PIŠE: AMIRA BEĆIREVIĆ PETROVIĆ
FOTO: PIXABAY.COM
Sreća je naše prirodno stanje, a različiti putevi vode do njenog ostvarenja. Jeste li nekada pomislili da čitanjem dragocenih knjiga možete osvojiti to stanje?
Priroda kroz nas govori različitim jezicima, ona bira put kroz pero nekog književnika, sve do našeg srca.
Može li potreba za čitanjem postati naša prirodna potreba? Može. Pre toga treba postati naša navika. Kada sam bila devojčica, roditelji su bili zabrinuti mojom neobično razvijenom potrebom za čitanjem. Ukoliko je zbog nečeg bilo razloga za kaznu, to je bila zabrana čitanja. Danas, neretko, najveća je kazna upravo prisiljavanje dece na čitanje. Zašto je tako? Može li biti drugačije? Deca vole da listaju šarene stranice slikovnica, teraju roditelje iznova i iznova da im čitaju priče. Širom otvorenih očiju prate već poznate sadržaje, upijajući svaku reč, svaki utisak. Onda, polako rastu, i nekako volšebno, prestaju da vole čitanje. Možda smo im zaboravili ponuditi u određenom trenutku neku knjigu koja bi im bila zanimljiva, možda smo bili umorni da ih odvedemo u knjižaru i pustimo da švrljaju naokolo, sami birajući šta žele pročitati. Možda nam se tako izmakao trenutak u kojem se njihova, sasvim prirodna želja za čitanjem, jednostavno ugasila. Kasnije, pa, kasnije je bilo kasno. A možda je to neka prirodna faza? Često se dešava da nakon tinejdžerskog perioda mladi otkrivaju magiju književnosti. I tada, oni postaju duhovni tragaoci, koji kroz knjige, neretko, dolaze do sebe.
Ljudsko iskustvo je pohranjeno u knjigama, koje tako postaju vekovni vremenski kanal koji nas povezuje. Putem čitanja dolazimo do prirode u nama. Čitanje nije samo mentalni proces logičkog prepoznavanja sadržaja, čitanje inicira emocionalne pokrete u našoj duši. Čitanje je stanje dubokog proživljavanja. Listajući stranice knjige koja nas je obuzela, mi razvijamo glad za novim saznanjima, iskustvima. Hranimo naše biće najtananijim utiscima koji dovode do uvida.
Neretko su neke knjige napravile snažan utisak na nas, veći nego neke osobe. Moguće je da knjiga preusmeri, modifikuje naš razvojni put. Moguće je da nas poveže sa bićem u nama, sa pravom našom prirodom, onom koje ni sami nismo često svesni.
Priroda u nama buja na neočekivane načine. Ponekad to može biti uragan kojeg ne možemo kanalisati, a nekada je tihi, bešumni potok, ponekad ponornica koja nas impulsivno podseća da prirodu u nama valja kultivisati. Kao što sve kultivišemo oko sebe, tako i prirodu u sebi moramo kanalisati, uređivati, saditi, pleviti… A pre svega prepoznati. Upravo u tom segmentu prepoznavanja prirode u nama, knjiga može odigrati ključnu ulogu. Kada se tinejdžer susretne sa Heseovim Sidartom, to ga može zauvek obeležiti, kao što je mnoge od nas. Susretom sa raznim likovima, situacijama, reakcijama, uzročno-posledičnim odnosima, ulazimo dublje u sopstveni svet interakcija. Stanje čitanja je kontemplativno stanje, ispunjeno uvidima i saznanjima.
Ako ste nekada (a sigurna sam da jeste), sklopivši poslednju stranicu tek pročitane knjige ostali zamišljeni, obuzeti mirom, onda znate da knjigom možete putovati u sebe, u predele svoje sopstvene unutarnje prirode. Ona prava knjiga koja čeka na vas, ona koja će probuditi prirodno biće u vama, otvoriće se kada budemo spremni da je pročitamo.
I tako, ispred nas je niz nepoznatih, nepročitanih knjiga, koje čekaju da ih naši prsti prelistaju, a naše biće usvoji na putu buđenja prave naše prirode. Zato je potreba za čitanjem prirodna ljudska potreba. Da ne zaboravimo: sreća je naše prirodno stanje, a sreća je i čitanje.
