ORGINAL ORIGINALA

PIŠE/FOTOGRAFIJE: MIA MEDAKOVIĆ-TOPALOVIĆ
INTERVJU: SAŠA PANČIĆ, IVAN GRUBANOV, NIKOLA KOLYA BOŽOVIĆ

JESEN U BEOGRADU, U RAZGOVORU SA DIVNIM UMETNICIMA, SLIKARIMA – SAŠA PANČIĆ, IVAN GRUBANOV, NIKOLA KOLYA BOŽOVIĆ PRIČAJU O UMETNOSTI, SLIKARSTVU, MODERNI. SVAKO IZ SVOG UGLA, TOKOM DORUČKA U RADISSON COLLECTION HOTELU, KOJI JE SAM PO SEBI UMETNOST.

SAŠA PANČIĆ, ROĐEN JE U MOSTARU 1965. GODINE. FAKULTET LIKOVNIH UMETNOSTI U BE­OGRADU ZAVRŠIO JE 1989. GODINE, A 1992. GODINE ZAVRŠIO JE MAGISTRATURU NA ISTOM FAKULTETU U KLASI PROFESORA DRAGANA LUBARDE. OD 1988. GODINE JE U STATUSU SLO­BODNOG UMETNIKA. ČLAN JE ULUS-A I ACADEMIE EUROPEENNE DES ARTS A.S.B.L. IZLAGAO JE NA BROJNIM SAMOSTALNIM I GRUPNIM IZLOŽBAMA U ZEMLJI I INOSTRANSTVU. BAVI SE SKULPTUROM, SLIKARSTVOM, GRAFIKOM I CRTEŽOM. ŽIVI I RADI U BEOGRADU. KNJI­GA „SAŠA PANČIĆ, RADOVI 2002-2017“, IZDATA 2018. GODINE, PORED TOGA ŠTO PRIKAZUJE POTPUNI UVID U STVARALAŠTVO UMETNIKA U NAVEDENOM PERIODU ISTOVREMENO PRED­STAVLJA I UMETNIČKU KNJIGU REALIZOVANU U KOAUTORSTVU SA BREDOM BIZJAK, KOJA SE POTPISUJE KAO UREDNIK, I AGENCIJOM NEW MOMENT IZ BEOGRADA KAO IZDAVAČEM.

IVAN GRUBANOV, ROĐEN JE U BEOGRADU, GDE JE ZAVRŠIO FAKULTET LIKOVNIH UMETNO­STI, AKADEMIJU LIKOVNIH UMETNOSTI U RIJKS, U STUDIJU „DELFINA“ U LONDONU I U CASA DE VELAZQUEZ U MADRIDU, UNIVERZITET UMETNOSTI U BRAUNŠVAJGU. DOKTORIRAO JE UMETNOST NA UNIVERZITETU U LUVENU. GRUBANOV JE OD 1997. AKTIVNO PRISUTAN NA SAMOSTALNIM, GRUPNIM I BIJENALNIM IZLOŽBAMA ŠIROM SVETA. PROJEKTOM “UJEDI­NJENE MRTVE NACIJE” PREDSTAVLJAO JE SRBIJU NA 56. BIJENALU U VENECIJI, ČIJA JE CENTRALNA TEMA BILA „SVE BUDUĆNOSTI SVETA“. IZLAŽE SAMOSTALNO PO BROJNIM EMI­NENTNIM MUZEJIMA I GALERIJAMA SAVREMENE UMETNOSTI ŠIROM EVROPE. DELA MU SE, IZMEĐU OSTALIH, NALAZE U KOLEKCIJAMA KUNSTMUSEUMA U BERNU, MUZEJA SAVREME­NE UMETNOSTI U LEONU, MUZEJA SAVREMENE UMETNOSTI U BEOGRADU, NACIONALNOG MUZEJA SAVREMENE UMETNOSTI U ATINI, DEUTSCHE BANK KOLEKCIJI U FRANKFURTU I BERLINU.

