PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ
INTERVJU: DANKA DIMITRIJEVIĆ
FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE
NASLOVNA FOTOGRAFIJA: ĐORĐE JOVANOVIĆ
Danka Dimitrijević, akademska slikarka, rođena je u Kraljevu. Diplomirala je i magistrirala slikarstvo na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, gde je 2012. godine i doktorirala pod mentorstvom prof. Velizara Krstića. Do sada je realizovala 23 samostalne i više od 40 grupnih izložbi u Srbiji i inostranstvu. Učestvovala je na rezidencijalnim programima i umetničkim simpozijumima u Francuskoj, Španiji, Belgiji, Slovačkoj i Sloveniji, a izlagala je i na međunarodnim umetničkim sajmovima u Nemačkoj i Grčkoj. Njeni radovi deo su kolekcija Wiener Städtische, Copelouzos Family Art Museum, kao i brojnih privatnih zbirki širom sveta. Član je ULUS-a i samostalni umetnik. Živi i radi u Beogradu.
Tvoja izložba pod nazivom „Predeo ekstaze“ biće postavljena u oktobru, u lobiju hotela Radisson Collection Old Mill u Beogradu. Deo od prodaje radova ide i u humanitarne svrhe. Čime ćeš se predstaviti publici i koja dela ćemo imati prilike da vidimo?
Dela koja ću izložiti pripadaju seriji radova koje sam započela prošle godine, a neke od njih sam već predstavila u Kulturnom centru Zlatibor. Tu seriju sam nastavila da razvijam, pa će posetioci na izložbi u Radisson hotelu imati priliku da vide i nove radove na papiru i slike-skulpture. Ovi radovi se referišu na glečere i ledene bregove, oblikujući dijalog između prirode i čoveka, između trajanja i prolaznosti. Njima pokušavam da otvorim prizor koji pulsira lepetom krila argentinskih kondora koji se utapaju u kristalne mase leda i prelamaju kroz odbleske Sunca koje se neprestano rađa i gasi na horizontu, stvarajući tako ekstatički utisak.
Kakva je koncepcija izložbe i na šta se oslanja?
Ova serija oslonjena je i na delo Milutina Milankovića „Kanon osunčavanja”, u kojem se matematička preciznost pretvara u viziju ritmova i ciklusa prirode. Milanković je svojim proračunima obuhvatio kosmičke zakonitosti Zemljine putanje i promene klime, a ovi radovi tragaju za kanonom vizuelnog jezika, načinom da se uhvati trenutak prirodne transformacije i pretoči u formu koja govori svetlošću. Kao inicijalno polazište za forme mi je poslužio glečer Perito Moreno, jedan od retkih aktivnih ledenih tela današnjice. Pretočila sam ga u tela ptica i time postavila kao metaforu vremena u kojem živimo, vremena ubrzanih klimatskih promena i narušenih ravnoteža. Led, u svojoj monumentalnoj postojanosti, svedoči o vekovima, neuhvatljivim trenucima nestajanja i obnavljanja.
Kako si odlučila da motiv tvojih skulptura budu krila, odnosno ptica?
Intuitivno. Ptica je kroz čitavo čovečanstvo važila za snažan simbol i zauzimala posebno mesto u različitim kulturama — od mita i religije do savremenih interpretacija. U mom opusu, ona se pojavljuje u više značenja — kao sloboda, transformacija, ali i kao podsećanje na krhkost postojanja. Upravo ta višeznačnost me privlači, jer svaka ptica nosi drugačiju priču i asocijaciju. Tokom boravka na umetničkoj rezidenciji u Barseloni, sa prozora studija na vrhu Sagrade Familije videla sam skulpturu drveta sa malim pticama. U tom trenutku iznad njih proletelo je pravo jato. Taj spoj stvarnog i umetničkog, prolaznog i trajnog, duboko me je inspirisao. Poželela sam da napravim korelaciju između ptice koja je simbol i ptice koja postoji u trenutku.
Od čega obično praviš svoje skulpture? Koliko je izazovno raditi sa materijalima kojima stvaraš krila?
Tehnika koju koristim je kombinovana ne samo u materijalu nego i u disciplini. Nešto je između slike, skulpture i crteža. Izazov je uvek veliki, jer nikada ne znam da li će me vajarski segment rada odvesti na jednu stranu ili će slikarski deo preovladati. To je kao neka igra — malo veštine, malo brzine i puno slučaja.
Krila obično predstavljaju oslobađanje i transcedenciju. Da li kroz njih izražavaš svoje lične i unutrašnje putanje?
Svoju pticu koristim kao stalkera kroz zone u kojima umetnost postaje posrednik između nauke i imaginacije, iskustva i onostranog, gde se u zamrznutom trenutku ogleda i prošlost planete i slutnja njene budućnosti. Kroz njih izrazavam sva opažanja i unutrašnja proživljavanja.
