RUKOTVORINE – NASLEĐE I KULTURNI IDENTITET JEDNOG NARODA

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ-TOPALOVIĆ
INTERVJU: VIOLETA JOVANOVIĆ
FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE

VIOLETA JOVANOVIĆ, ROĐENA U ODŽACIMA, ZAVRŠILA JE FILOZOFSKI FAKULTET U NOVOM SADU, SMER ANGLISTIKA. IZVRŠNA JE DIREKTORKA NACIONALNE ALI­JANSE ZA LOKALNI EKONOMSKI RAZVOJ – NALED – NEZAVISNO, NEPROFITNO I NESTRANAČKO UDRUŽENJE, ČIJA JE MISIJA UNAPREĐENJE POSLOVNOG OKRU­ŽENJA U SRBIJI KROZ JAVNO-PRIVATNI DIJALOG. OD SVOG OSNIVANJA 2006. GO­DINE DO DANAS, NALED JE OKUPIO VIŠE OD 300 DRUŠTVENO ODGOVORNIH KOM­PANIJA, LOKALNIH SAMOUPRAVA I ORGANIZACIJA CIVILNOG DRUŠTVA. ČLANOVI SE ZALAŽU ZA EFIKASNU I TRANSPARENTNU JAVNU UPRAVU, FER KONKURENCI­JU, SMANJENJE BIROKRATIJE I PARAFISKALNOG OPTEREĆENJA PRIVREDE.

PREDSEDNICA JE UDRUŽENJA “ETNO MREŽE” U BEOGRADU, ČIJA JE MISIJA OČU­VANJE I PROMOCIJA TRADICIONALIH RUKOTVORINA SRBIJE. ZA RYL MAGAZIN, SA VIOLETOM RAZGOVARAM UPRAVO O VAŽNOSTI ETNO MREŽE ZA SRBIJU I RU­KOTVORINA KOJE PREDSTAVLJAJU NAŠE NASLEĐE I KULTURNI IDENTITET.

KADA POGLEDATE 15 GODINA UNAZAD DO DANAS, KAKO JE IZGLEDAO RAZVOJ ORGANIZACIJE KOJA ČUVA TRADICIJU?

Inicijativa za formiranje Etno mreže je pokrenuta još 2002. godine, uz pomoć USAID-a, koji je tada podržavao razvojne projekte na lokalu, sa ciljem zapošljavanja i pokretanja lokalne ekonomije. Grudva koja je kasnije narasla u lavinu stigla je iz Kikinde, odakle nam se obratila grupa žena koje su u livnici ostale bez posla i došle na ideju da sebi obezbede izvor prihoda izradom rukot­vorina. Projekat je podržao njihovu ideju kroz nabavku opreme, kasnije kroz obuku, pakovan­je, dizajn i promociju proizvoda. Projektu se za kratko vreme priključilo još desetak udruženja iz Vojvodine da bi od 2005. do 2007. obuhvatao četrdesetak udruženja i više od 1000 žena iz svih krajeva Srbije koje su dobije priliku da se radno osposobe i ekonomski i društveno afirmišu.

Etno mreža je od projektne inicijative izrasla u reprezentativan nacionalni savez koji okuplja lokalna zanatska udruženja proizvođača finih rukotvorina i od 2005. posvećeno radi na očuvanju kulturnog nasleđa Srbije i ekonomskom osnaživanju žena i mladih u ruralnim područjima. Etno mreža se zalaže za ekonomsku i društvenu afirmaciju proizvođača rukotvorina i sprovodi mere kojima tradicionalno nasleđe stavlјa u službu lokalnog razvoja i zapošlјavanja.

Delovanjem Etno mreže, staparski ćilim je otrgnut od zaborava i uvršten na Nacionalnu listu nematerijalnog nasleđa i revitalizovane su četiri tradicionalne tehnike: zlatovez, tkanje (klečanje), pustovanje, necanje.