NIKOLA KOLYA BOŽOVIĆ, ROĐEN JE U BEOGRADU, GDE JE DIPLOMIRAO I MAGISTRIRAO NA FAKULTETU PRIMENJENIH UMETNOSTI. OD 2011. RADI KAO DOCENT NA ISTOM FAKULTETU, ODSEK ZIDNO SLIKARSTVO. OSNIVAČ JE I ČLAN HYPE GRUPE I UDRUŽENJA ART OF REALITY. OD 1999. GODINE POČINJE IZLAGATI NA SAMOSTALNIM I GRUPNIM IZLOŽBAMA I SARAĐUJE SA GALERIJOM ZVONO, KOJA GA PREDSTAVLJA NA MEĐUNARODNIM IZLOŽBAMA I SAJMO­VIMA SAVREMENE UMETNOSTI U BEČU, KELNU I MOSKVI. DOBITNIK NAGRADE ZA STUDENT­SKO CRTANJE (1999), NAGRADE ZLATNA PALETA (2001) I BELOG ANĐELA (2001), KAO I POČA­SNE NAGRADE CENTRO-PERIFERIA (IZLOŽBA OSAMNAEST ODABRANIH MLADIH UMETNIKA IZ CELOG SVETA, FEDERCULURE, RIM, 2007). DOBITNIK STIPENDIJE THE POLLOCK – KRASNER FOUNDATION (2011). ČLAN UDRUŽENJA VIZUELNIH UMETNOSTI SRBIJE.

UMETNOST LEŽI NA EMOCIJI I ZANATU – O ČEMU GO­VORIŠ KROZ NJU, NA KOJIM OSNOVAMA TE ONA POKRE­ĆE I INSPIRIŠE?

Saša: Savremena umetnička praksa od avan­garde, moderne, postmoderne, pa nadalje (sa pojmovima ready-made i dematerijalizacija), u većem delu svog izraza ima tendenciju odmica­nja od emocije i zanata – čak ih izričito smatra nepotrebnim ili „retrogradnim“. Makluan početak pomenutog procesa (razdvajanje emotivnog od racionalnog) povezuje sa prvom štampanom knjigom, a karakter takvog pojmovnog sistema smešta u prirodu fonetskog pisma. Nadalje u skladu s tim, preskačući veliki vremenski period, a fokusirajući se na likovnu i vizuelnu umetnost – od šezdesetih do danas, jasno i vidljivo nastu­pa preuzimanje moći unutar sistema umetnosti (edukacija, galerije, muzeji, tržište) od strane zastupnika pomenute ideje, koja traje sve do iz­gradnje krajnje zamisli o – smrti umetnosti. Moj rad u tim teoretskim okvirima načešće dobija netačnu odrednicu „moderne“ – gde ja, na osno­vu prirode svoje umetničke prakse, kao odgovor često koristim slogan „Više taoizma, manje mo­dernizma“. Jednostavo rečeno, moj likovni jezik je apstraktan, bez potrebe da nešto prezentuje ili objašnjava, da raspravlja i problematizuje neke sociološke probleme, a najmanje da šalje poru­ke. To je direktan – likovni, ontološki i filozofski govor; u najširem smislu, velika je sreća da mogu da se bavim onim što volim i da tokom procesa stvaranja neprestano oblikujem svoju individua­ciju u neposrednom odnosu prema elementima stvarnosti, bez obzira na silinu digitalnog forma­lizma koji prožima sve nivoe našeg individualnog i kolektivnog života.

Ivan: Kako vreme odmiče, shvatam da je likovni izraz moj mehanizam odbrane i obrade različitih intenzivnih i traumatičnih doživljaja i osećaja ko­jima nema mesta u racionalnom delu funkcioni­sanja. Sam materijal koji nastane unosom ener­gije, iskustva i saznanja zatim postane nosilac novih mogućnosti i putanja. Dakle, iz života u materijal umetnosti, iz materijala u nova gledi­šta, iz gledišta ponovo u materijal.