Da li imaš rituale ili trenutke tišine koji te vode u proces stvaranja?
Ne. S obzirom na okolnosti i tempo života, na obaveze kojih kao majka imam puno, nažalost nemam privilegiju da uspostavljam rituale u procesu stvaranja. Kada uđem u atelje, presvlačim se u svoje azbestno odelo i uranjam u svoj opasni posao, dušom i telom. Pokušavam da svaku misao usmerim u pravcu stvaranja. Atelje je moje borilište, mesto gde se odvija drama, ali i slatka pobeda. Pošto stvaranje ne podrazumeva samo fizički čin, već i mentalno naprezanje i promišljanje, imam tu sreću da živim sa umetnikom i da stalno pričamo o umetnosti dok vodimo decu u parkić, dok kuvamo, dok posećujemo izložbe i ateljee drugih umetnika. Kod nas se posao praktično ne prekida kad zatvorimo vrata studija, radimo kao dragstor.
Koliko je važno obrazovanje u umetnosti, a koliko talenat i unutrašnja potreba da se stvara?
Sve je bitno i ne samo ovo navedeno. U slučaju umetnika nije ključna jedino akademija, već i široko obrazovanje, muzičko, književno… Značajnu ulogu igra i filozofija, duhovnost i putovanja. Neophodno je informisati se o dnevno-političkim dešavanjima, biti aktivan u društvenim strujanjima. Živeti život sadašnjice i to oslikavati ličnom poetikom kroz umetnost. Talenat je neophodan, ali se taj element veoma brzo definiše još na prijemnom ispitu. Međutim, on nije preduslov za kontinuirano bavljenje umetnošću. Mnogi odustanu iz egzistencijalnih razloga ili životnih prilika, pa bih pre rekla da je pored talenta neophodna disciplina i požrtvovanost, odricanje od udobnosti koje vam nude neki konvencionalniji pozivi. Bavljenje umetnošću podrazumeneva izvesnu vrstu asketizma. Još jedan od jako bitnih elemenata je upornost i otpornost umetnika na kritiku. A sve se urušava kao kula od karata ako nemate vere u sebe i malo sreće.
Kako vidiš položaj akademskih slikara u današnjem društvu i na umetničkom tržištu?
Učestvujući na internacionalnim rezidencijalnim programina i umetničkim sajmovima, zaključila sam da je položaj inostranih umetnika, iako ne najsjajniji, ipak za par lestvica bolji nego kod nas. To se odnosi na njihov status u akademskoj zajednici i mogućnost rasta. Kod nas je situacija za umetnika na oba nivoa na inferiornijem mestu. Kroz državne institucije je sve teže delovati na globalnom nivou u smislu izlaganja, prodaje, studijskih putovanja. Iako se više stvari realizuje kroz sad već veliki broj privatnih galerija i fondacija, ipak je tendencija da su kustosi, galeristi i ostali radnici u kulturi na bitnijem položaju od umetnika. Skoro sam slušala jedno gostovanje Nikole Đurička u kome kaže da danas filmove reklamiraju imenom producenta, jer više nije glavna stvar ko je glumac i reditelj. Pitam se šta bi od kulturnog sadržaja uopšte moglo da se realizuje bez umetnika.
Koja je tvoja poruka ljubiteljima umetnosti koji se prvi put susreću sa tvojim radom?
Onaj ko se prvi put sretne sa mojim radom automatski, bez greške postavi pitanje: od čega je ovo napravljeno? Moja je poruka da pipnu, osete, ne razmišljaju o procesu stvaranja (to je moj posao), da utonu u vajb koji stvara moje delo, u ono što ih vozi kroz misaoni proces. Da promene ugao posmatranja, da osmisle svoj odgovor na pitanje: „Šta je ovo?”
Van Gog je rekao „Sanjam svoje slike i onda slikam svoje snove“. Kako je kod tebe?
Uh! Od svih tvojih pitanja, ovo je najkompleksnije i mogli bismo se isključivo njim baviti kroz čitav nov intervju. Ukratko, snovi zauzimaju značajno mesto u mom životu. Oni ne samo da utiču na moje stvaralaštvo, na putokaze i simbole koji umnogome utiču na svakodnevicu, već i na životne odluke. Dovoljno je da kažem da smo i imena ćerkama dali po mojim snovima. Snovi nisu neka zarobljena imaginacija koja ostaje na jastuku, oni žive kroz moje slike i celo biće. Sanjam najluđe moguće konstelacije, u snovima letim, vozim, gušim se, plivam, osećaji i situacije su ponekad toliko intenzivni da pomešam stvarnost i san, a često su i predviđački. Jako mi je žao ljude koji se ne sećaju svojih snova, jer u mom slučaju mislim da bih bila pola osobe bez njih.