Oznaka Etno mreže je potvrda autentičnosti i izuzetnog kvaliteta. Rukotvorine Etno mreže pro­tokol Vlade Republike Srbije i državne institucije koriste kao poslovne i diplomatske poklone.

KOLIKO ČLANICA IMA U ETNO MREŽI I PO KOJIM STAN­DARDIMA RADE?

Etno mreža sarađuje sa više stotina žena iz svih krajeva naše zemlјe koje se angažuju u lokalnim udruženjima i zadrugama na izradi osmišlјenih proizvoda od prirodnih materijala, povezujući tradicionalne motive i tehnike i savremeni diza­jn. Sa ciljem da pomogne profilisanju članstva i plasmanu proizvoda, umetnički savet Etno mreže je definisao standarde u segmentu autentičnosti i kvaliteta proizvoda, izvođenja obuka i radionica, kao i načinu izlaganja i prezentacije, koje organi­zaciju čini prepoznatljivom po kvalitetu i rafinira­nosti koja se ogleda u svakom od proizvoda.

Dodatno, Etno mreža je od 2010. ustanovila žirira­nu izložbu „Sto žena – sto minijatura“ kao jedinu manifestacija te vrste u Srbiji koja ženama koje se profesionalno bave izradom rukotvorina daje priliku da se usavršavaju i takmiče u tradicional­nim tehnikama i tako čuvaju kulturno nasleđe Sr­bije. Organizovana je po ugledu na manifestacije u inostranstvu, a cilj je da se motivišu žene i mla­di koji se bave izradom autentičnih rukotvorina da svoje veštine unaprede, profesionalizuju se u poštovanju visokih standarda u tradicionalnim tehnikama i da pored novčane nagrade, dobiju priznanje stručne javnosti i društveno vredno­vanje svog rada. Ove godine izložba je održana sedmi put i nagrađeni su autori u kategorijama vez i zlatovez, pustovanje, tkanje i necanje, kao i mladi autori kako bi se tradicija afirmisala i među njima.

KOLIKO SU DANAS POPULARNE RUKOTVORINE U SVETU, A KOLIKO KOD NAS?

Rukotvorine su proizvodi koji naciju čine po­nosnom pred svetom jer nose obeležja njenog nasleđa i kulturnog identiteta i mi to prepozna­jemo u pažnji sa kojom se neguju indijski sari, škotski kilt ili holandske klompe. Rukotvorine našeg podneblja su praktično nestale kao pre­poznatljiv domaći proizvod koji je ranije bio pla­siran kroz trgovačku mrežu i lanac prodavnica „Narodne radinosti“. Ekonomski i društveni pro­blemi tokom prethodne decenije su potisnuli proizvodnju rukotvorina zbog upliva niskokvali­tetnih, ali jeftinih stranih proizvoda koji su naiz­gled prilagođeniji mogućnostima prosečnog potrošača. Etno mreža nastoji da svojim radom vrati vrednost nematerijalnom nasleđu i ženama koje ga posvećeno čuvaju od zaborava.

Istraživanja tržišta koja je sprovela Etno mreža potvrđuju visok nivo tražnje za rukotvorinama, naročito u odabranim ciljnim grupama turista, stranaca i diplomata koji traže rukotvorine u cen­tralnim gradskim zonama poput naše Knez Mi­hailove, gde ih obično i viđamo u inostranstvu. Ove proizvode traže i naši ljudi za porodične sla­ve, kao poklone za inostranstvo ili za kompanij­ske proslave i važne goste. Danas je u Beogra­du mnogo praznih lokala u javnom vlasništvu i zato se zalažemo da se ti prostori pod povoljnim uslovima ustupe udruženjima i zanatlijama koji bi svojom ponudom oplemenili turističku ponu­du grada i jačali imidž Srbije i njene prestonice. Ponudu Etno mreže vidimo u gradskoj galeriji u pešačkoj zoni, koja bi svojom postavkom, radio­nicama, javnim časovima i osmišljenim progra­mima privlačila posetioce, mlade i državne dele­gacije. Nastojimo da zainteresujemo i neki hotel visoke kategorije da napravi umetničku instala­ciju u prostoru recepcije kako bi gostima preds­tavio tradiciju Srbije na savremen način i kroz recepciju, kao gest društvene odgovornosti, po­nudio kanal za plasman i prihod za proizvođače.

