OTVORITI SE ZA PROMENE

PIŠE: IVANA RILI, TRENER JOGE I UČITELJ MEDITACIJE

Promene se obično mogu videti tek iz retro­spektive, dok se dešavaju, nismo ih potpuno svesni. Nadovezuju se jedna na drugu, pa sam naučila da pažljivo biram svoje naredne kor­ake, jer svaka karika direktno utiče na ostatak lanca života.

Spremala sam ispite na fakultetu, kada sam počela da osećam intenzivne bolove u leđima, ramenom i vratnom delu. Moje telo je vapilo za fizičkom aktivnošću, često zanemarivanim aspektom mog studentskog života, usled nedostatka vremena, zahtevnih obaveza na fakultetu i drugih izgovora. Bol je bio opome­na, a ja sam znala da ga ne želim kao saput­nika u svojim dvadesetim. A ni kasnije, ako ćemo iskreno.

Učlanila sam se u najbliži fitnes klub, koji je, pored ostalih programa, nudio i časove joge. Ali mi je trebalo nekoliko meseci da odem na jogu. Za razliku od ostalih programa na kojima sam imala bar neku ideju šta da očekujem, joga mi je bila nedokučiva. Pa ipak sam, posle nekoliko meseci odugovlačenja, ponela sve svoje predrasude na prvi čas joge, i uz ko­lutanje očima u očekivanju dosadnih sat vre­mena, zauzela svoje mesto u sali.

Od onih sam koji stoje u prvom redu do in­struktora, dosledno prate uputstva i ne zakidaju na broju ponavljanja. Tako je bilo i ovog puta – i morala sam ubrzo da priznam – ovo vežbanje nije ni malo naivno! To mi se dopalo, a pored toga, osećala sam da se dešava nešto drugačije. U meni se odvijalo nešto novo, mada nisam mogla da lociram ni gde, ni šta tačno. Osmeh je počeo da mi obasjava lice i do kraja časa sedela sam mirno i zadovoljno na svojoj podlošci, dok su ostali vežbači napuštali salu. Po prvi put sam upijala blagodeti joge, osećajući lepotu trenutka.

Unutrašnji glas govorio mi je da sam našla ono što sam tražila. Osećala sam da je ovo jedno veliko polje i želela sam da zaplivam njime što pre. Tako je počelo moje učen­je – lutala sam, otkrivajući različite učitelje i različite stilove joge, us­meravana uvek unutrašnjim tihim vodičem. Kada sam bila sigurna da nisam na pravom mestu, lako sam odlazila dalje. (Volela bih da je to bilo tako lako i u svim ostalim obla­stima mog života.) Shvatila sam da lutanja nisu skretanja s puta, ona jesu put. Pomažu nam da učimo, otkrivamo ko smo i menjamo se. Tako rastemo. Linearnost nema tu draž.

Tako sam i ja, vremenom, došla na mesto koje diše tempom otkucaja mog srca. Te trenutke prepozna­jemo bez greške – kada osećaš da si kod kuće. Od tada su sve prome­ne postale samo intenzivnije. Poče­la sam da vežbam skoro svakoga dana i polako uviđala koliko sam malo poznavala svoje telo. Joga me je podsticala da gledam i delove sebe koje sam zanemarivala ili ni­sam volela. Ljubav dolazi sa spoz­najom da lepote ima u svakoj pori – ako joj posvetimo dovoljno pažnje da to uvidimo.

Vremenom se, uz redovnu praksu, povećavala moja snaga i fleksibil­nost, a ja sam učila da slušam svoje telo i iznutra; da ga, po prvi put, pratim, poštujem i volim. To je, dalje, vodilo i promenama u mojoj ishrani – jasnije sam osećala šta mi prija, a šta ne, šta mi je potrebno, a šta mi ne čini dobro. Redovni obroci postali su prioritet. Osećala sam se snažno i to je počelo da se odraža­va na moje stavove, izbore i odnose sa ljudima. Moje slobodno vreme postalo je rezervisano samo za one ljude čije me društvo napaja pozi­tivnom energijom. Prestala sam da čitam dnevnu štampu i da rasipam misli na crnu hroniku. Najbolje od svega: postala sam zdrava! Potpu­no zdrava! Moja krvna slika se poboljšala i imunitet ojačao. Nikada ranije mi se nije desilo da četiri godine nemam ni kijavicu! To je bila konačna potvrda da sam na pravom putu, u mogućnosti da živim život iz svo­jih snova.

Već neko vreme u meni je tinjala želja da postanem učitelj joge. Kada sam postala svesna svih dobrih strana koje mi je vežbanje joge podarilo, moja želja postala je ojačana novim porivom: da i drugima po­mognem da se osećaju ovako dobro, da ih usmerim kako bi i oni otkrili i zavoleli svoje istinsko biće. Du­boko verujem da je to iskonska čežnja svakog čo­veka.

Svoj prvi čas joge održala sam tek pošto sam dobila diplomu trenera joge i učitelja meditacije. Kada se taj moj prvi čas završio, ostala sam u suzama: Znači, ovako izgleda raditi ono što voliš i uživati u onome u čemu radiš. Po prvi put u životu došla mi je ova spo­znaja! Blagoslovena ovim divnim saznanjem, zapatio mi se u srcu gusti osećaj svrhe u ovom svetu. Prepo­znala sam svoj put.

Sigurna sam da je niz promena dovelo do ove spo­znaje. Učenje se uvek nastavlja, rad na sebi je ce­loživotni posao. Čak i sa jasnom vizijom svog puta, izazovi i iskušenja su deo svakodnevnice. Tada treba zatvoriti oči i prepustiti vođstvo onom tihom, a moć­nom glasu iz dubine nas – on zna najbolje.