PIŠE: ANIMA MUNDI
FOTOGRAFIJE: JELENA JANKOVIĆ
Ašhen Ataljanc, primabalerina Narodnog pozorišta, dobitnica najvećih domaćih i svetskih priznanja iz oblasti umetničke igre, nakon uspešne svetske karijere, svoju umetničku posvećenost nastavlja kao pedagog klasičnog baleta, savremene igre i osnivač „Škole igre Ašhen Ataljanc“ u Beogradu.
Ime i poreklo su joj jermenski, a u njoj su mešavine krvi sveta – srpska, jermenska, nemačka, ukrajinska i mađarska. Ona je umetnica, pedagog, majka, supruga, žena koja pripada svetu. Taj bogati kulturološki pečat vidljiv je u svakoj njenoj iskazanoj rečenici, vidljiv je na sceni. Igrala je na svim svetskim scenama i kontinentima, ali se najduže zadržala u Nemačkoj, Italiji i Srbiji.
Kroz vekove, u Srbiji su živeli poznati Jermeni, koji su svojim doprinosom obogatili srpsku umetnost, kulturu, nauku. U istoriji se spominje čuveni vojni lekar Vramšapuh Ataljanc, njen pradeda. Ašhen Ataljanc nastavlja tim putem, doprinoseći srpskoj umetničkoj, baletskoj igri.
Vi ste čedo dve kulture – otac Gabriel je jermenskog porekla, po zanimanju psihijatar, i majke Gordane, profesorke književnosti. Kada osetite da iz Vas progovara otac i njegovi koreni, a kada majka?
Ime i prezime koje nam je dato nije slučajno. Ime nas odredi u životu. Bez obzira što ne govorim jermenski jezik, niti sam bila u Jermeniji, ja pripadam toj strani sveta. Moje poreklo nije samo jermensko. Sa bakina strane, majka je Nemica, a otac Mađar, a sa dedine strane, majka je bila Ukrajinka, a njegov otac Jermen, tako da su u mom ocu, kao i u meni, izmešane razne kulture.
Živela sam u Nemačkoj i Italiji, i u svim kompanijama u kojima sam radila, radila sam sa strancima, taj mentalitet i ambijent mi prijaju, bliski su mi.
Kada kažem igra, šta vidi Ašhen Ataljanc kao pedagog?
Dugo sam se dvoumila po pitaju moje profesionalne karijere, nakon igračke.
Put pedagoga se nekako nametnuo, počela sam da radim sa profesionalnim igračima, a sada i sa decom. Bila sam na ugovoru sa nekoliko svetskih kompanija, kao što su Aterballetto i državna opera u Berlinu. Kao balet majstor, sarađivala sam sa Narodnim pozorištem u Novom Sadu, sa Random Dance Company, velikim kanadskim baletom u Montrealu, a svoju karijeru pedagoga sa školskom decom započela sam na Akademiji (Accademia Danza) u Milanu.
Nažalost, opcija gostovanja po svetu, sa bazom u Beogradu, apsolutno je neprihvatljiva. Pokušala sam sa takvim načinom života, ali odmah sam shvatila da je to zbog moje dece, koja su još uvek mala, nemoguće.
Sebe ste pronašli i realizovali kroz klasičan balet i savremenu igru. Koja je razlika između klasičnog baleta i savremene igre? Telo kao instrument, izražajno sredstvo, i u jednom i u drugom je alatka – u čemu je razlika?
Klasičan balet je baza za sve forme plesa, od klasične igre do moderne, savremene igre. Ne mogu da prihvatim neobrazovane igrače. Ima, naravno, igrača izuzetaka koji potvrđuju pravilo, ali se to vidi. Vidi se školovano telo. Vide se mišići koji su prošli neku školu, rad, i oni koji to nisu. Razlika se uočava. Ja sam od onih kojima prija ta vrsta estetike školovanog igrača. Mislim da su klasične vežbe neophodne za neke dance theatre forme, upravo zbog tog negovanja kulture tela. Kada sam odlučila da se, nakon klasične forme, opredelim za savremenu, prešla sam iz berlinske opere u Aterballetto.
Dostojevski je napisao: ’Ime ti je sudbina.’ Ime je kod. Šta znače imena koja nosite?Ašhen? Imena dece – Noa i Ani?