Kolya: Mislim da je zanat dosta bitan, međutim u poslednje vreme sam u svetu upoznao dosta od­ličnih umetnika kojima fali klasično poznavanje veština i obrazovanja.

Često obnavljam moja sećanja iz detinjstva, tu leži formula, zbir emocija i metoda koje kori­stim u procesu stvaranja. Iskreno verujem da su umetnost i život antičke tragedije koje izvodimo spretnošću malog deteta.

DA LI POSTOJI NEKA TREDNOVSKA UMETNOST, ŠTA JE U MODI DA SE SLIKA?

Saša: Uvek i u svakom periodu postoji neki vid mode ili poželjnih trendova, dok je otklon od njih često donosio više plodova nego sama domi­nantna matica. Danas tu razliku ne uočavamo, možda zbog ekstremne tehnološke moći, gde se čak i male pojave alternative uspešno pretvaraju u banalni profit. U vrtlogu smo najvećih tehno­loških promena – ikada, sve se preslaže brzi­nom koja prevazilazi našu percepciju i prirodno je da smo zbog svega toga zbunjeni i uplašeni. Promene su krupne, one se dešavaju po dubini unutar jezika, u nivou gde se pravi aparat za sa­gledavanje i tumačenje realnosti, gde počinje da raste nova matrica buduće civilizacije. Ali da se vratimo na umetnost, ona svojom suštinom pri­pada opisanom stanju, konfuzna je i dezorijenti­sana, lišena tvrdih i jasnih pravaca; vidljivo je na poziciji nemoći, gde mi – kao posmatrači ili uče­snici od nje ne možemo dobiti željeni opšti nara­tiv, osim stanja ubrzanog menjanja ili odrednica „sve je umetnost“ ili „svi smo umetnici“. S druge strane, istovremeno pretpostavljamo da postoje vredni i fantastični umetnici, obdareni posebnim poetikama, a nevidljivi za „industriju umetnosti“, zato do njih nećemo doći redovnim putevima, moramo tragati, upotrebiti sopstvenu intuiciju, obrazovanje i vreme; pošto su se takvi umetnici sklonili od aktuelne „oluje“, gde neprimetni kori­ste svoju individualnu slobodu, stvarajući za bu­dućnost koja mora postojati.

Ivan: Iako je moja integracija u sistem umetno­sti potpuna već dve decenije, u smislu da sam se u okviru njega školovao i izučio zanat, da se moji radovi predstavljaju i bivaju posredovani na sistemskim platformama u domenu galerijske, muzejske i kustoske prakse, nemam jasan uvid u trendovske predloške. Trend mi je ono što po­stavim sebi kada sam na vrhuncu stvaralačke i intelektualne snage da ga pojurim i prestignem kada sam oran, ili da se oslonim kada sam umo­ran. Kako živim u ovom ludom svetu okružen mi­krokosmosom koji gradim i motivisan njegovim očuvanjem i prosperitetom, tako se u umetnosti čuvam zidovima svog dosadašnjeg stvaralaštva i borim da ga nastavim snažnije i upečatljivije.

Kolya: Trenutno uživamo u blagodetima postmo­dernizma, što podrazumeva nedostatak dogme u umetnosti. Trendovi iz političkih ideologija i sveta mode su loše za nas.

DA LI KOLEKCIONARI DANAS VIŠE VREDNUJU MRTVE ILI ŽIVE SLIKARE? KO IMA NAJVIŠE SLUHA ZA AKTUELNE SLIKARE?

