PIŠE/FOTOGRAFIJE: ANIMA MUNDI
Goran Stojičić, rođen je u Beogradu, piše od kako zna za sebe, ali svojom prvom knjigom „Besani“ pogodio nas je sve pravo u centar, u srce, jer je tema ona koja pokreće sve, ljubav. Odnos između Nje i Njega. Knjiga „Besani” je objavljena pre šest meseci u izdanju „Ammonite”. U pitanju je multimedijalna zbirka priča (prva u regionu, najverovatnije u Evropi, a možda i šire). Uz svaku od trideset pet priča, čitalac dobija isto toliko pesama kao muzičku podlogu (David Bowie, Massive Attack, Tom Waits, Cocteau Twins, Nick Cave, Tindersticks, Mazzy Star, The The, Mercury Rev, Beth Hart, Morphine, Paul Weller, Amy Winehouse, The Smiths i mnogi drugi), skeniranjem odštampanih QR Code-ova, kao i ilustracije Slavimira Stojanovića Futroa, koji je radio i korice knjige.
„Ova knjiga, neću zvučati pretenciozno, spada, u poslednje dve godine, u red najznačajnih dela na polju savremene srpske književnosti. Pri tom, savršeno upakovana.“ – Karlo Astrahan, pisac i urednik biblioteke „Milutin Bojić“
Kada pisac piše nadahnut dušom i odnosima međusobne bliskosti, povezanosti i ljubavi, on piše „Besane“ iz noći u noć. Piše kratke pripovetke u koje stavlja NJU i NJEGA, glavne junake svih nas. U stvari, stavlja sve nas. Jer se mi prepoznajemo u svima. Ne postoje toponimi. Ove priče se dešavaju svuda i svima.
Da, još na samom početku pisanja knjige, doneo sam odluku da neće biti imena likova, kao ni toponima. Iz više razloga… Želeo sam da se čitaoci prepoznaju u svim životnim situacijama koje se nalaze u pričama. Bilo ko, bilo gde i bilo kada; da osećanja budu u prvom planu. Sasvim su dovoljni – ONA i ON.
Kako su izgledale tvoje noći, pišući i prepuštajući se magiji stvaranja? Odakle si crpeo inspiraciju (iz sopstvenog bića, iz komšijske sobe, iz priče prijatelja)?
U pitanju je fikcija, ali nemoguće ju je pisati bez određenih autobiografskih ili biografskih detalja. Čak i kada pisac nije svestan da ih iznosi, oni samo izviru dok stvara. Kada je ljubav u pitanju, kakva god da je, inspiracija je neiscrpna. Bez obzira da li je podstaknuta iz sopstvenog bića, komšijske sobe ili od prijatelja.
Uputstvo za čitanje knjige.
Na prvim stranicama sam napisao „Uputstvo za čitanje“, ali „Besani“ mogu da se čitaju kao i svaka druga knjiga. Međutim, ako se prate uputstva, priče dobijaju drugu dimenziju. Onakvu kakvu sam zamislio. Postaju višeslojne. Uključuje se još jedno čulo (čulo sluha) i čitalac biva uvučen još dublje. Možda i u sam centar mog kosmosa..
Sve tvoje kratke priče su filmske, ti si i reditelj i montažer. Stvaralac filma na beloj hartiji, u virtuelnom prostoru. Priče su dramske, dinamične, uz njih se više plače nego što se smeje, ali osvajaju…
Drago mi je da si to osetila, upravo tako sebe i doživljavam. Režija i montaža su moje dve neostvarene ljubavi. Isto je i sa muzikom. Pišući knjigu, uspeo sam da sve to ostvarim i smestim između korica. Bio sam reditelj svojih priča, montažer rečenica rasutih po ekranu laptopa, kompozitor muzičkih podloga za svoje minijaturne igrane filmove. A što se tiče suza… da, idu uz „Besane“, ali mislim da će čitalac, kada preklopi zadnju koricu, ipak imati osmeh na licu.
Knjiga je multimedijalna, obojena kroz muzički kod, kroz minijature Slavimira Stojanovića Futroa. Spojio si priču, minijaturu, muziku. Da li je to novi trend u stvaranju?
Iskreno, ne znam. Ova knjiga je morala da izgleda ovako, iako ništa slično nisam video nigde. Kao što rekoh, muzika je veoma važna u mom životu. Zato se našla na početku svake priče u obliku QR kodova, koje su ponuđene kao Soundtrack (u ovom slučaju Booktrack). Genijalni Slavimir Stojanović je uradio korice, prelom i ilustracije, u skladu sa svojim umetničkim imenom „Futro“ (dobijenim od FUture & reTRO), i od knjige napravio spolja – starinsku, a iznutra, nešto – iz budućnosti, koristeći svoj moto „Complicate Simply“. Veliku zahvalnost dugujem Dejanu Boškoviću, direktoru izdavačke kuće Ammonite, koji je verovao u „Besane“ i dao im bezrezevnu podršku.