Ašhen je prvo Sunce koje se pojavljuje posle noći. Prijateljica mi je rekla: „Ti si kao ptica feniks.“ Stalno nalazim snagu da počnem od početka, šta god da se desi. Mislim da me je ime zaista odredilo. Moja deca imaju oba prezimena – Nađ i Ataljanc. Suprug je želeo da im imena budu kratka, a ja jermenska. Ime ćerke je Ani. Ani je nekada bila prestonica, kada je Jermenija bila carevina, bio je glavni grad. I sada se nalazi u Turskoj i zvali su je „Grad 101 crkve“. Nažalost, ne nalazi se više u Jermeniji. Planiram da odvedem ćerku da vidi grad po kojem je dobila ime. Sa Noom je bilo malo teže. Probali smo i srpska i mađarska i jermenska imena, ali nam se to nikako nije uklapalo. Noa, kao Noa spasitelj, uklopio nam se i u ime i u prezime. Ne bih mogla ni da zamislim da se drugačije zove. Ima predivno biblijsko ime.
Živeli ste u Italiji, Nemačkoj i Srbiji. Gde Vam nebo najviše odgovara?
Iskreno, najviše mi prija Italija. Kada sam rodila ćerku, vratila sam se u Srbiju, ali teško se navikavam na majke koje puše i gase opuške u isti pesak u kojem im se deca igraju, bacanje đubreta kroz prozor. Ja ne mogu da se naviknem na mnogo toga, iako je ovo moja zemlja, deo sam ove kulture i naroda. Ono što mi zaista prija je Italija, od jezika, kulture, arhitekture… U koji god italijanski grad da odete, vi se osećate kao u muzeju, balkon u bilo kojem selu, zaseoku, podseća na balkon Romea i Julije. To je kultura života, načina ishrane, to su ljudi koji vole život, uživaju u životu.
Srpski narod sklon je pravdanju zašto im ne ide u životu. Dve sjajne rečenice pročitala sam na plakatima kod moje prijateljice Gordane Berger, koja trenutno živi u Americi, na NLP treninzima,
na kojima piše: „Ne kreirajte svoje izgovore, kreirajte svoju budućnost.“ i „Nikada nije kasno za srećno detinjstvo.“ Naš narod troši mnogo snage na to ko im je kriv, zašto im ne ide u životu, kako su imali teško detinjstvo i slično. Kada čovek shvati da za srećno detinjstvo nikada nije kasno, prestaje da se utapa u izgovore zašto mu loše ide u životu. Mislim da je u životu sve izbor.
Tridesetu godišnjicu profesionalne karijere ćete obeležiti sledeće godine, iza Vas je i petnaest godina internacionalne karijere. Živite i radite u Beogradu, sada u ulozi pedagoškog radnika, koji svoje polaznike predano uči plesu na vrhovima prstiju, stvarajući buduće primabalerine i baletane, koji će svojim plesom osvajati nacionalnu i internacionalnu publiku. Kako ste koncipirali rad u ’Školi igre Ašhen Ataljanc’, čiji ste osnivač i predavač?
Imam zaista odličan tim saradnika u školi. Pored đaka koji pohađuju osnovnu baletsku školu, imamo decu koja se rekreativno bave klasičnim baletom, savremenom igrom hip – hopom, kao i rekreaciju za odrasle u vidu savremene igre i klasičnog baleta.
Od samog početka, insistiram na saradnji sa evropskim i svetskim školama. Već od prve godine postojanja, sa školom su sarađivali poznati evropski koreografi i pedagozi.
Uspostavljena je saradnju sa Centrom za obrazovaje igrača i pedagoga „Aida“ iz Milana (Centro di Formazione Professionale AIDA). Došlo je do razmene studenata iz te dve škole. Naši đaci su dobili stipendiju za dvonedeljni seminar u Milanu, kao i kompletnu stipendiju za jednonedeljni seminar, takmičenje i smeštaj u Pulji. Takođe, škola je uspostavila i divnu saradnju sa gospodinom Goranom Subotićem, direktorom kompanije Mystic Ballet School i Mystic Ballet Company, gde je naša učenica Marija Trifunović, nakon besplatnog četvoronedeljnog seminara, dobila ugovor i nastavila svoj profesionalni angažman. Nataša Stanković, takođe naša učenica, sada je zvezda u Bolivudu. Ana Kuzmanović je solista u sarajevskom Narodnom pozorištu. Za četiri godine, imamo sjajne rezultate i uspehe u radu sa našim đacima.
Tema oktobarskog broja RYL e-magazina je „Moj matrix”. Koliko je svako od nas programiran?
Svi smo u nekim programima koje smo dobili od naših roditelja, profesora, učitelja u životu… To su naši izbori, svesni i nesvesni. Čovek mora da pravi kompromise. Život nam stalno daje mogućnosti izbora, ako mi to prepoznamo, onda nalazimo naše načine. Nekom će prijati razgovor sa psihologom ili parapsihologom, nekome joga, kako bi radio na sebi i prevazišao programe koji su mu dati u detinjstvu. Rad mora biti konstantan, jer promene ne dolaze same od sebe. Svako može naći njemu blizak način da se tih programa reši. Promene nisu lake, ali su moguće.
