PIŠE: ŽANA PANTELIĆ, PREVODILAC I AUTOR EMISIJE “INSIRACIJA DANA-INSPIRACIJA NOĆI”
FOTOGRAFIJA: JELENA GRADIMIR
Prema vedskom đotišu, 2017. je godina sunca, godina početka, godina u kojoj svako od nas ima šansu da započne nešto sasvim novo u svom životu, nešto o čemu smo maštali, nadali mu se, ali eto nikako se u to do sada nismo upuštali.
Sve to sam instinktivno osećala, ali kada sam sasvim slučajno otišla na jedno predavanje, shvatila sam da je pravi trenutak da sve ono što je negde u dubini mene godinama tinjalo, postane stvarnost. Da bismo bili u potpunosti srećni, potrebno je da pratimo sebe, osluškujemo sve ono što nam naše biće na razne načine upućuje. Nemoguće je biti zadovoljan, ukoliko nešto mehanički radimo, ne slušajući srce koje ponekad pomahnitalo kuca u želji da nam ukaže na pravi put.
Od onih sam ljudi koji nastoje da autentično žive svoj život, ne foliram, ne pretvaram se, kažem da je car go ukoliko jeste. To možda nije najednostavniji način, ali kako to neko jednom reče, od sopstvenog karaktera se pobeći ne može. Setimo se Heraklita i njegove čuvene rečenice: “Karakter je sudbina čoveka.“ E, tako je mene taj isti karakter često dovodio u razne situacije, ne baš uvek povoljne po sopstvenu malenkost. Ali, da se ne ponavljam, to je bio jedini način da rastem, učim, sazrevam i pratim sopstveno unutrašnje sunce, koje me je poput kompasa dovelo do moje emisije “Inspiracija dana – Inspiracija noći“.
Film je bio i ostao moja velika ljubav. Mama i tata, strastveni filmofili, usadili su mi je od najranijeg detinjstva. Celuloidni junaci su bili moja svakodnevnica, pa su uz dugogodišnji život u inostranstvu studiranje jezika, kao i prevođenje i adaptacija filmova, bili logičan izbor životnog zanimanja. Kroz moje ruke je prošlo mnogo filmova. Prevodila sam ih sa ogromnim entuzijazmom i ljubavlju. Dešavalo se da posle napornih festivala, kao što su FEST i FAF (Festival autorskog filma) ne razaznajem stvarnost od pokretnih slika. Znam da će ovo, verovatno, zvučati suludo i preterano mnogima od vas, ali zaista se dešavala da neko vreme provedem u izvesnom bunilu koje je mojoj porodici i bliskim prijateljima bilo više nego zbunjujuće. Propustila sam mnoge večere, susrete, kafe zbog roka koji je morao da se “ispoštuje“. Mnogi su se ljutili, prebacivali mi i bunili se što ne nalazim vreme za viđanje. Iskreno rečeno, dok god sam osećala žar i sa predanošću i obožavanjem sedela za kompjuterom u društvu najvećih zvezda filma, ništa mi nije smetalo niti sam se smatrala zakinutom za bilo šta.
Radoznalog sam duha i bilo je divno što sam posle svakog prevoda naučila nešto korisno, sve je bilo poput zanimljive avanture i mogu slobodno da kažem da sam izgarala za svoj posao. No, izgleda da sam u tome preterala. Rokovi su postali sve teži za savladavanje, čarolija kao da je nestala. Postepeno sam shvatala da sve to za mene gubi smisao, da gubim sebe, da me sve veoma opterećuje i da se više gotovo ne smejem. A, dragi moji, tamo gde nema smeha, nema ni života. Ili ga ima ali nije onakav kakav bi trebalo da bude.
Vratimo se na početak ovog teksta, na početak mog ispovedanja kojim želim da dam vetar u leđa svima vama koji potajno maštate o novom početku, o novom poslu ili možda novoj ljubavi. Što da ne? O novom sebi, u kome ste vi reditelj, scenarista i glavni glumac. Rekosmo “godina početka“, zar ne? A svaki početak je pun neizvesnosti, a samim tim i uzbudljiv, pun adrenalina i neke fine misterije u vazduhu. Život nam je dat da u njemu pronađemo smisao svog bitisanja, dat nam je i da uživamo.
