PEŠČANA OLUJA POD NJENIM PRSTIMA

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ-TOPALOVIĆ
INTERVJU: ANNA KONONENKO

FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE

ANNA KONONENKO, ROĐENA U RUSIJI, PO­SLEDNJIH DESET GODINA ŽIVI I RADI U SR­BIJI. PO STRUCI JE PSIHOLOŠKINJA KOJA SE BAVI TEHNIKOM SLIKANJA PESKOM. ANNA STVARA MAGIJU POVEZUJUĆI MUZIKU, SVE­TLO I PESAK KOJI SE OBLIKUJE U SLIKE POD NJENIM PRSTIMA. SVOJ ŽIVOT JE GRADILA KROZ OBRAZOVANJE, PUTOVANJA I UMET­NOST. SMATRA DA ŽIVOT VREDI ŽIVETI, NE SPREČAVAJUĆI NIJEDAN UDAH I IZDAH.

KADA TI JE BILO NAJLEPŠE, A KADA NAJTEŽE U ŽIVOTU I ŠTA SI I U JEDNOM I U DRUGOM SLUČAJU RADILA?

U životu mi je bilo teško kad sam imala 10 go­dina i kad sam shvatila da nikad više neću imati devet. Teško je bilo kad su odlazili moji dragi lju­di i ljubimci i ja sam se svađala sa Bogom i sve­mirom. Lako je bilo danas kad sam na semaforu držala decu za ruke dok su njihovi prstići plesali uz pesmu na rok radiju, prelako je bilo prekjuče kad sam sedela na terasi sa drugaricom i pos­matrala vrapce na žbunu ispred nas. Lako mi je na poslu da zaronim prste u pesak, koji ima fenomenalnu snagu opuštanja nervnog sistema, koji umiruje i balansira na svim nivoima, bez ob­zira na tvoje trenutno raspoloženje. Osim pes­ka, najviše vrednujem bivanje u prirodi, kontakt sa toplim i interesantnim ljudima, rad sa telom, mirise, muziku, ples.

KAKO SI SE ODLUČILA ZA SLIKANJE PESKOM?

Slikanje peskom je unikatna tehnika koja je mene pronašla, a ne ja nju. Uvek sam bežala od toga da crtam, pošto je moj otac genijalni čovek i sli­kar, zahvaljujući njemu imam “visoke standarde” i nikad nisam ni smela da pomislim da mogu da slikam bilo šta. Od 2012. godine koristim slikan­je peskom kao razvojnu i art-terapeutsku meto­du u radu sa porodicama i uživam u tome. Kra­jem 2015. zbog raznih poslovnih i ličnih izazova sam morala i da preuzmem na sebe “obavezu” crtanja peščanih grafika i filmova i to je bio og­roman stres za mene. Neprimetno sam se našla u središtu čarobne peščane stvaralačke oluje. Zaljubila sam se bukvalno. Taj proces osvajanja umetničkog dela mog bića mi je puno pomogao u prihvatanju sebe same, prepuštanju i smanji­vanju mog unutrašnjeg “perfekcionizma”. Sad crtam za sebe, nastupam na raznim korporativ­nim događajima i proslavama, pravim klipove, ilustracije, scenografiju za pozorište i u apri­lu prošle godine sam donela u Beograd drugu međunarodnu putujuću izložbu peščane grafike “Van vremena”, gde sam bila jedan od autora za­jedno sa slikarima iz osam zemalja.

SLIKANJE, PESAK, MUZIKA, SVETLOST – SVE TO ZAJED­NO STVARA NESTVARNU ČAROLIJU.

Svaki „Sand art“ nastup uživo je poseban. Čaroliju stvara spoj raspoloženja publike, svet­losti, senke i muzike koja prati šou. Ruke stvara­ju scene koje su povezane u jedinstven peščani film pomoću ideje, sadržaja i kompozicije, gde se jedan kadar transformiše u drugi. Čitav proces se najčešće odigrava pred gledaocima na ekra­nu na koji se slika prenosi pomoću kamere i pro­jektora. Posebna poslastica je kad imam priliku da nastupam na otvorenom sa živom muzičkom pratnjom.

KOJE MOTIVE NAJVIŠE SLIKAŠ?

Moji omiljeni motivi su uglavnom vezani za emo­cije i lični razvoj kroz kontakt sa prirodom, odno­se među ljudima ili za neke arhetipske priče, du­hovne pouke, simbole. U poslednjih godinu dana posebni motivi su stvaranje priča o putovanjima oko sveta i o avanturama inspirisanim slovens­kom mitologijom, ilustrovanje jedne priče o borbi sa kancerom, kao i saradnja sa sjajnom ekipom dokumentarne serije o životnom putu Svetog Save. Teško je reći šta najčešće crtam, pošto se peščani šou odvija po unikatnom scenariju u skladu sa idejom događaja.

