RAZMATRANJE I KRITIČKO PROMIŠLJANJE U UMETNOSTI

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ
INTERVJU: PREDRAG DAMJANOVIĆ
FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE

Predrag Damjanović, rođen je 30. oktobra 1975. godine. Magistrirao je slikarstvo na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu. Trenutno je stu­dent doktorskih umetničkih studija, u završnoj fazi izrade doktorskog rada pod nazivom Prizori ideološkog ćorsokaka – umetnost u kontekstu je­zika, ideologije i strukture želje. Izlagao je u Beo­gradu, Novom Sadu, Nišu, Smederevu, Karlsrueu, Vroclavu, Tampereu, Geteborgu, Sent Etjenu, Kopenhagenu. Od 2011. je član ULUS-a sa sta­tusom samostalnog umetnika.

SLAVOJ ŽIŽEK JE VELIKA INSPIRACIJA U TVOM RADU. MOŽDA I POLAZNA OSNOVA SVEGA. ŠTA TE JE NAJVIŠE PRIVUKLO U NJEGOVOM RAZMIŠLJANJU I FILOZOFSKOM POGLEDU NA SVET?

Ja sam se stalno interesovao za psihologiju i ova disciplina je uvek bila u pozadini mojih umet­ničkih promišljanja. Onda sam otkrio da Žižek radi nešto magično, u tom trenutku za mene pot­puno novo (što nije ni malo novo niti originalno Žižekovo razmišljanje): on psihoanalitičke ideje stavlja u celokupnu društvenu ravan. Tako psiho­analitičke metode koje se bave tumačenjem simp­toma koji su refleksi konflikata u ličnosti postaju metode za tumačenje društvenih konflikata, čiji su simtomi zapravo kulturni akti. I odjednom (za­pravo ne odjednom, jer je bila gorka muka razu­meti o čemu Žižek trabunja), shvatam da sam u polju hermeneutike, imam neki alat za tumače­nje umetnosti i kulture. Takođe sam shvatio da imam alat da razumem sopstveni rad kroz neki teorijski konstrukt, koji bih mogao da primenim u daljem radu. I na kraju, kroz njegov kritički odnos prema savremenim misliocima, politici, kulturi i aktivizmu, razumeo sam ideje postrukturalistič­kih mislilaca, zapravo mesto odakle sam krenuo nakon studija. Žižek je opisao u svojim tumče­njima neke od mojih omiljenih režisera – Linča, Kjubrika i Tarkovskog kao filozofe vizuelnog (pa­rafraziram). Ta koncepcija umetnika mi se po­sebno svidela.

TVOJ DOKTORSKO-UMETNIČKO ISTRAŽIVAČKI PROJEKAT KONCIPIRAN JE KAO STRUKTURA KOJA PROIZILAZI IZ TE­ORIJSKOG, ESTETSKOG I ETIČKOG POLAZIŠTA. O ČEMU JE ZAPRAVO REČ?

To je tačno. Kao struktura, jer su ovi elementi me­đusobno zavisni. To je bilo jako važno da nagla­sim u svom radu jer sam, a saznajem da to nije uobičajeno, bio inspirisan teorijom koja nije izo­lovana po sebi jer izranja iz nekog mog prethod­nog rada u vizuelnim umetnostima, estetike koja je nastala u specifičnom životnom okruženju ili podrobnije, specifičnom istorijskom trenutku, kao refleks određenih promišljanja. Sve to je u okviru mog etičkog nastojanja u kome shvatam umetnost kao medij u kome stalno pokušavam na neki način da objasnim svet. Etički je u tom smislu da stalno iznova preispitujem stvari, jer je stvaranje proces… neetički je doneti totalni sud o stvarima.

DA LI POSTOJI UMETNIČKA PRAKSA KOJA KRITIKUJE IDE­OLOGIJU ILI DA LI POSTOJI MESTO VAN IDEOLOGIJE?