KOLIKO TRUDA I RADA U PROSEKU TREBA DA BI NASTALA JEDNA RUKOTVORINA? I ŠTA BISTE IZDVOJILI OD VAŠIH PROIZVODA?

Izrada tradicionalnih i autentičnih rukotvorina zahteva pre svega vreme jer se sve radi rukom, što danas postaje retkost u doba industrijaliza­cije i mašinske proizvodnje. Recimo, jedna pus­tovana lopta traži 4-8 sata rada uz mnogo pret­hodnog iskustva, a za ukrašavanje treba barem još toliko.

Kvalitetne rukotvorine su, povrh svega, rezultat višegodišnjeg rada proizvođača na izgradnji veština u odabranim tehnikama, izboru moti­va i proizvoda, unapređenja dizajna, pripreme adekvatnog pakovanja i sertifikata, kao i puta do tržišta, što u konačnom zbiru znači da tak­vi proizvodi, naročito ako su kvalitetni, ne mogu biti jeftini. Pitanje cene proizvoda je istovremeno povezano i s vrednovanjem rada žena na selu i određivanjem cene njihovog rada i proizvoda. S druge strane, cena rukotvorina se često pos­matra isključivo sa komercijalnog aspekta kroz upotrebnu vrednost ovih predmeta, što umanju­je umetničku i kulturološku vrednost koju kvali­tetne rukotvorine podrazumevaju.

Od proizvoda, ovde bismo izdvojili azbuku u zlatovezu koja predstavlja najčešći poklon koji državni protokol koristi kao reprezentaciju u sus­retima sa stranim zvaničnicima i diplomatama. Azbuka se koristila kao ”vezilačka početnica” (prvi komad mlade vezilјe) i model za širenje prosvetitelјskih ideja sa cilјem opismenjavanja stanovništva. Koreni zlatoveza su u Vizantiji, gde je veština veza bila veoma cenjena, a vez zlat­nom i srebrnom žicom bio je privilegija bogatog sloja građana i sveštenstva. U srednjovekovnoj srpskoj državi, na dvoru su nošene odore od svile i kadife ukrašene zlatovezom. Kasnije se i svečana gradska odeća ukrašavala zlatovezom.

TRADICIONALNE TEHNIKE: PLETENJE, VEZ, ZLATOVEZ, TKANJE, PUSTOVANJE, NECANJE… KO SU ŽENE KOJE SE JOŠ BAVE OVIM ZANATIMA?

Proizvođači rukotvorina su prevashodno žene iz unutrašnjosti i sa sela, koje su veštine ručnog rada naučile od svojih mama i baka i spremne su da svoja znanja prenesu na nove generacije. Foto-robot uobičajenog proizvođača rukotvorina u Srbiji je sredovečna žena koja je često trajno nezaposlena jer joj nedostaje podrška institucija i podstrek okruženja da svoje veštine unapredi i od amatera izraste u preduzimljivog proizvođača koji radi za tržište. Misija Etno mreže je da pruži podršku svojim članicama da se udruže i ospo­sobe da sebi stvore izvor prihoda iz kreativnog posla koji mogu da organizuju prema drugim obaveza koje obično imaju u domaćinstvu i po­rodici, a da pri tom ne moraju da napuste sredinu u kojoj žive.