SVE ŠTO NACRTAŠ VETAR ODNESE. KAKO TO MOŽEMO DA POVEŽEMO SA ŽIVOTOM?

Ponekad vetar stvarno odnese pesak na nastu­pu i to nije baš poželjno u tom trenutku. Osim takvih situacija, pretapanje jedne slike u drugu ili brisanje prethodno stvorenog crteža predstavl­ja za mene skoro pa sakralni momenat. Ja sam psihoterapeut po primarnoj profesiji i za mene tema spajanja života i smrti se ogleda u tom mo­mentu. Nisu slučajno ljudi odavno koristili pesak u raznim kulturama za različite rituale i obrede inicijacije, jačanja, lečenja.

ROĐENA SI U RUSIJI, ŽIVIŠ I RADIŠ U SRBIJI. ŠTA OVE DVE ZEMLJE PREDSTAVLJAJU ZA TEBE?

Živela sam u Rusiji, Belorusiji, Kazahstanu, Italiji, Srbiji. Tokom poslednjih 10 godina nisam uopšte razmišljala da li žudim za određenom zemljom, jezikom, mentalitetom, navikama, tradicijama. U poslednje vreme sve dublje se povezujem sa Rusijom, osećam pripadnost ne samo zbog dru­gara sa faksa, nego i zbog jezika, profesionalnog društva, moje primarne porodice. A istovremeno s tim raste i osećaj “doma” u Beogradu. To me izuzetno raduje i daje osećaj podrške i sigurno­sti. Jedna ideja je da ove dve zemlje predstav­ljaju dve mame za mene. A pošto u poslednje vreme sve više profesionalno i lično razmišljam na temu usvajanja dece, prihvatam taj osećaj kao sastavni deo svog razvoja. A možda prosto ulazim u svoje “mudre” četrdesete, videćemo.

BAVIŠ SE I PSIHOTERAPIJOM. KOJI JE NAJBOLJI NAČIN DA SE ČOVEK UPOZNA SA SOBOM?

Proces kreiranja slike ili gradnje svoje peščane scene u jungianskoj kutiji sa peskom je nepredvidljiv i zbog toga je neobičan, kreativan i pun iznenađenja za svakog. Lično, ja sam “pametna” i znam savršeno da zavaravam samu sebe. Zato su tehnike poput igre s peskom koje me direktno i brzo (a pritom ekologično) spuštaju u oblast senke, nesves­nog, najbolja opcija da se upoznam sa sobom. Moje mišljenje je da ako želite da budete mirni na kraju svog života – vredi ga živeti i ne sprečavati udah i izdah, vredi govoriti istinu samom sebi, vredi govoriti drugome šta vam smeta, a ne čekati da neko provali vaš mi­saoni tok i vredi uživati uz preuzimanje odgovornosti. Da li to podrazumeva “upoznavanje sa sobom”? Verovatno da. A možda je nekome dovoljno da poštuje svoje i tuđe granice bez udubljivanja.

TEMA MARTOVSKOG IZDANJA RYL MAGAZINA NOSI NAZIV PLAY (S)MART. KAKO SE IGRA PAMETNO U ŽIVOTU?

Kako se igra pametno u životu? “Igra” i “pametno” su dve reči, kolj istovremeno pred­stavljaju idealni spoj i nemoguć spoj. Kao dva hijeroglifa u kineskoj reči “kriza” – jedan znači “mogućnost”, a drugi “opasnost”. Pristup iz ugla “pametnog” može da uništi igru u korenu. A može da obogati. Igra je spontana po prirodi, a pamet ima direktnu vezu sa kontrolom. Spontanost je ključ za zdravlje i sreću u životu, ali bez ograničenja i izazova spontanost može da doživi degenerativne promene, ili čak i da umre. Iz mog životnog iskustva čini mi se da je ključna stvar za pametnu igru – probati, probati i učiti na svojim greškama, a ne odstupati. Prihvatati na nivou tela da ne mora da bude “ili/ ili”, da imaš dozvolu za samog sebe da se opustiš i da ne moraš stalno da žuriš ili biraš. Upravo ta veština najviše se gradi u pesku. Tu ne postoji fatalna greška. Sve što umire oslobađa mesto za novi život u sledećem momentu.