ПИШЕ: МИРЈАНА АВРАМОВИЋ, ПРОФЕСОР РАЗРЕДНЕ НАСТАВЕ
НАСЛОВНА ФОТОГРАФИЈА: ИЗ ПРИВАТНЕ АРХИВЕ
Наше очи морају бити широм отворене. Да гледамо и сагледавамо себе јер само тако можемо у пуноћи остварити благослов сусрета. Дијапазон благослова који се излива на човека чији је позив везан за рад са децом је одувек био јесте и биће несагледивих размера. Наиме, пред вама је сваког дана мноштво нежних душа и чистих умова, из којих може проистећи читав низ стваралачких подухвата који обогаћују садашњи тренутак и постављају темеље достигнућима која могу променити свет. Када им лично приђете с љубављу отворени да у том процесу подучавања и сами научите нешто о себи и у вама се дешава раст и умножавање свих оних врлина које су вас учиниле призваним да управо овај- учитељски позив буде својеврсна мисија којој предајете себе и, живећи у том заједничком стваралаштву, и сами растете и градите оног себе који је заправо она најбоља верзија ваше личности. Наиме пред вама је сваког дана неко ко ће можда открити лек за бољку која данас слови за неизлечиву, неко чије ће уметничко дело изазивати дивљење зналаца и поклоника уметности, неко ко ће доносити решења за свакодневне проблеме свих нас без обзира на то где и како живимо, неко ко ће по узору на нас пожелети да и сам преноси знање долазећим генерацијама… Пред нама је несумњиво нужност спознаје да је свако дете оно што смо и ми сами. Биће вредно љубави као насушне потребе и снаге која узајамно покреће на деловање. Деца увек говоре једноставно без сувишних фраза што нас лако покреће на деловање, како у смислу препознавања оног што из њих треба да ‘’извучемо’’ као најбоље, а истовремено управо том једноставношћу и у нама побуђују оно што је потиснуто услед свега што смо примили у свету одрастања и удаљавања од Извора вредности са којима смо рођени. Дакле, сусретање са сваким дететом јесте сусрет са анђелом чуваром који поручује да волимо себе и онда када нисмо задовољни собом јер само надахнути оним што дечја искрена љубав пружа, у нама могу бити покренути процеси суочавања са собом и поправљања оног што сматрамо да нас чини недовољно добрим и оптерећује у комуникацији са одраслима. Наиме, када се вратимо себи- пригрлимо то дете у нама (уплашено, повређено, уплакано) можемо истински се ослободити деструктивних уверења и као такви ослобођени приступити сваком изазову без осећаја кривице и потребе да испуњавамо туђа очекивања. Наравно када говоримо о љубави према себи искључујемо било какав облик нарцизма, самољубља или било чега што би могло да доведе до недостатку љубави према другима што намеће данашњи потрошачки стил живота.
Нажалост, када говоримо о деци данас, неизбежно је поменути агресивно понашање, а неретко и брутално насиље о којима свакодневно слушамо у школама широм Србије. Као просветни радник и педагог са вишегодишњим искуством у раду са децом немам друго објашњење узрока томе осим недостатка љубави и пажње у опхођењу са њима. Накарадни трендови насилног понашања који се промовишу преко друштвених мрежа бивају прихваћени и пожељни код емотивно оштећене деце илити оне које у својим породицама нису добила довољно љубави, а са њом и систем вредности заснован на поштовању личности другог.
Из свега наведеног можемо закључити да је спознаја љубави према себи и другима у свим њеним облицима-трпљења, бриге, жртве, нежности, пажње, блискости и свега оног што чини квалитетан однос почетак и одредиште путовања које се зове живот, како наш тако и наших ближњих и свих људи које на том путовању сусрећемо. Тај пут је тежак и веома сложен јер човекова личност је сложена. Не постоје инстант решења како неретко намећу самозвани стручњаци- учитељи живота, гуруи и разноразни животни тренери већ захтева труд, одрицање, а неретко и патњу, јер се управо кроз та осећања догађа сазревање. Научити дете томе у раним школским данима задатак је свих нас много већи него што је преношење знања из разних наставних предмета. И то ми је лично вишегодишња пракса потврдила радећи са њима радила сам и радим на себи.