Da bih odgovorio na ovo pitanje, moramo da bu­demo duboko u teoriji. Zapravo, ja i nemam od­govor na ovo pitanje, ali mogu da pokušam ukrat­ko da odgovorim šta je ta zapitanost i kako me je ona motivisala da reagujem kreativno. Žižek pokušava da predstavi validnu kritiku ideologije i to čini, generalno gledajući, uz pomoć Marksove filozofije kao sredstva za izražavanje ideološke kritike i Hegelove dijalektike kao metode i tipa razmišljanja. Međutim, sve to ima malo druga­čiju prizmu od uobičajenih shvatanja Marksa i Hegela, jer je sagledano kroz Lakanov teorijski okvir. Ako pokušamo da kritikujemo ideologiju, mi zapravo pokušavamo da razlučimo stvarnost od ideoloških mistifikacija. Ta stvarnost je opet jedan simbolički konstrukt, zbir pretpostavki, koncepcija, ideja i teorija. Zapravo, ta realnost je mesto gde fikcija preuzima ruho istine. I ovde imamo ozbiljan problem cirkularnosti, koji je stalni problem u filozofskoj kontinentalnoj tra­diciji. Fuko je to sročio na sledeći način: koliko god da težimo emancipaciji i realizaciji ljudskog bića, ovi pojmovi su proizvod našeg klasnog si­stema i nisu validni da opravdaju borbu koja bi promenila temelje našeg društva. To su koncepti koji su nastali u sistemu koji pokušavaju da kri­tikuju. Sa druge strane, svaki taj simbolički kon­strukt koji nazivamo realnost (naša pojmovno naučna, društvena, politička) ostaje na kraju in­konzistentan, nedovoljno dosledan da opiše svet u potpunosti. Uvek ostaje neko mesto koje naš simbolički sistem ne uspeva da obuhvati. Erne­sto Laklau ovde vidi početnu mogućnost za po­litičku borbu koja bi trebalo da pokrene sistem da se ponovo preispita. I konačno Žižek ovde postaje krajnje interesantan, jer on Laklaua čita kroz Lakanovu prizmu: ovo prazno mesto koje ne uspeva da bude opisano zbog inkonzisten­tnosti Simboličkog je zapravo Lakanovo Stvar­no, jedan od tri fenomenološki moguća ljudska iskustva koje stoji van mogućeg označavanja i opisivanja. U suštini, to je mesto traume, mesto konstitutivnog društvenog antagonizma. Iako je nemoguće zauzeti ovu poziciju, njeno postojanje garantuje postojanje ideologije. Šta sad mi mo­žemo sa ovim gledištem? Po Žižeku, na primer, a to je trenutno prilično aktuelno, mi možemo da lociramo svaki vid populizma koji u spoljnim uzrocima – ekonomska kriza, migranti, briselska birokratija… pokušava da prikrije vlastiti društve­ni rascep (antagonizam). To je bio i problem sa nacizmom, gde je imanentni društveni problem, u pokušaju da formira stabilno društvo, projekto­van u lik Jevrejina. Na sličan način, ja vidim kre­ativnost u umetnosti. Ako pokušate da se bavite mestom traume, nemate ništa lagano u vezi sa umetnošću, već da citiram Suzan Zontag – slike koje vas progone. Ovde negde u mom radu stoji etički momenat i koliko god to čudno izgledalo na prvi pogled, krajnji optimizam, jer želim da ne­kako učinim svet boljim.

STRIP KATALOG BLACK NOTEBOOKS KOJI JE PRA­TIO TVOJU DOKTORSKU IZLOŽBU JE CITATNE STRUKTURE. TI PREPOZNATLJIVE I NEPOZNATE KULTURE STAVLJAŠ U SVOJ KONTEKST. KRITIČKI I PSIHOANALITIČKI POSMA­TRAŠ SVET OKO SEBE. TO NIJE SAMO SVET KOJI PRI­PADA FILMU, SLIKAMA… TA BRUTALNOST JE SASTAVNI DEO REALNOSTI U KOJOJ ŽIVIMO.

Fasciniran sam slikama koje viđam u savreme­nim medijima, ali ih uglavnom doživljavam kom­pleksno, čitam ih i uklapam u vlastiti referentni okvir, rekontekstualizujem i kolažiram, krojim i uklapam u drugačije viđenje stvari. Crteži iz se­rije Black Notebooks predstavljaju moj najnepo­sredniji izraz i doživljaj promišljanja i iščitavanja teorije. Svi su nastali u crnim Moleskinovim sve­skama koje su uvek bile sa mnom. Crtao sam svuda kad god sam imao vremena i samom tom praksom reflektovao sam duh vremena oličenog u prekornom radu. Vidite, kada gledate umetnič­ki rad u totalitetu, na koliko se sve nivoa struktu­ira. Bitno je da umetnički rad bude refleksivan i samo refleksivan, sazdan od utisaka, razmišlja­nja, doživljaja, čulnih nadražaja… Slažem se da je tu prepoznatljiva brutalnost u mojoj poetici, ali još važnije, potrebna mi je ironijska distan­ca. Umetnost je način da se nosim sa svetom, da stvorim tu distancu i obezbedim prostor za humor.