Najlepši od svega je spoj ove dve stvari, koji je po meni vodi ka sunčevoj strani sveta.
Trenutak u kome spoznamo da otkrivamo svoju pravu suštinu, da naše biće raste, da upoznaje najskrivenije deliće duše, neprocenjiv je. Važno je znati da način ostvarenja naših želja, htenja, ambicija uvek postoji. Možda nam u početku nije najjasniji, možda se čak čini nemogućim, a onda shvatimo da je sve što je potrebno tu u nama. Da pulsira uz neizdrživu potrebu da se ispolji i pokaže u svom pravom svetlu. Nekada je za to potreban okidač. Moj okidač je bila smrt mog najboljeg prijatelja koji se sasvim iznenada, u svojim četrdesetim, preselio u drugu dimenziju. Tada sam shvatila koliko smo zapravo krhki i koliko je bitno da radimo ono što nas čini celovitim, ispunjenim i srećnim. Moja emisija je postojala već neko vreme, paralelno sam je radila uz prevode, ali iz nekih razloga, pitala sam se da li da nastavim. Da li je sve to vredno mog truda, mojih živaca, mog vremena. Gubitak prijatelja bio je crvena lampica koja se neprekodno palila i gasila uz poruku: “Ne, ti nikako ne treba da odustaneš. Ti to voliš, uživaš u tome. Ljudi koje dovodiš živa su reč koja je zamenila tebi toliko poznatu pisanu. Uče te, prave od tebe čoveka, a pri tom šalju poruku svima onima koji ih gledaju.“ I tako je živa reč zamenila pisanu, kojoj se doduše još ponekad vratim, onako kao što sa starim prijateljem odeš na neko ušuškano mesto da popijete kafu i siti se ispričate.
Prva ljubav sada su “Inspiracije” kroz koje je do sada prošao priličan broj potpuno različitih ljudi.
Svako od njih je doneo neki svoj pečat, ispričao svoju priču i, koliko znam, otišao zadovoljan što mi, da se ne lažemo, predstavlja neizricivu radost. U goste pozivam sve one koji me inspirišu, čiji rad poštujem i smatram autentičnim. Autentičnost je nešto dragoceno, od detinjstva imam gotovo religijski odnos prema njoj, jer samo hrabri imaju petlju da tako koračaju kroz život. Da budu svoji, nesputani, iskreni, ukratko da budu ono što jesu.
Stoga ne dozvolite da vas ukalupljuju, programiraju, određuju kako da se ponašate, šta kako i kada da govorite. Budite verni sebi, sledite svoj san, svoju viziju i širom otvorenih očiju gledajte u sopstveno sunce, nijedno vas bolje grejati neće!
Mislim da je važno znati da nikada, ali baš nikada nije kasno za promene. Nedavno sam čula fantastičnu priču o Amerikancu, Bernardu Pasmanu, koji je celog života bio agent za nekretnine. U svojim sedamdesetim otišao je na letovanje, na kom je otkrio crni koral od koga je počeo da pravi skulpture i nakit. Treba li da kažem da se proslavio? Radoznalost duha, strast, želja za napretkom, ali i hedonizam vode me u životu, jer koliko god banalno zvučalo, on zaista jeste jedan.
Zahvalna sam na mojoj emisiji, mojoj maloj oazi, koja me svakim danom sve više oplemenjuje. U njoj sam spojila sve ono što volim, što me čini živom i daje mi vetar u leđa. Nije li to suština? Nije li suština zahvaliti se i onome što nas je u prošlosti radovalo, da bi potom svoje mesto prepustilo nečemu drugom? Menjajmo stvari ukoliko nas ne zadovoljavaju, učimo međusobno i inspirišimo se. Život je zapravo tako lep kada kormilo čvrsto držimo u svojim rukama i plovimo na sunčevoj strani sveta, onoj koja nam i jeste namenjena!
Dragi čitaoci magazina RYL, odluke koje donesete hrabro sprovodite, jer nema ništa lepše od vizije koja postaje stvarnost!