Saša: Kolekcionari – oni pravi, a njih je malo kao i dobrih umetnika, dele viziju i egzistenciju umetnosti, oni učestvuju u dalekim vizionarskim ciljevima, ujedno njihova intuicija i strast ne pri­padaju vidljivosti trgovaca, a to često nepažnjom ili neznanjem pomešamo. Iz trgovačkog ugla, preovlađuje da su mrtvi umetnici skuplji, odatle potiče bezbroj šala sa crnohumornim smicalica­ma. Ranije je država bila ta koja je u izvesnom smislu „brinula“ o umetnicima, čak se taj socija­listički period, pored svih mana, danas pominje kao „Periklovo doba“. Ali ako pogledamo kako to danas izgleda, videćemo napetu igru između tržišta, pojedinaca i društvenih odgovornosti – sve to zamršeno i grubo izgleda, te se nekako stiče utisak da ovom vremenu umetnost možda i nije potrebna, jer kad vam život postane banalan, onda i umetnost u tom nizu postaje još jedna do­sadna gnjavaža.

Ivan: Nikada nisam analizirao njihovu stranu stvari, poštujem svakoga ko je uložio novac u moje stvaralaštvo, uloženi novac vraćam kroz kontinuitet svoje karijere i stabilnu i progresivnu vrednost onoga što radim. Volim da razgovaram sa ljudima koji imaju moje radove, to je jedan vid bliskosti i razumevanja kome je teško naći pan­dan u konvencionalnim prijateljstvima. Nikada nisam pokušao da nekoga ubedim da kupi moj rad ili promovisao sebe na bilo koji drugi način van umetničkog, istraživačkog i intelektualnog rada, za promotivnu stranu posla su zaduženi galeristi i agenti koji na taj način osmišljavaju i uređuju tržište umetnina. Postoje brojni poku­šaji da se osrednjost nakon završetka životnog i stvaralačkog ciklusa proglasi za vrednost – po mojim saznanjima, još od sredine dvadesetog veka i naglog razvoja komunikacija teško da postoje vredni stvaraoci koji su, za života, ostali potpuno neprimećeni.

Kolya: Kod nas se nažalost veliki kolekcionari koncentrišu na slikare između dva rata i pokoj­ne uglavnom. To je razumljivo, jer nisu dovoljno edukovani, a mi moramo raditi na povratku nji­hovog poverenja. Takođe, nama trebaju hrabri kolekcionari koji vole da rizikuju, takvi su stvorili istoriju umetnosti.

Onima koji su u mogućnosti da postanu kolekci­onari bih preporučio da se hrabrije zainteresuju za žive umetnike poput jednog norveškog kolek­cionara koji je kupio sliku „Medicinska sestra“, američkog umetnika Ričarda Princa za 80.000 dolara, a kako sam čuo posle nekoliko godina je prodao za nekoliko miliona – taj profit skoro da ne postoji ni u jednom drugom poslu!

O ljudima koji pokušavaju da kupe rad za dve stotine evra i afirmisanim umetnicima koji im to omogućavaju ne bih pričao.

DA LI DOBRA UMETNOST MORA BITI VIDLJIVA I DA LI ĆE UVEK BITI PREPOZNATA?

Saša: Reklo bi se da je dobra umetnost uvek vid­ljiva, ali imate bezbroj primera u istoriji umetno­sti gde „duh vremena“ zamagljuje vrednosti, pa tako mnogi umetnici i njihov rad punu recepciju dobijaju u budućem vremenu. Otuda potiče ta umetnička šarmantna zanesenost, bez obzira na trenutni status, pošto ih nosi nada da su upravo oni ti čija će dela sutra zasijati punim sjajem.

Ivan: Hilma am Klift je poslednje moje otkrove­nje koje predstavlja vrhunsku umetnost, a da joj je nedostajala vrhunska vidljivost, mada nije bila anonimni autor, već samo na marginama pozna­tog i uvaženog – talas njene revalorizacije je po­čeo velikom samostalnom izložbom u Londonu 2005. godine. Od tada je bilo puno pokušaja da se drugi manje vidljivi autori revalorizuju, među­tim uvek je tu nešto falilo i pokazalo da osred­njost ostaje osrednjost i nakon istorijske pauze i uprkos prestižu platforme na kojoj se predstav­lja. Današnje komunikacije dozvoljavaju preuve­ličavanje realne slike na bezbroj načina, ali sva­ki put kada se nakon pompezne najave nađete uživo pred delom razumete da je likovno delo fizička stvar i da izvanredno delo ne može da vas ostavi ravnodušnim, niti je to moglo da se desi u bilo kom pređašnjem trenutku.

