PIŠE: TATJANA JAKIĆ
FOTOGRAFIJA: VLADAN MILISAVLJEVIĆ
Balet tako liči na život. Izmaštan i istinit. Toliko krhak i snažan toliko težak i paperjasto lagan, toliko pun bola, a opet toliko otmen i veličanstven, životan je i prikazuje život i umetnost u celoj njihovoj punoći. Veseo je i bolan. Toliko neobjašnjiv, čaroban i magičan. Igrači su elegantni vojnici koji su od trnja došli do zvezda. I da, kada vidite čuveni pokret kada igrač prefinjeno podigne ruku i pogleda ka gore to je verovatno taj simbol, svestan ili podsvestan.
Balet je surov njega počnete da igrate tek što ste prohodali a prestajete da igrate iako osećate da još nije kraj, ali vam pruža druge mogućnosti. Isto je i u životu ukoliko vam se zatvore jedna vrata druga će vas dočekati širom otvorena bez vašeg prethodnog kucanja. Poznajem dosta igrača koji su prestali da igraju i kada ih posmatrate zadivljeni ste koliko su posebni, koliko otmeno gledaju na život koliko su disciplinovani, zdravi perfekcionisti. Takođe, nekoliko javnih ličnosti koje su se bavile baletom su nam uzor kako se treba ponašati i živeti u određenim godinama. One su uzor da lepota raste sa godinama i da snaga raste sa godinama jer se nežno koristi. Da, snagu znaju nežno da koriste. Jer bol ih prati od malih nogu, od malih špic patika u kojima su stajale na vrhovima prstiju. I naučili su da prevazilaze bol sa osmehom na licu.
Balet je zaista kao i život i ovde moram da citiram našeg Ivu Andrića: „Što ne boli nije život. Što ne prolazi nije sreća.“
On je spoj svih suprotnosti, jin i jang, spoj snage i nežnosti i najbolje prikazuje da to koliko čovek ima slojeva ne možemo ni da slutimo.
Zato ne posustajte, igrajte životnu igru i kada je teško i kada je glatko, hrabro i sa radošću … jer život će vas uvek nagraditi.