Prema ažurnim podacima Agencije za privredne registre, u Srbiji danas gotovo da ne postoje priv­redna društva koja se bave proizvodnjom rukot­vorina, a koja bi mogla da nastupaju kao formal­ni poslodavci za žene iz ruralnih područja, jer one često nemaju dovoljno znanja i informacija, ali i samopouzdanja i podrške porodice u pokušaju da se samozaposle i funkcionišu kao preduzet­nice. Devedesetih godina prošlog veka, u tzv. tranziciji, privatizovana su preduzeća „Narodna radinost“, „Moda“ Veliko Gradište, „Sirogojno“, tkačka zadruga „Rajka Borojević“ i druga, koja su se bavila proizvodnjom i plasmanom tradicional­nih rukotvorina. Svojom inicijativom, Etno mreža nastoji da oživi i sačuva tradicionalna znanja i ukaže na potencijal koje nasleđe može da ima u lokalnom razvoju i brendiranju gradova i regio­na. Taj potencijal se sve više prepoznaje u seg­mentu hrane sa geografskom oznakom poput somborskog sira, homoljskog meda i pirotske peglane kobasice, dok je za rukotvorine poput bezdanskog damasta i pirotskog ćilima potreb­na dodatna podrška institucija na jačanju svesti javnosti o njihovom značaju.

KAKO BISTE OBJASNILI TEHNIKU PUSTOVANJA?

Kao tehniku prijemčivu za svakoga – za decu, nezaposlene, one pod stresom, osobe sa poseb­nim potrebama i sve koji vole rad sa prirodnim materijalima, koji podstiču ponovnu upotrebu prirodnih materijala, kreativnost, razvoj intelek­tualnih i motoričkih veština, opuštanje i izradu upotrebnih, odevnih i dekorativnih proizvoda sa ličnim pečatom. Pustovanje predstavlјa naj­stariju tradicionalnu tehniku obrade tekstila koja podrazumeva višečasovno trlјanje vune to­plom vodom i sapunom. Nekada su ovom teh­nikom izrađivani šatori, madraci, odeća, obuća, igračke i ukrasni predmeti koji su bili potrebni domaćinstvu. Pustovani komadi su bili ogledalo bogatstva porodice i broja ovaca, a ova globalno prisutna tehnika je postojala kod mnogih naro­da, posebno u planinskim područjima. Reči pus­tovanje i pust su staroslovenskog porekla. Pus­tovanje vune se pominje u najstarijim srpskim pisanim dokumentima: u Domentijanovom živo­topisu Svetog Save iz prve polovine 13. veka, kao i u povelјi cara Dušana manastiru Hilandar. Car Dušan je obavezao sela koja pripadaju manasti­ru da izrađuju pustove za manastirsku bolnicu.

Motivi zastuplјeni na pustovanim komadima Etno mreže su preuzeti sa dekorativne plastike srednjevekovnih manastira, sa zubuna i mozaika u Carskoj palati u Sremskoj Mitrovici.

Pustovana lopta se smatra najstarijom igračkom koju su deca nekada pravila ručnim valјanjem životinjske dlake, najčešće sa želјom da pre­krate vreme i zabave se tokom čuvanja stoke. Danas ih žene u Etno mreži izrađuju najstarijom tehnikom pustovanja – ručnog valјanja vune, u različitim veličinama, sa najraznovrsnijim šara­ma, a neke u sredini imaju pirinač u orahovoj lјusci koji prijatno zvecka tokom kotrlјanja lopte.

„ETNO MREŽA“ JE KROVNA ORGANIZACIJA SVIM OSTALIM UDRUŽENJIMA KOJA SE BAVE RUČNOM RADINOŠĆU. SA KAKVIM SE IZAZOVIMA SUSREĆETE? I KAKVI SU STANDARDI POSTAVLJENI?