Kolya: Dobra umetnost ne mora biti odmah pre­poznata, ona stvarno ide ispred svoga vremena. Mada, dobri umetnici se međusobno prepozna­ju, Van Gog i Gogen su potpuno bili svesni kakva ih slava očekuje posle smrti.

KOLIKO JE TEŠKO ILI LAKO ŽIVETI OD SVOG UMETNIČ­KOG RADA? DA LI JE ZAISTA TAKO POPULARNO, LEPO I BAJKOVITO BITI SLIKAR, VAJAR, NEKO KO NA KRILIMA IDEJA I MAŠTE BOJI STVARNOST?

Saša: Umetnost – kao i svaki drugi posao, u smutnim vremenima prolazi loše, možda se danas umetnost ipak za nijansu lošije tretira, jer nije „korisna“ i neophodna, naročito kada se opšta egzistencija spusti na minimum ili ispod toga. Na osnovu pomenutog nije teško uočiti da je umetnička egzistencija individualna i da nema pravila; neko može lakše ili teže živeti od svoje umetnosti, ali to ne implicira vrednost njegovog rada. Postoje vremena naklonjena umetnosti, potentna i optimistična, puna elana sa vizijama, u kojima umetnost cveta – što danas nije slučaj; ali ovo je naše vreme, mi smo tu rođeni sa nekim razlogom i svoj zadatak bi tebalo časno da obavi­mo. Možda prividna lakoća u susretu sa životom i umetnička zanesenost uprkos svemu ljudima izgleda privlačno, ali odavno se izgubio respekt prema umetnicima bez para, nažalost ušli smo u ledenu zonu gde jedino novac pravi „toplotu“, shodno tome, sve ostalo nema vrednost. Dodat­no i zbunjuće deluje silina virtuelnog sveta, ta ra­zapeta mreža u kojoj pozicija pojedinca, njegova mašta, snovi i imaginacija, bivaju potisnuti virtu­elnom stvarnošću, nametnutim prostorom, gde mašine od početne ideje olakšanja života posta­ju njegovi kontrolori.

Ivan: Ne znam kada je to bilo bajkovito. Umet­nost i život se prepliću, nekada je šire jedno, nekada drugo, savremeni život se komplikuje, umetnost zatrpava robom, institucije tonu, obra­zovanje opada, ljudi su ogorčeni, svakodnevica im je isprazna, nije baš trenutak za veru u stva­ranje, ne znam kada je bio. Ključno je puniti sop­stveno srce ljubavlju, može se stvarati i iz besa i očaja, ali to je samo težnja da se vrati u harmo­niju, da se energija preinači u neku formu koja može ponovo da je sakupi. Stvaranje je borba za uzvraćenost, slanje sopstvenog bića drugima da ga prihvate i razumeju. Kroz uspelo delo umetnik teži da ponovo zavoli sebe, jer je stvaranje delom čin samopreziranja i revolta nad postojećim.

Kolya: To je najlepši posao na svetu. Ja ne razu­mem kako ljudi koji nisu umetnici uopšte preživ­ljavaju svakodnevnicu.

Sa druge strane, veoma je teško, često ste u si­tuaciji da za druge i sebe jurite novac, to je na­porno, ali to je cena koju moram da platim da bih radio ono što volim.

KOLIKO STE ZADOVOLJNI PODRŠKOM GALERIJA I USLO­VIMA GALERISTA SA KOJIMA SARAĐUJETE I IZLAŽETE?

