REČNIK STRAHA

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ-TOPALOVIĆ
INTERVJU: ANA GOLOVIĆ
FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE

ANA GOLOVIĆ, AKADEMSKA SLIKARKA IZ BE­OGRADA, ZAVRŠILA JE AKADEMIJU UMETNO­STI U NOVOM SADU, PARALELNO STAVLJAJU­ĆI AKCENAT NA SLIKARSTVO I SKULPTURU. CEO NJEN ŽIVOT OBOJEN JE UMETNOŠĆU I LEPOTOM. IZLAGALA JE ŠIROM SVETA NA GRUPNIM I SAMOSTALNIM IZLOŽBAMA. UŽI­VA STVARAJUĆI I ISTRAŽUJUĆI.

KADA SI U SEBI PREPOZNALA SLIKARKU?

Umetnošću se bavim ceo život i od detinjstva sam znala da će to biti moj poziv. Obrazovanje sam stekla kroz akademske studije, gde počinje i moje interesovanje za druge oblike umetnosti, književnost, teatar, film, fotografiju.

KAKO BI OPISALA SVOJ STIL U SLIKARSTVU?

Smatram da je dobro poznavanje klasičnog aka­demskog realizma jako bitno i da se sa njim uvek mogu otvoriti novi horizonti i mogućnosti za ek­sperimentisanje, kao i menjanje samog likovnog jezika. U svetu koji je prilično dekonstruisan, moje slike imaju formu da budu delovi mene i mog pogleda na sadašnjost.

KAKO VOLIŠ DA RADIŠ, U KAKVIM USLOVIMA SLIKAŠ?

Moj dan počinje u šest ujutru uz čaj ili kakao, pa onda trening i pravo u atelje. Volim da radim pre­ko dana i da koristim dnevnu svetlost koliko to doba godine dozvoljava. Poslednjih par godina radim u grupnom ateljeu sa još par kolega umet­nika i to mi savršeno odgovara, ta razmena ener­gije, ideja, podrške, stvarno je dragocena. Mislim da bi što više takvih ateljea trebalo da postoji, jer se na taj način umetnici ne udaljavaju jedni od drugih, već se udružuju.

KAKAV JE TVOJ ODNOS PREMA BOJAMA? DA LI POSTOJI NEKA BOJA KOJA SE PROVLAČI KROZ SVE TVOJE SLIKE?

Da, boje su zapravo moje primarno sredstvo izra­žavanja. Boje su kao tablica množenja za mene, ako je ne znaš ne možeš rešavati komplikovanije „računske operacije“. Moje slike su skoro uvek u punom koloru, ali često se provlače tonovi tir­kizno zelene ili turkish blue. Od svetlih pitomih tonova koji deluju kao ubačeni fragmenti mora i daju nam osećaj slobode kakvu samo voda ima, do tamnih zagasitih tonova, malo fabričkih i toksičnih. Nemam neki ustaljeni redosled ili for­mulu, sve ide spontano i verujem da će se dosta toga menjati u budućnosti.

ŠTA TI BOJE UOPŠTE ZNAČE U ŽIVOTU? KOJU OBOŽA­VAŠ, A KOJU NE?

Oduvek su mi boje značile i bile sastavni deo života. Od malena sam volela da se igram sa njima, kako na papiru, tako i u oblačenju, u ma­štarijama svojim. Bojama sam davala određene brojeve, pa to sabirala i množila, ljude iz svog okruženja i njihova imena sam vezivala za boje itd. Što se tiče garderobe, dosta sam jednostav­na i koristim postojane, kako ih ja zovem stare boje – crna, bela, zelena, plava. I naravno postoji boja koju nikada neću koristiti i ne mogu da gle­dam i nikad ne bih obukla nešto te boje, ona je jednostavno samo predodređena da postoji za forme narandže, mandarine, šargarepe i to je ok.

TVOJA VEČITA TEMA TELO (FIGURA), AUTOPORTRET, NAGA ŽENA.

Moja večita tema je čovek, naši međusobni od­nosi, relacije, šta je to što nas čini istima, a šta nas toliko razdvaja. Sve je podložno razvoju i pro­menama, a čini mi se da su ljudski odnosi možda i najviše trpeli od početka 21. veka. U ovo vre­me umetnost se javlja kao vrsta simptoma, ona je i dalje najslabija karika društva što znači da se sve društvene traume, konflikti i antagonizmi mogu prikazati. Vidim svoje radove kao priče o životu, ženi, ljudima, emocijama i slobodi, duhov­nom traganju, pronalaženju, a i gubljenju sebe.

U TOKU MAJA TREBALA BI DA IMAŠ SAMOSTALNU IZLOŽBU U GALERIJI ART FOR ALL SA SLIKAMA IZ CIKLUSA REČNIK STRAHA. GOVORIŠ O STRAHU, ANKSIOZNOSTI, U KOJOJ VIDIŠ GLOBALNI PROBLEM.

Rečnik straha je ciklus slika koji sam počela 2018. godine i na kome i dalje radim. Izložba je zakazana za 14. maj ove godine, ali zbog trenut­ne situacije sa korona virusom videćemo šta će biti.

