PIŠE: CECA MARJANOVIĆ
Sećam se trenutka kada sam otišla na edukaciju drugog dela tehnike isceljivanja vremenskih linija. Bila je to prva vežba – putovanje kroz vreme iz mesta na kojem sam se tada nalazila. Lokacija je bila skromni hotel u predgrađu Beograda. Dok smo postepeno ulazili u proces, moj unutrašnji vid je počeo da se otvara, otkrivajući mrežu vizija koje su se kroz vreme pružale kao niti.
Kako je terapeut nagoveštavao određene godine, postajala sam svesna mesta i situacija iz tog perioda. Tada su mi se emocije pojačale, a slike koje sam videla postale su jasnije i intenzivnije. Prolazeći različitim vremenskim periodima, osetila sam svaku epohu s takvom jasnoćom i snagom kao da sam zaista putovala kroz vreme. Ta iskustva nisu bila samo slike, to je bilo proživljavanje tog vremena u svakom njegovom sloju, s punim doživljajem svakog trenutka.
U svom radu sa klijentima, trudim se da ih vodim na slična putovanja kroz njihove vremenske linije. Želim da i oni iskuse taj osećaj, da se povežu sa svojim prošlim, sadašnjim i budućim vizijama. Putovanje kroz vizije otvara prozor u duboko razumevanje sebe, sveta i svih mogućnosti koje su pred nama.
Volim da uranjam u te vizije, osetim zemlju pod nogama, istražujem širinu univerzuma. U tim trenucima, jasno mi je da nismo samo posmatrači, već aktivni učesnici u stvaranju naše realnosti. Kada se povežemo sa energijom Zemlje i univerzuma, možemo da vidimo šta nas čeka i kako mi, kao pojedinci, možemo da pomognemo i doprinesemo toj velikoj slici.
Kao neko ko svakodnevno ima vizije na globalnom nivou, često svedočim kako se ciklusi naše stvarnosti iznova i iznova ponavljaju. Dok posmatram te linije, vidim da sve što proživljavamo – od političkih preokreta, preko klimatskih promena, do individualnih preobražaja – nije slučajnost nego deo šire slike koju univerzum oblikuje prema svom velikom planu. Mi smo na pragu nečeg novog, evolucije čovečanstva i našeg postojanja.
Kroz svoj rad sa ljudima i čitanje njihovih vremenskih linija, često dolazim do spoznaje da se ciklusi ponavljaju dok ne naučimo lekcije koje nam je univerzum postavio. Kada osoba prođe kroz teškoće i bol, kada se suoči sa sopstvenim strahovima i sumnjama, ona se nalazi pred prilikom da transformiše svoj život. Isto tako, čitavo čovečanstvo stoji pred izborom – da li ćemo naučiti iz svojih grešaka ili ćemo ih ponoviti sve dok nas univerzum ponovo ne stvori?
Možda će nas ponovo stvoriti, ali ne kao pojedince sa starim obrascima, već kao zajednicu koja je spremna da živi u skladu sa sobom i sa svetom oko sebe. Dok gledam te linije, jasno mi je da ne postoji kraj. Svaka završena priča, svaki zatvoren krug, vodi ka novom početku.
Zato, neka nas univerzum ponovo stvori, ali ovaj put kao bolje verzije sebe, sa većim razumevanjem, više ljubavi i svešću da sve što čini odjekuje kroz čitavu večnost. Neka nas stvori kao ljude koji su spremni da svojim vizijama i sposobnostima doprinesu Zemlji i svemu što je iznad nje, da predosetimo ono što dolazi i aktivno učestvujemo u stvaranju boljeg sveta za sve.