Saša: Ne očekujem nikakvu podršku, jer mene kao profesionalca ekonomski i pravni sistem ove države tretira mnogo niže od zanatlije ili zemljoradnika, a ne znam zašto je to tako. Još na početku karijere znajući za to, svoje radno težište postavio sam u širem regionalnom pro­storu i samo ta decenijski izgrađena pozicija mi danas omogućava mir sa stvaralačkuom slobo­dom. Jednostavno mi je žao mojih mladih kole­ga kojima se u međuvremenu suzio prostor i ne znam da li bih mogao da ostanem u egzistenci­onalnom sedlu pod postojećim uslovima da sad moram da startujem. Koliko je loše što tržište po principu zapadnih galerija ovde još ne funk­cioniše, toliko je na apsurdan načn ipak nekako opstala minimalna šansa za kreativnu slobodu pojedinca, naravno – ako on ume da je iskoristi.

Ivan: Ne mogu da se žalim. Imam sreću da sara­đujem sa najboljima već dugi niz godina. Reci ću vam nešto važno, o čemu se malo govori: tamo negde, a to tamo negde je sada svuda sem ovde, a ovde više ne postoji, jer je sve postalo jedno, tamo, u tom jednome, sve je u sistemu umetno­sti okrenuto stvaraocu. Zašto je to važno? Zato što puno slušam kako naše umetnike neko iz si­stema koji je proizišao iz umetnosti nipodaštava, omalovažava, izrabljuje, ucenjuje, potcenjuje. U tom jednome, a i ova avlija će postati deo jedno­ga ako bude pameti, umetnik i njegovo stvaralaš­tvo su centralna vertikala kojoj se sve ostalo pri­lagođava. Umetnik je veliki čovek, jer ume da iz bola pravi lepotu, a iz besmisla spoznaju, nema opstanka kulture i zajednice bez vere u umetni­ka.

Kolya: Čini mi se da se poslednjih godina kod nas stvari pomeraju u dobrom pravcu. Sve više galerija se otvara i ljudi kreću u tu lepu avantu­ru. Galeristi, kustosi i umetnici se stalno među­sobno bore za svoju bolju poziciju. Mi umetnici često zaboravljamo da i galeristi moraju da po­kriju svoje velike troškove. Galeristi sa kojima sam sarađivao, kao što je galerija Zvono, Drina, a znam ih još puno, često rizikuju puno zbog ljuba­vi prema ovom poslu.

VAŠ ODNOS PREMA NOVIM TEHNOLOGIJAMA? DA LI VAM IT RAZVOJ DONOSI LAKOĆU PREDSTAVLJANJA U SPOLJNOM SVETU? ILI VAŠE SLIKE SAME NAĐU PUT NA DOMAĆOJ I MEĐUNARODNOJ SCENI?

Saša: Danas, ne tako nove tehnologije, deo su mog rada – kao alati i kao način komunikacije, jednostavno nisam im nikad pridavao značaj izvan vrednosti koju imaju, a koja bi trebalo da doprinosi realizaciji i kvalitetu mog rada. A kako umetnik nalazi put do galeriste ili kolekcionara i da li digitalna tehnologija doprinosi tome, te da li je ona odlučujuća unutar njegovog rada kao je­zik, pa svakako da doprinosi. Evo i primera – za moju poslednju skulpturu smo materijal kupovali u Kini, sečenje je bilo u Češkoj, dok se ono final­no varenje, sklapanje i montaža odvijala u Bugar­skoj. Ništa od toga ne bi bilo moguće realizovati na onaj „starinski“ način, a s druge strane možda imam sreće, jer priroda zamišljenih objekata ne­kako ide u skladu sa tim.

Ivan: Ne diram tu puno, probam, pa mi ne odgo­vara, nije mi ispravno prema toj mojoj slici, pre­ma ambijentu koji ona ispuni tenzijom, tu mora živ čovek da uđe i da se nađe uronjen čitavim svojim telom. Često me pitaju na čemu radim, kako izgledaju moje slike, kao mlađi još sam i hteo da objasnim, mogu da naslikam rečima, nije tu problem, ali loše se osećam kad to radim, nez­grapno. Tako je i sa tržišnim tehnologijama, to stvara šum. Šum vremena, a umetnost ga nad­glasava. Nemam problem da zavisim isključivo od ljudi koji su se slučajno našli pred mojim de­lom, ne treba ja tu da ih dovedem, put će se sam osmisliti.

