PIŠE: ANIMA MUNDI
FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE
Ljiljana Šarac rođena je u Smederevu 1971. godine. U rodnom gradu završila je gimnaziju, a u Beogradu Filološki fakultet, smer Srpska književnost i jezik sa opštom književnošću. Godinama je pisala i objavljivala pesme. Dobitnik je „Smederevskog Orfeja“. Književni klub Smederevo joj je objavio zbirku pesama „Lutka učaurene duše“ 1997. godine.
Izdavačka kuća Evro Book objavila je njen prvi roman „Opet sam te sanjao“ 2015. godine, a aktuelni roman „Gde sam to pogrešila?“ ugledao je svetlost dana 2016. godine. Knjige se čitaju u dahu. Ljudske sudbine i ljudski izbori i ljubav koja spasava – njeni su izbori i inspiracija.
KADA SE PISAC ODLUČUJE DA NAPIŠE SVOJ PRVI ROMAN? KADA PREPOZNA PISCA U SEBI ILI KADA DOĐE SNAŽNA INSPIRACIJA?
Mislim da su porivi da se počne sa pisanjem, a onda i publikovanjem, krajnje lični i različiti. Mene su zasvrbeli prsti onda kada sam shvatila da niko ne želi da čuje tuđe mišljenje koje se kosi sa njegovim i koje bi imalo potencijal da nešto pokrene i promeni. Plašimo se promena, čak i kada su one na bolje! Kada je svaka slobodna misao bila kolektivno dočekana s mrzovoljom, a nekada i podsmehom, rešila sam da okrenem list. Shvativši da je nepopularno biti Don Kihot u bilo kom vremenu, rešila sam da promenim ponešto u sebi. Gotovo sam se uplašila nesagledivog prostora koji se u tom trenutku otvorio! Mogla sam sve, neopterećena tuđom inercijom ili oportunim stavovima. Postavilo se samo pitanje: kuda sa tolikom slobodom? Prirodno, kao samo disanje, hodanje, treptanje, osmehivanje, nametnula se potreba da sednem i pišem. Mladi berberin je u bajci iskopao rupu da bi u nju viknuo da car Trojan ima kozije uši, a ja sam izmaštala čitave svetove kako bih se oslobodila pritiska i istakla vrednosti koje ne smemo da zaboravimo.
„OPET SAM TE SANJAO“ JE VAŠ PRVI ROMAN. ROMAN KOJI POVEZUJE VEKOVE I MOST JE IZMEĐU PROŠLOSTI I SADAŠNJOSTI. HIMNA LJUBAVI DUBOKO DOMINIRA U ROMANU. O ČEMU JE ZAPRAVO REČ?
Rekoh da sam za perom posegla tragajući za mirom i ispunjenjem. Prvi pokušaj nije bio i najbolji. Sagorela sam u želji da sve i odmah kažem, pa se moj prvenac, od koga sam mnogo očekivala, sveo na svega četrdesetak stranica! To je bilo veliko i važno iskustvo koje me je naučilo da cenim posao koga sam se latila. Sa strane, sve izgleda neverovatno lako! Zato su mnogi skloni da o romanopiscima govore kao o dokoličarima koji su stvorili roman kao što bi koka snela jaje, a mukotrpan i zahtevan stvaralački čin da okarakterišu po principu: to može svako, pa i ja, samo što nisam probao…
Dugo sam promišljala o čemu želim da pišem, i od mnogih zamisli i pokušaja i odustala, vodeći se jednim jedinim kriterijumom, a to je – da li bih ja posegnula za tom knjigom da je u dahu pročitam!
Filološki fakultet vas ne uči kako da postanete dobar i čitan pisac, ali vas uči ispod kojih standarda ne smete da idete! Stoga sam analizirala kojim autorima se iznova vraćam, postavljajući sebi još važnije pitanje – zašto?
Znala sam da treba da posegnem za nečim što mi je blisko, gde će iskrena i jaka emocija da bude prepoznata kao doživljena, a ne prepričana ili isfabrikovana. Priča je morala da bude nova, neeksploatisana, dinamično ispripovedana, sa upečatljivim likovima koji će da se pamte. A za vezivno tkivo, kao i u životu, nametnula se ljubav. Snažna, svevremena, koja preskače vekove.
Poput brzog voza, pogodila me je ideja da to bude priča o Jerini i njenom vitezu Damnjanu, u koga je, kažu neki istorijski izvori, a još češće narodna tradicija, bila zaljubljena. Čak se i jedna kula smederevske tvrđave zove Damnjanova, što ide u prilog mojoj omiljenoj izreci – da ništa nije slučajno.
ŠTA POVEZUJE DAMJANA, NAŠEG SAVREMENIKA, ISELJENIKA, I JEDNU SRPSKU DESPOTICU, KOJU JE ISTORIJA ZANEMARILA?
Dva lika iz različitih i vekova i konteksta povezuje dubok bol koji osećaju. Damjan Šainović je naš savremenik, Novosađanin koji se preselio u Cirih i ostao bez supruge i nerođenog deteta. Irina Branković pati za Teodorom, prvorođenim sinom, koga joj je bolest odnela kada mu je bilo tek trinaest godina.