U BLACK NOTEBOOKSU KAŽEŠ „WE WANT OUR FAT­HERS DEAD“, POIGRAVAŠ SE PSIHOLOŠKIM ZAKLJUČ­KOM KAKO TEŽIMO BESMRTNOSTI, DOK OTAC U NAMA DAJE RESTRIKCIJE U UŽIVANJU. ŠTA SI SVE SUBLIMIRAO U OVU IDEJU KOJA SE NALAZI NA POČETNIM STRANICA­MA TVOG UNDERGROUND STRIPA?

Žižek se pita žašto je Frojd svoj mit o Edipu do­punio motivom mrtvog oca horde (koga su ubi­la vlastita deca) u radu Totemi i tabui. Zar nije upravo mrtav otac krajnje razrešenje konflikta u Edipovom mitu – eliminacija agenta kastracije. I ovde stvar postaje divno komplikovana! Jedi­no povratak mrtvog oca u vidu njegovog imena može da bude osnova simboličkog sveta, sveta u kome zapravo živimo. Deca horde su ubila oca, surovog agenta koji poseduje svo uživanje. Ali zapravo nisu razrešila konflikt jer je odnos pre­ma ocu podrazumevao krajnju ambivalentnost: s jedne strane mržnju i zavist, a sa druge divljenje. I odlučila su da neće ponoviti ovaj akt i u njegovo ime stvorili su prvi festival koji je preteča simbo­ličkog poretka, prve institucije koja predstavlja načela i vrednosti stvarnog oca. Za Žižeka stvar­ni otac nikada nije ni postojao kao materijalna stvar. On je puki simbolički poredak, mreža so­cijalnih institucija, običaja i zakona. Ovaj simbo­lički poredak je apsolutno fragilan i zasnovan je na veri njegovih pristalica u njegovo postojanje, na obliku minimalne idealizacije, vrsti kolektivne laži da car nije go, u kojoj svi zajedno učestvuje­mo. Lakanovo ime za ovaj simbolički poredak je veliki Drugi (Bog, ideologija, neophodnost istorij­skog progresa…). I onda kada govorimo o ulozi vođe u bilo kom smislu treba shvatiti da njegova moć ne potiče neposredno od njegove harizme, već od strukturalnog mesta koje zauzima. Mi svi znamo da je on obični, jadni, prljavi, pokvareni… ali se prema njemu odnosimo sa poštovanjem, odnosno prava efikasnost je zapravo simbolička efikasnost. Ovo sve je rezultat šireg gledišta koje negira intrističko shvatanje značenja po sebi, već značenja koje nastaje u jeziku, u strukturi među­zavisnih elemenata.

U ČEMU SE OGLEDA TVOJA ZAPITANOST, ALI I U ČEMU JE TVOJ DOPRINOS KROZ DOKTORSKI RAD U UMETNOSTI?

Osetio sam ogromno olakšanje kada je Žižek formulisao zadatak filozofa, a ja sam se nekako identifikovao sa ulogom koju sam već pomenuo na početku našeg razgovora – filozofa vizuelnog. Žižek je definisao zadatak filozofa kao veoma skroman: to je zapitanost koja definiše šta je re­ferentni okvir, šta čini krajnji horizont značenja u kome nastaje određena tvrdnja ili pitanje? Šta je osnova, ukupni sloj podrazumevanja kada neko kaže to što kaže? Dakle, nisam obavezan da da­jem odgovore, krajnje pozitivne stavove. To bi na koncu svega bilo krajnje pretenciozno, to je za­datak ideologa. Umetnost vidim u polju razma­tranja i kritičkog promišljanja.

FILM JE JEDNA OD KLJUČNIH INSPIRACIJA U TVOM RADU. FOTOGRAFIJA FILMA, LIKOVNOST I NARATIVNOST FILM­SKOG KADRA SU TRANSPONOVANI U SLIKARSKI MEDIJ. U FILMU „PERVERZNJAKOV VODIČ KROZ FILM“, ŽIŽEK U SAMOM UVODU IZGOVARA: „NAŠ PROBLEM NIJE DA LI SU NAŠE ŽELJE ZADOVOLJENE ILI NE. PROBLEM JE KAKO UOPŠTE ZNAMO ŠTA ŽELIMO. NEMA NIŠTA SPONTA­NO, NIŠTA PRIRODNO POVODOM LJUDSKIH ŽELJA. NAŠE ŽELJE SU VEŠTAČKE. MI MORAMO DA BUDEMO NA­UČENI DA ŽELIMO. FILM JE ULTIMATIVNO PERVERZNA UMETNOST“ – IZ KATALOGA POVODOM TVOJE IZLOŽBE „IZGUBLJENI PEJZAŽ – LOST LANDSCAPE“. KAKO BI OPISAO SVOJU IZLOŽBU U GALERIJI ŠTAB, MARTA 2022. GODINE?