Kolya: Teško da će socijalne mreže nama done­ti veliki uspeh, ali mogu pomoći. Ozbiljan uspeh dolazi još uvek preko tradicionalnih kanala pre­zentovanja, kroz respektabilne međunarodne institucije i izložbe. Savremena tehnologija je svakako deo savremene umetnosti. Mi ćemo biti svedoci mnogih novih lepih stvari.

NA ČEMU TRENUTNO RADIŠ?

Saša: Uvek i iznova – na sebi!

Ivan: Na deci, na studentima, na kući, na izlož­bi, na sebi. Demontiram berlinski solo nastup, pripremam se za milanski, radim, samo to mi je negde zapisano, da radim, nađe me posao i ja ga, sa apetitom, radim.

Kolya: Posle mojih „Fantazma na točkovima“, koje sam predstavio u Salonu Muzeja savreme­nih umetnosti u Beogradu 2014. godine (kustos Mišela Blanuša), gde sam analizirao prostor iz­među industrijskog dizajna i umetnosti, bacio sam se u eksploatisanje graničnih područja pret­hodnih istraživanja, oblikovao sam ih u predmete i filmove proizašle iz mog odnosa prema epskoj poeziji i Marku Kraljeviću.

Trenutno radim seriju skoro potpuno apstraktnih slika i skulptura, koje čini mi se dolaze iz moje podsvesti i nekakvog iskustva.

TEMA NOVEMBARSKOG IZDANJA RYL MAGAZINA NOSI NAZIV „BE ORIGINAL“. VAŠ KRITIČKI STAV PREMA SEBI I SVOM RADU – PO ČEMU STE ORIGINALNI, JEDIN­STVENI?

Saša: Sebi uvek prebacujem kako bih mogao da radim više, uprkos realnim okolnostima, brojim dane i godine samo kroz urađeno i često zabora­vim da život iz koga crpim sve ono čime se izra­žavam nikad nije neto, nego je bruto. Originalno­sti su u malim koracima, posebnostima da nešto drugačije vidite, nema skokova iz mesta, uvek je to istorijski ili genetski zalet na čijem ste kraju sada baš vi!

Ivan: Kritički stav sprovodim u ateljeu, promotiv­ni stav ne iznosim, nisam stigao da ga osmislim pored svega što imam da uradim, ne prilagođa­vam se ni novembru, ni decembru, ni januaru. Radije se prilagođavam toplim mesecima kada su mi sve energije visoke i osetim kako mi rastu srce i glad za stvaranjem.

Kolya: Verovatno se to dešava mnogim umetni­cima, ali ja se često srećem sa mojim idejama koje je zbog nedostatka uslova neko u svetu us­peo da uradi pre mene, mogu da kažem za sebe da sam na neki način inovator.

Umetnička grupa HYPE, u kojoj smo bili Borislav Nanović, Igor Marsenić i ja, imala je koncept kra­jem devedesetih koji je sad tek zaživeo u svetu. Ideje koje su donele slavu umetnicima kao što je Virgil Abloh https://en.wikipedia.org/wiki/Vir­gil_Abloh sa svojim brendom Off White i koji sad sarađuje sa Lui Vitonom i kompanijom Nike bile su davno smišljene u našim glavama.

Frustrira saznanje da to skoro niko nije prepo­znao iz institucija umetnosti u tadašnjoj Srbiji, pa mi nismo za to dobili finansijsku, ni moralnu podršku. Mnogi zaduženi da prate takve stvari verovatno ni sada toga nisu svesni.

Kad razmišljam o svojoj eventualnoj originalno­sti, možda bi to bila doza humora u mojim rado­vima, netipična za naše podnevlje. Na to su mi skrenuli pažnju strani umetnici i kustosi koji vele da kod nas umetnici previše ozbiljno doživljavaju umetnost.