Etno mreža okuplja dvadesetak udruženja iz svih krajeva Srbije i višestruko je nagrađivana kao lider u postavljanju standarda kvaliteta u proiz­vodnji, prezentaciji i plasmanu rukotvorina. Po­red standarda Etno mreže, pomenula bih i kon­vencije koje je Srbija ratifikovala u ovoj oblasti, a to su Konvencija o raznovrsnosti kulturnih izraza i Konvencija o očuvanju nematerijalnog kultur­nog nasleđa. Od propisa u ovoj oblasti imamo samo Pravilnik o određivanju poslova koji se smatraju starim i umetničkim zanatima, odnos­no poslovima domaće radinosti, koji je u nad­ležnosti ministarstva privrede i služi kao temelj za dobijanje sertifikata otvorene šake. Postupak za dobijanje sertifikata je zahtevan i smislen i nužno je da ga prate pogodnosti i podsticaji koje bi država omogućila nosiocima sertifikata. Tu pre svega mislimo na poreske olakšice i tretman kod nabavke repromaterijala, prioriteta u dobi­janju poslovnog prostora u javnoj svojini, plas­mana proizvoda kroz javne nabavke i subvencija za zapošljavanje.

U KOM PRAVCU ĆE SE RAZVIJATI UDRUŽENJE I ŠTA JE ONO ŠTO VAM MOŽDA NEDOSTAJE?

Etno mreža se zalaže za snažniju podršku i kon­kretne mere za proizvođače rukotvorina kroz donošenje Zakona o zanatstvu koji bi definisao status zanatlija i stvorio okvir za očuvanje i raz­voj zanata koji su zbog zanemarivanja društva ugroženi, iako predstavljaju veliki potencijal za razvoj lokalne ekonomije zasnovane na tradicio­nalnim znanjima koja se prenose generacijama i sastavni su deo našeg identiteta. Zakonom o zanatstvu bi se stvorili preduslovi za očuvanje zanata koji su, poput opančarskog, ugroženi jer su prinuđeni da uvoze kožu pošto su fabrike koje su je za njih štavile privatizovane i usmerene isključivo na strana tržišta.

Uz zakon o zanatstvu, Etno Mreža zagovara i uspostavljanje instituta Čuvar tradicije, koji je predviđen navedenom UNESCO konvencijom, a koja obezbeđuje platu iz budžeta za kvalifikova­ne čuvare nasleđa, odnosno društvene radnike, pretežno žene, koje vrše funkciju čuvara nasleđa kroz aktivno prenošenje znanja i promociju ele­menata nematerijalnog nasleđa u lokalnoj zajed­nici. Dodatno, donosiocima odluka na lokalnom i republičkom nivou predlažemo i paket mera za podršku zanatlijama kroz programe za zaštitu porekla i geografsku oznaku, specijalizovane iz­ložbe, takmičenja i žirirane manifestacije, javne radove u kulturi, otvaranje etno galerija i snab­devanje naših ambasada u inostranstvu zanats­kim proizvodima za potrebe reprezentacije, što bi uz razvoj lokalne ekonomije doprinelo i pro­mociji i jačanju imidža Srbije u svetu. U sistem za podršku je neophodno uključiti i turističke organizacije i HORECA sektor koji imaju ključnu ulogu u stvaranju kanala za plasman i otvaranju pristupa tržištu za autentičnu hranu i rukotvorine kao zanatske proizvode.

KOJA JE VAŠA FORMULA USPEHA?

Posebno me motiviše rad na promenama koje su korisne za društvo u celini i čiji rezultati osim uspeha, donose i elan da se nastavi dalje. Nasto­jim da radim posvećeno ono što najbolje umem, da uprkos preprekama ne odustajem. Trudim se da u kolektivu vodim primerom i da sledim dobre uzore na koje se ugledam. U moju formulu ulazi i obavezno vežbanje, vreme sa familijom i duge šetnje s našim psima Duškom i Medom.

TEMA DECEMBARSKOG IZDANJA RYL MAGAZINA NOSI NAZIV „MOJA 2020“. KAKVA JE BILA VAŠA?

Potpuno nepredvidiva, sa mnogo izazova i ograničenja, potpunog izmeštanja iz dnevne ru­tine i privikavanja na nov način funkcionisanja i rada. Zadovoljna sam onim što smo uprkos okol­nostima uspeli da postignemo, iako sam nestr­pljiva da opet putujemo bezbrižni i slobodni.