ТЕКСТ НАПИСАЛА: ДАНИЈЕЛА МАРКОВИЋ
ФОТОГРАФИЈЕ: АНЂЕЛА ГРОЗДАНИЋ, ДАНИЈЕЛА МАРКОВИЋ
Мудрост је воља срца. На који начин је од воље срца дошло до воље главе, може објаснити много научних текстова. Остаје нејасно зашто смо срцу наредили да мисли главом. Срцу је глава – вера. „Обична“ вера не постоји. Постоји вера увек у нешто или некога. Веровати у себе јесте вера, али веровати у себе отцепљеног од другог и других је самољубље.
Мудрост главе каже: „Шта је лоше у томе волети само себе“. Понека наука каже да у том – самом, усамљеном – лежи мудрост, величина и снага појединца. Покушај срца да воли себе не може ниједна наука да разјасни, до науке о вери.
Вера и наука иду ли заједно, опет глава може да пита. Мудрост срца каже да је једина наука, наука из вере. Свестан си срца и себе једино ако другог и друге заволиш. Свестан си и себе једино ако те и Други заволи. Коме заигра мудро срце на поглед у огледало? Када се са огледала скину слојеви сребра, остаје стакло, обичан умрљан прозор кроз који гледаш свет. Свет није дијагноза, свет је прогноза и залог да и мудро, једно и многа срца постоје. Како постоје?
Људи постоје као створена Бића. То учимо и сагледавамо кроз предање неподељене Цркве, а и каснијег очувања учења кроз православну традицију.
Књига постања говори о стварању света за шест дана, заповешћу речи Божије. Језик као слика библијског текста објашњава другачије деловање Бога при стварању човека, више није заповест и реч већ израз љубавне одлуке.
Свето писмо Старога завета назив је, у хришћанској традицији, за збирку светих списа који претходе Христу и Новом завету. У јеврејској традицији, на хебрејском језику, називају га Танах. Састоји се од књига закона, историје, пророчанстава и песама.
Године 424. п. н. е. Јевреји усвајају тридесет и пет књига Танаха, подељених у три целине:
Закон (хеб. Тора: Постање , Излазак, Левитска, Бројеви и Поновљени закони), Пророци (хеб. Невиим), Списи (хеб. Кетувим).
За хришћане, Стари завет чини први део Светог писма (други део чини Нови завет). Временом је хришћански Стари завет стекао извесне разлике у односу на јеврејски Танах.
Образ и слика Божја у свету и слика света израз је воље и одлуке Божије. У Књизи постања читамо да човек потиче из земље Адам (који је од земље створен), а посебност стварања је од Бога дах, којим се човек назива душа жива. Предати из саме своје унутрашњости, свој дух, самосвест и дах и у семитској традицији, чин је са најдубљом симболиком. Свето писмо говори о предавању, о самом постојању, свести о себи и знању и сазнању о постајању Божијем.
Да ли је мудрост срца, душа човекова поменута у Књизи постања дување у лице другог, претпоставка живота? Данас када говоримо о души, мудрости или мудрости срца, говоримо о нечему нематеријалном, неописивом, суштински различитом од коже коју скелет носи.
Библијско предање другачије тумачи смисао речи. Душом се назива свако живо биће, али најчешће се у Светом писму душом назива Човек. Враћамо се на питање – какав Човек?
Одговор је – неподељен на материјално и нематеријално, духовно и телесно, већ човек укупан – и плот, (тело) и срце, јединствена жива личност. Тело није пећина и тренутно склониште душе и или срца, већ се само заједно изражавају као живот. Душа представља знак живота, али није узрок нити је она која даје живот. Као она која носи живот у Старом завету и која се изједначава са појавом земаљског живота, док се у Новом завету појављује као носилац вечног живота, зато се спасење душе идентификује са могућношћу живота који не познаје пропадљивост и смрт.
Начин на који постоји човек различит је од начина постојања свих других створених бића. Тај начин постојања човека одваја од других. Он постоји као целовито биће и природа му се не дели на делове. Ништа духовно, срчано, душевно није одвојиво од њега као целовите Личности. На почетку смо назначили да покушај да волимо само себе наука може једино вером да разјасни. У неком другом тексту разјаснићемо „врт изобиља“ који се даје Човеку, како Писмо говори. Врт изобиља слободе. Оно што човек може у себи да воли јесте слобода, она иста којом је стваран, и она иста која јесте мудрост срца, Дух истине и Дух, Дах живота.
Дуго нисам писала, јер сам се бојала крајева текста. Бојала сам се неизвесности краја и којом слободом – себичном или оном другом – да одлучим када је крај. Тако сам престала да зацељујем текстове. Остављам их као бојанке или споменаре да се допишу крајеви, сваки својом бојом. Такву платформу слободе бих отворила и за највећа књижевна, па и научна дела. Да их свако, баш свако доврши и направи свој крај.
Овде дописујем свој данашњи предлог:
Господе, дај ми да мирно примим све што ми данашњи дан донесе, и да се потпуно предам Твојој светој вољи. Упућуј ме и помажи сваког часа у току овог дана. Управљај мојим мислима и осећањима у свим делима и речима. Не допусти да у непредвиђеним случајевима заборавим да све долази од Тебе.
Научи ме да се правично односим према своме ближњем, да никога не разгневим и не ожалостим. Господе, дај ми снаге да поднесем замор данашњег дана, и све што се у току дана догоди. Управљај мојом вољом и научи ме да се молим, да верујем, да се надам, да трпим, праштам и волим.
Господе, дај да будем оруђе Твога мира: да тамо где је мржња сејем љубав, где је вређање – праштање, где је раздор – слогу, где је очајање – наду, где је тама – светлост, где је жалост – радост.
О Божански учитељу, немој никада да мене теше, него да ја друге тешим; немој да мене разумеју, него да ја друге разумем; не да мене љубе, него да ја друге љубим. Јер када праштамо, онда се нама прашта, када дајемо, онда добијамо, а када умиремо, онда се рађамо за живот вечни.
Душе Свети, буди ми на помоћ да данашњи дан посветим Теби.
Захваљујем ти за дар овога дана. Избави ме од жеље за угодношћу и удостоји ме да у сваком тренутку будем спреман да се ради Тебе и ближњег одрекнем себе, јер си ми за ту службу и дао живот.
Дај ми храбрости да ставим правду изнад користи, да ставим остварење племенитих дела изнад тренутних задовољстава, да ставим друге изнад себе и испуним Твоју заповест о љубави.
Учини да светлост Твоје лепоте, доброте и љубави засија и у мојој души.
Јутарња молитва светог Филарета Митрополита Московског
Помињем митрополита Филарета који је живео у 19. веку, који је на руски језик први превео Свето писмо, написао и Белешке о Књизи постања и Покушај објашњења 67. Псалма. То су први покушаји руског тумачења компликованог за тумачење и анализу псалма и једне књиге Старог завета.