Za ovu izložbu sam svoj rad generalno stavio u kontekst ključnog mesta Lakanove epistemolo­gije, jednoj od formula naše konstitutivne ljudske neprilike koja glasi: Čovekova želja je želja Drugo­ga. Dakle taj Drugi, lokus jezika, načela vredno­sti, pojmova i relacija takođe definiše parametre naše želje. Ova formula podjednako znači želeti šta Drugi želi (od nas), želeti da budem željen od strane Drugog i želeti što i Drugi kao i Drugi. I tu leži naša osnovna neprilika jer tražimo ultimativ­nog agenta koji poseduje odgovore u vezi sa za­uvek izgubljenim objektom koji je činio savršenu vezu sa našom primalnom homeostazom. Vezu sa momentom kada smo kao subjekti bili ne­minovno rascepljeni ulaskom u simbolički svet. Ovaj objekat (koji Lakan naziva objekat malo a) naravno ne postoji, ali on je mamac čije zavodlji­ve odbljeske vidimo u svetu kada osetimo želju. Ovaj odbljesak je motiv izgubljenog pejzaža, ide­ja koja je sublimat Žižeka i Dejvida Linča.

TVOJI JUNACI SU VELIKI, IDU PREKO CELOG ZIDA, ALI SU ONI PRIKAZANI I U MINIJATURNOJ FORMI. PRIČE KOJE NAM PRIČAŠ NE OSTAVLJAJU NIKOGA RAVNODUŠNIM. KROZ TVOJU POETIKU ČOVEK MORA DA PROLAZI DUGO, TEMELJNO, NAUČNO, I ONDA PRIHVATI ILI NE PRIHVATI ONO ŠTO NAM DONOSIŠ.

Da, moje ideje nastaju u privatnom prostoru di­rektno i intuitivno, a onda tražim monumentalni javni izraz koji sugeriše da je to deo nečega što se tiče svih nas, kao svaka javna umetnost. Hteo sam da uznemirim posmatrača sa razlogom, ali ono što se dešava danas me sve više zabrinjava. To je upečatljiv primitivizam kao refleks vladaju­će ideologije. Publika čita radove vrlo direktno, bez mogućnosti da se stvar shvati na simbolič­kom, metaforičkom, metonimijskom nivou. Ili ako ovakvo čitanje i postoji, ono je prilično banal­no i besmisleno, vođeno stereotipima. Dominira mračni cinizam gde publika nikako ne može da razume motiv za rad i izlaganje van špekulativ­no-tržišne logike.

TEMA MAJSKOG IZDANJA RYL MAGAZINA NOSI NAZIV „IN ALL CHAOS THERE IS A COSMOS“. KAKO IZGLEDA TVOJ KOSMOS, A KAKO HAOS? ILI KAKAV JE KOSMOS PRE­DRAGA DAMJANOVIĆA?

Ovo je divna tema, ali nažalost nema puno pro­stora za ovakav razgovor u ovom formatu. Možda bih mogao da ilustrujem ideju kojom sam krajnje inspirisan kada govorimo o dvojnim strukturama kosmos – haos, simulacija – stvarnost… Žižek nam poručuje kako ovu dihotomiju vidi Hegel (a to je zapravo specifično Žižekovo tumačenje Hegela). Hegel zapravo vidi trojnu strukturu. Iz­među nas i stvarnosti uvek stoji ekran predsta­va, iluzija. Međutim, ako pokušamo da sklonimo ekran, gubimo i samu stvarnost, dobijamo svet haosa. Ovaj stav sugeriše da je stvarnost sam pogled a ne stvarno po sebi. Onda vidite koja je glupost Matriks kada Morfeus nudi odabir izme­đu dve pilule – surove stvarnosti i sveta privida. Ovde počinje moja nova inspiracija, kada Žižek komentariše scenu: ali ja želim treću pilulu… že­lim da vidim realnost u samoj iluziji.