ПИШЕ: ДАНИЈЕЛА МАРКОВИЋ
ФОТОГРАФИЈА: ИВАНА ТОДОРОВИЋ
Моћ енергија је тема овог броја. Додала бих да се комотно може говорити и о ноћи енергија, прецизније, сумраку енергија. Од мноштва енергија или владајуће једне, настао је мрак. За сваког ће та једна бити нешто друго, а за све заједничка биће стварност служења.
Разазнаје пут у том мраку, свако са својим светлом, тумарајући по стварности. Од тога коме је шта – батеријска лампа или извор светлости – зависиће и одсјај и видно поље.
Одслушала сам једно предавање на ком предавач на крају излагања, које говори о служењу (овом приликом о службама у Цркви), подвлачи да је ово време – време у ком је то непознаница – служити другоме, због другог, служити.
Гласно размишљајући и још гласније читајући шта ко има да каже на ову и сличне теме, што из перспективе светих отаца, што из перспективе можда отаца који ће то бити тек или просто родитељске љубави за овај свет (јер она је могућа и човеку, не само Богу), што из перспективе оних који усвајају сваког човека као своје дете, сагледавам, још увек без закључка, који додуше и не желим да извучем, већ са вама делим речи а закључке предлажем да оставимо за нове почетке, па можда и света другог – да нема сагласја око служења. Бар га нема у писаној форми (срећом), већ се правилније и слободније ишчитава из оног што се назива Предање у поменутом случају Цркве, али и света као Цркве.
Како нема, када је то једино читљиво?
Додала бих да је и ћутање гласна комуникација, можда за неке оце, који се не читају често или децу која имају нешто да кажу, али ћуте. Има и деце која стално бунтују – ваљда угледани на мирне очеве и Оце.
Мишљења сам да све што желимо да кажемо, оправдамо, посведочимо, аргументујемо, тражимо (само) у литератури која том одговору одговара. Гласноговорници и праведници (већ овог света) бунтоваће да је то нормално, да се у историји науке, па и свакој другој и историји и науци, може ишчитати истина и само истина (наша, па чак и лична) и то таквом селекцијом, каква наравно тренутку, служби, власти, части, могућности или намери одговара. Оно што можда остаје занемарено јесте да учитељство припада Очинству, а неке друге службе које су историјског типа и организације, подложне су променама. Службе су уведене сходно потребама Цркве и као такве зависе (и даље) од потреба Цркве. Црква су сви људи. Доносити закључке на основу историјских потреба и преводити их у есхатолошке, дакле оне које ће се тек збити, одговара једино са позиције доминације, никако онога што ће се заиста збити. Јер то заиста, није наше власништво нити је било која служба, служење (сама/о по себи) гарант спасења и васкрсења.
Да оставим по страни овај поредак који не може у овом формату текста да дâ неки конкретнији и прецизнији договор ни одговор, али може поставити питање(а).
Хајмо на одсуство служења (другоме) у савременом свету.
Зар овај свет није постао место управо слободном робовању служења себи, свему у свакоме? Па опет ће најгласнији узети у обзир само један контекст, као да свет остали и осталих не постоји, јер ми имамо објашњење за поредак света, дакле, истина је наше право да не знамо све, па тиме и за потребе или проблеме других и другачијих од нас и наших истина.
Како данас људима да објаснимо разлику између служења и робовања?
Ако одмах извадимо из књига истине или употребимо Бога као аргумент – јесте ли спремни да останете без људи који не могу да вас прате или не виде тако истину и службе, или трагају, и можда већ су на пола нашег пута. Ја нисам. Некако више из искуства, и то баш цркве као начина живота, изашло је знање да ми је свако важан и ван цркве, јер чини ми се да само тако и своју цркву или живот могу да сведочим.
Е сада – свако. Ко је свако, за понеког Неко?
Овај свет се само службама и бави, и то по неком променљивом поретку. Служе родитељи деци беспоговорно, деца, одрасли кућним љубимцима, технологији и техници, научници науци, служимо као полигон за храну нових моделираних врста меса, житарица, пића, служимо култу тела, лепоте, моде. Човек усамљени или у групи само и једино служи себи и свему око себе.
Упасти у тај свет, наш, свакодневни и преокренути га наглавачке тако што ћемо указати, прочитати упут кроз историјске службе и само набројати нашу логику спасења, проговорити и објаснити, издвојити службе које ће бити (остати) историјске, а које и есхатолошке не можемо ни из чак историјског Васкрслог Христа говорити, јер то још увек нисмо ми. Васкрсли. Заробити било којим знањем, па и оним што зовемо слободним познањем Бога, па тиме и људи, опасна је работа, посебно у име службе – било које.
Оно на шта смо позвани као људи јесте саслуживање и свакодневни растопад – устајање, посустајање, истрајност, доследност, али никаква наследност као обавезујућа и владајућа. Слобода Божија нема логику. Не наслеђује се јер би се тиме и заледила у историји. Она је била и сада бива и тек биће. Остало је све саслуживање тој слободи Бога – још прецизније, сви заједно смо тек једна служба у којој се и међусобно препознајемо и у којој нас онај коме се молимо зна као Јована, Николу, Милицу, Веру, Љубицу, Петра, Марка, Милоша, Матеја, Данијелу.
Дакле, можемо ређати колико год служби, речи, текстова, логике и све оно што то није, поредак као закон је наш начин немоћи да дођемо да апсолутне слободе зване Бог, јер немамо други начин тј. моћ. Нажалост, наш начин је и да у тај поредак заробимо не само историју, јер она је томе и склона, већ и оно време после историје – јер нама је то логично.
Можда логика (пре)стаје када разумемо да је историјски Христос – Васкрсли Христос. Ране говоре о нашој логици, Васкрсење о Божијој слободи.
Човеку у овом времену који служи себи, свему, свакоме и свачему, може бити нова робија сазнање да се нека истина сведочи на неком месту које припада само неким службама, поретку и свету који га мимоилази јер не уме да дода то место на мапу служења, али разумевање и љубав опет, опет и опет, таквог света и таквог човека је увек могући почетак пута да се сретнемо где не очекују ни онај који зна, ни онај који учи, ни онај који је све научио и служи у својој, па и Христовој служби.
