali postoji i druga stvarnost. Ona počinje da se odvija onda kada odlučimo da to prozračno svetlo, tu moćnu lepotu, potražimo u sebi. Kada kroz život plovimo otvorenog srca, lako prelazimo iz polja potencijala u polje realizacije. To je naš poklon svetu, naša posebnost, naša suština.
Nema senki kada svetlost pršti iz nas, ograničenja nestaju, ostaju samo mogućnosti. Ostaje moć. Moć da stvaramo, moć da volimo, moć da budemo. Jer ona istina od koje se krijemo u tami, u strahu da joj nismo dorasli, je da smo sunčeva strana sveta mi. Slobodni, kreativni, prelepi. Zato tako teško pristajemo na okove. Od te se svetlosti ne može pobeći. Možemo joj samo otežati tok, a opet možemo je i osloboditi.
Deda razbaruši tamnu kosu svog unuka, a zatim mu iz ruke uze kapu i stavi mu je na glavu. Dečak se nasmeja. Ptičica se oglasi cvrkutom, a pokošena trava zamirisa.
Obojica osetiše olakšanje, svaki u svom umu.
Jedan je preneo znanje, a drugi odlučio da će ipak pratiti svoj put.