Da li se danas od pisca, umetnika, kreatora traži upravo ta multifukcionalnost, multitasking, multiznanje, multiobrazovanje – obojeno jednostavnošću i neprocenjivim kvalitetom?
Mislim da nije neophodno. Vrednost nekog dela će biti prepoznata, bez obzira da li ide u korak sa vremenom ili ne. Međutim, moje stvaranje izgleda ovako, i jednostavno, i „multi“. Komplikovano za spajanje, ali moguće. Neka čitaoci procene da li sam u tome uspeo. Kao što sam rekao, knjiga se može doživeti kao najobičnija, ali i kao najneobičnija.
35 priča obrta, ljubavi, strahova, preljuba, istrajnosti, isčekivanja, rađanja svega onoga što čini život ili segment nečijeg života. U kojoj si priči najviše možda opisao svoju?
Ako sam se, kroz knjigu, već svima dao na tacni, mogu da ti odgovorim i na to pitanje. U pitanju su priče „Roman“ i „Recept“.
Kroz priče provlačiš nemanje hrabrosti da ONA ili ON prate sebe i svoje ljubavi. Nemanje hrabrosti da se nešto iz korena promeni – da li je lepše sanjati i sniti?
Nemanje hrabrosti da se nešto iz korena promeni je veoma česta pojava u ljubavi, koja to iz tog razloga – prestaje da bude. Ljubav je u isto vreme najjednostavnija i najkomplikovanija „stvar“ na svetu. O njoj nije lepše sanjati i sniti, ali je mnogima taj put – lakši.
Svi znamo dobro da su neke pesme bolje na engleskom, nego što bi one zvučale na srpskom, ili bilo kom drugom stranom jeziku. Knjiga „Besani“ se prevodi na engleski, hebrejski, holandski, nemački. Na kom jeziku će ona ipak biti najrealnija i najbolja?
Dok nas dvoje razgovaramo, engleska verzija, u izuzetnom prevodu fantastične Jelene Ćuslović, upravo je u štampariji, a kada ovaj intervju bude bio objavljen, knjiga će već svima biti dostupna. Jelena mi je ušla u mozak i od „Besanih“ napravila „Sleepless“ na najneverovatniji mogući način. Trenutno smo u pregovorima u vezi prevoda na nemački jezik, a što se tiče holandskog i hebrejskog, to su ponude divnih osoba iz mog detinjstva. Kad bude gotovo – biće. Teško je proceniti na kom će jeziku biti najbolja. Dobar prevod je ozbiljan autorski i umetnički rad, i svaka verzija će imati svoj upečatljivi miris.
Tvoje pero i misao su već usmereni ka stvaranju nečeg novog. Čemu si se okrenuo i na šta si usmerio svoju pažnju?
Uh, nečemu za mene veoma komplikovanom. U pitanju su takođe priče, samo ovaj put tako raspoređene da čine roman. Međutim, funkcionisaće i kao potpuno zasebne, ako ih čitate na preskok. Neće vam biti potrebno znanje o likovima i događajima iz prethodnih priča. Saradnja sa Slavimirom Stojanovićem se nastavlja. Muzika će ponovo biti prisutna.
Tema januarskog izdanja RYL magazina su stihovi Branka Miljkovića „Treba ići do kraja sveta i naći rosu u travi“ iliti sanjati nemoguće, težiti mogućem i verovati u snove.
Moram da priznam da nikada nisam sanjao o ovom što mi se dešava u poslednjih nekoliko meseci. Hm, čak mi se i zbirka priča zove „Besani”. Međutim, kada sam bio na početku stvaranja knjige, neznajući kako će se zvati, počeo sam da sanjam. Ne da postanem slavan i da se knjiga prodaje ovakvom brzinom kao do sada, već da završim započeto, da budem zadovoljan svojim delom, da svojoj deci i ljudima koji me vole ostavim nešto iza sebe. U tome sam uspeo, a sve ostalo, što se munjevito desilo kasnije, nije bilo ni u snovima. Ipak, poruka svima bi bila sledeća: Verujte u sebe čim god da se bavite. Sanjajte, budite hrabri (čak i dok ste nesvesni u svom krevetu), istrajni, i verujte u sebe, jer snovi su ipak – mogući.