Njihovi životi su izgubili smisao, neophodan je neki veliki preokret da bi oni ponovo osetili životnu radost.
Motivi koji ih pokreću su različiti. Mladića iz letargije uspevaju da trgnu snovi o nepoznatoj srednjovekovnoj dami koja ga moli za pomoć, da joj lovci] na blago ne pronađu grob i ne razveju kosti, a despoticu leči nenametljiva pažnja obrazovanog, suptilnog, ćutljivog, a dobronamernog viteza, koji je u Smederevo došao iz Beograda nakon smrti despota Stefana. Te dve paralelne priče će se na neočekivan način, koji nije fikcija, ukrstiti i pomoći jedna drugoj da se raspletu.
ŠTA SMO MI BEZ PROŠLOSTI, ŠTA JE SADAŠNJOST BEZ BUDUĆNOSTI? I NA KRAJU ROMANA „OPET SAM TE SANJAO“ NIJE KRAJ…
Jedan istorijski period nije nekoliko gusto kucanih stranica u udžbeniku, a važne istorijske ličnosti koje su određivale i uticale na sudbinu celog naroda, nisu tek fusnota na njihovom dnu! Zagledana u svoje korene, podnevlje, nasleđe, shvatila sam da mi je velika tema na dlanu! Kako sam rođena u Smederevu, priča o poslednjoj srpskoj srednjovekovnoj prestonici, njenim vladarima i intrigantnoj, nepravedno omraženoj despotici Irini/Jesrini, sastavni su deo mog DNK.
Ispričala sam priču o njoj kako bismo je sagledali u novom svetlu. Ako je razumemo i oslobodimo viševekovnog prokletstva koje je uz svoje ime nosila, oslobodićemo i sebe, prestavši da budemo bezosećajni, sebični i nepravedni, a ono što izgleda kao kraj, zapravo je početak neke nove priče koja čeka da izađe na svetlo dana…
VAŠ DRUGI ROMAN „GDE SAM TO POGREŠILA?“ GOVORI O KRAHU JEDNE PORODICE I POSLEDICAMA RAZVODA. KAKO ĆERKA GLAVNE JUNAKINJE PROŽIVLJAVA TUŽNU PRIČU NEUSPELOG BRAKA?
Odrasli poseduju odbrambene mehanizme koji kod dece nisu razvijeni. Naša perspektiva se razlikuje od dečje. Mnogo toga podrazumevamo, ne objašnjavamo, ne pitamo ih za mišljenje, a onda se čudimo kada pokažu otpor ili neslaganje. Potrebna je promena perspektive, sagledavanje stvari iz drugog ugla, odricanja od vlastitih predrasuda, da bi se predupredile greške i problemi. Ukoliko se to ne učini, često svi plaćaju previsoku cenu!
O tome govori moj drugi roman. Mnoge junakinje, a ne samo devojčica Simona Ana, pate zato što su problemi bili zanemarivani, i nije se reagovalo kada su upućivale svoj poziv za pomoć!
VAŠ ROMAN U PRVI PLAN STAVLJA I NA NEOBIČAN NAČIN UKAZUJE NA NASILJE U PORODICI, STATUS BOLESNIKA I LEKARA, ZNAČAJ PREVENCIJE I UKLJUČIVANJE SVIH STRUKTURA U PRAĆENJE I PRUŽANJE POMOĆI MLADIMA. KOLIKO JE ROMAN ZAISTA BOLAN, OTREŽNJUJUĆ I ŽIVOTAN?
Roman ,,Gde sam to pogrešila?’’ daruje čitaocima galeriju upečatljivih životnih sudbina. One su nanizane jedna na drugu, povezane glavnom niti kao biseri u ogrlici. Združenim ih drži ideja da čovek više nema kome da se požali, a kada se izgube zdravlje ili duševni mir, postaje prekasno za to. Potresne, ali ne uvek i nesrećne, sudbine čitaoca bude iz nedelanja, teraju ga da se preispita, podsećajući ga na snagu ljubavi i prijateljstva i značaj porodice.
ŠTA NAS OČEKUJE NA OVOGODIŠJEM SAJMU KNJIGA U BEOGRADU? GDE MOŽEMO DA PRONAĐEMO VAŠE KNJIGE?
Ko god odvoji vreme i dođe na Sajam, spreman je na svojevrsnu duhovnu avanturu od koje će da živi mesecima! Evro Book, izdavačka kuća koja mi je ukazala poverenje, spremila je brojna iznenađenja za knjigoljupce svih uzrasta. Romani ,,Opet sam te sanjao’’ i ,,Gde sam to pogrešila?’’ prodavaće se po sniženim sajamskim cenama. Inače, mogu da se kupe u Vulkanovim i Delfi knjižarama, kao i na veb-sajtu moje izdavačke kuće. Planirano je da potpisujem svoje knjige u izlagačkom prostoru Evro Booka.
Dođite da se družimo!