Smatram da je anksioznost osećanje današ­njeg savremenog čoveka. Ona se definiše kao difuzna, unutrašnja, slobodno lebdeća napetost, koja nema realnu opasnost, tj. nema spoljašnju opasnost, što je bitno razlikuje od straha. Strah uglavnom ima spoljašnji objekat (strah od visi­ne, strah od malog prostora…). Anksioznost ima unutrašnju opasnost i ona predstavlja reakciju na tu unutrašnju opasnost koju izazivaju potisnuti sadržaji koji nisu ni u kakvom direktnom odnosu sa postojanjem spoljašnje opasnosti (potisnute misli, konflikti, stanja neprihvatljiva egu…).

MESEC DANA BILA SI NA REZIDENT BORAVKU U OKVIRU UPCYCLED ART FESTIVALA U ABU DABIJU. ŠTA SI STVA­RALA, JESI LI SE PREPUSTILA PESKU, PUSTINJI, GRADU BUDUĆNOSTI?

Poslednja art rezidencija na kojoj sam bila odr­žavala se u Abu Dabiju i projekat je bio posvećen reciklaži i problemima zagađenja mora plasti­kom. Nas 8 umetnika sa svih strana sveta smo izabrani da učestvujemo u tom projektu i nastu­pali smo sa skulpturama ili instalacijama koje su nastale u toj sredini. Na kraju boravka imali smo izložbu koja je otvorila i Svetski samit održivog razvoja, koji se ove godine održavao u Adnec Centru u Abu Dabiju.

Ovo nije moj prvi boravak i rad u Ujedinjenim Arapskim Emiratima, do sada sam već učesto­vala u art rezidencijama, art sajmovima i imala samostalne izložbe.

Neverovatan spoj lepote savremene arhitekture i futurističkog, sa beskonačnom pustinjom i su­rovim suncem koji su vekovima isti. Ali naizgled ti veliki kontrasti u sebi nose istu stvar, mudrost, kako glasi i arapska poslovica – Budi mudar na rečima, a još više na delima. Pustinja je za mene potpuno nova i neiscrpna tema kojoj bih mogla da posvetim još jedan ovakav intervju.

KOJA JE PREDNOST BITI SLIKARKA? KAKO DOŽIVLJAVAŠ SEBE?

Danas je raditi posao koji volite pod moranje, drugačije je nepodnošljivo, jer je to jedini spas od sveta koji postaje nepodnošljiv.

Biti slikarka daje privilegiju da je posao strast, a dobro kanalisana strast nije destruktivna, na­protiv ona vam daje mogućnost usavršavanja, introspekcije i traganja za istinama.

VUČEŠ CRNOGORSKE KORENE – KADA IZ TEBE NAJJAČE PROGOVARA CRNA GORA, A KADA ŽENA SVETA?

Kao što ne mislim da su nespojive razlike izme­đu prirode pustinje i futurističkih oblakodera, tako ne mislim da je biti žena crnogorskog po­rekla opozit od savremena žena. Moja familija je dosta ženska i sve su to izuzetno jaki karakteri uz koje sam odrasla i koji su uticali na moje for­miranje. Surovi su to predeli, surovo jaka mora biti i želja za životom. Ponosna sam što imam crnogorske korene, jer ako se setimo istorije Cr­nogorke su uvek bile svetske žene.

TEMA MAJSKOG IZDANJA RYL MAGAZINA NOSI NAZIV „OD IZOLACIJE DO NOVE JA“. DA LI SE TOKU IZOLACIJE RODILA NOVA TI ILI SI SE POBOLJŠALA, IMALA UVIDE U SEBE I SVOJA STANJA, PREPOZNALA, OTUĐILA?

Ja sam svoj stan pretvorila u atelje, gym, resto­ran i sve vreme sam unutra. Dosta radim, čitam, čujem se sa prijateljima, pa onda nekad ne radim baš ništa i probam da se isključim. Ovo nije sa­moizazvana izolacija zarad našeg napredovanja, već su propisane određene mere i mi se njih pri­državamo, dok svakodnevno živimo u neizvesno­sti koliko će to trajati. Sama sebe sam iznenadila nekim reakcijama na izolaciju, mislila sam da će mi ljudi i društvene aktivnosti više nedostajati, ali nije tako. Sa druge strane, volim da imam kontro­lu nad svojom slobodom i to je sada malo pro­blematično.

ŠTA POSLE IZOLACIJE?

Nisam sigurna da će izolacija prestati, možda će samo mutirati i promeniti formu, baš kao i vi­rus. Vidite šta se trenutno dešava globalno – vi­rus je uzeo učešće u organozovanju planetarnog života, jačaju autoritarni modeli, normalizuju se represivne forme vladavine i bojim se da se kre­ćemo ka društvima koja se zatvaraju i u kojima ideje slobode više nisu u prvom planu.

Na nama je da nastavimo borbu za bolji svet i one vrednosti koje su nekada bile naš ideal, pre svega mislim na solidarnost i slobodu.