ПИШЕ: ДАНИЈЕЛА МАРКОВИЋ
НАСЛОВНА ФОТОГРАФИЈА ИВАНА ТОДОРОВИЋ
Последњи догађаји туге у друштву поцепали су завесе личних храмова и, као ономад, Храма над Храмовима. У историји света и историји изабраног народа познато је цепање хаљина на себи од туге. Кожне хаљине оденуте на нас, људе, чекају раздвајање свакодневно у стрепњи да из њих не изађе живот или нешто недостојно Храма у који смо позвани. Од поцепаних нити тканина и менталног теснаца дана у којима смо се нашли убеђени да је само наше време тешко, заборављајући да је управо оно наш одељак којим чекамо да се испуни до Храма, деловало је да и Богородичино предиво у рукама са иконе Благовести неће надомсетити размак међу свим нитима који су се у дане ћутње, поменутог времена, историје раздвојили.
Пратила сам иза завесе, сутрадан Дан. Светиња – живот овог света је снимао филм.
Случајни статиста неукључен у филм, збуњена од вишегодишњег трагања за режисером. Сценаристу увек препознам. Као у познатом филму Труманов шоу, није пао рефлектор и почео истину поробљености да открива. Иза завесе, оне Храмовне, открио се опет живот. Две старице седе у локалној посластичарници, имају фризуре и цегер тежак таман толико да их не однесе поменуто време.
Девојка шета пса. Пролазник помаже младом човеку са штаком да изађе из таксија. Двоје шетају дете у наручју и гурају колица са цвећем и старим књигама. Аутобуска градска станица пуна људи који листају новине и телефоне. Фонтана ради. Сунђери на улазу у пијацу упили кишу свих боја претходних дана и познати сценариста одлучио да без рефлектора пусти да сунце иза поцепаних завеса, хаљина, платна, тканина прави селфи – живот.
Тема броја је ВРАТИ МИ МОЈЕ КРПИЦЕ. По књижевној анализи, комплексност овог дела Васка Попе, надмашује простор и број ових страница. По теолошкој анализи овог дела, садржај је јасан и прегледан.
Генерације које су се играле са крпицама из кројачких радњи сада су опет у годинама детињства. Имају времена за анализе више него што су имали крпица својих, украдених или спојених од враћања уназад или назад власнику – сценаристи. „Дотле је међу нама дошло“ – нема стиха у овом делу који не садржи ситне и на око неважне детаље, а у исто време постају у свакој речи озбиљни симболи смисла.
Своју поезију замишљам као крпице, цртице. Сваки дан изроди у мом речнику по једну нову реч и тако правим сопствени појмовник. Верујем да ће неки сценариста узети и од њега направити неки родослов времена, сведочанство једног дворишта враћених крпица. Свако од свог дворишта – крпа, сунђера, крпица. Биће то једног дана опет платно, завеса која се спојила и више не одваја Светињу над Светињама, већ смо једно двориште, Храм!
Соломонов храм био је висок 30 лаката (1. Царевима 6:2), али је Ирод, према писању јеврејског историчара из 1. века Јосифа, ту висину повећао на 40 лаката. Данас нисмо сигурни колико тачно износи један лакат, али можемо да претпоставимо да је завеса била дугачка око 18 метара. Јосиф такође говори да је завеса била дебела 10 центиметара и да два коња завезана са сваке њене стране нису могла да је поцепају. Друга књига Мојсијева каже да је завеса била направљена од порфире, црвца и скерлета и фине ланене тканине.
Дужина и дебљина завесе чини догађаје који су се одиграли у тренутку Христове смрти још значајнијим. „…И гле, завеса у храму расцепи се на двоје од горе до доле” (Матеј 27:50–51а).
У историји света, забележено је да различити народи имају сличне или идентичне обичаје када су у питању тужне или срећне ситуације. Забележиле су и поезија и проза многе случајеве цепања кошуља у тренутку смрти блиских особа – од туге. До данашњих дана остао је обичај цепања тканине, кошуља при рођењу детета. Увијање детета у платно, завијање умрлог у платно. Увек платно, завеса, тканина, много састављених крпица.
Данашњи текст завијам у једну тканину – платно, молитву.
ТАЛИТ, молитвено ремење: Oдевни предмет који религиозни Јевреји традиционално носе као молитвени шал. Талит је арамејска реч из корена ТЛЛ што значи корица. Талит дословно значи огртач или покривач. Талмутска времена већ спомињу јеврејске молитвене шалове.
Талит има посебне уплетене и заплетене рубове познате као цицит, причвршћене на свa четири угла. Делови од платна познати су под називом ‘беге’ и обично се праве од вуне или памука, мада се свила понекад користи за таллит гадол. Сам термин ‘таллит’ обично се односи на таллит гадол – велики таллит, молитвени шал који се носи преко спољашње стране одеће током јутарњих молитви (Шахарит) и током свих молитви на празник Јом Кипур (Дан покајања 10 дана месеца Тишрија, врхунац десетодневног циклуса празника).
Претпоставља се да су људи носили неку одећу да се покрију и као Деца Израиља, вежу рубове ( תיציצ таицит – цицит) на углове шала (Бројеви 15:38), „направе уплетене врпце на четири угла покривача вашег, где сами себе храните” (Поновљени закон 22:12).
Ови одломци не одређују везивање одређених врста или броја чворова на обрубима.
Тачни обичаји везања ЦИЦИТА и величине талита су пост-библијског, рабинског порекла и мада Талмуд расправља о овим стварима, и у различитим заједницама су се развиле различите традиције.
У модерном хебрејском, израз, „потпуно плави талит” ( (תלכת הלוכש תילט користи се за означавање нечега што је апсолутно чисто, беспрекорно и виртуозно.
Текстови у часопису јесу мале цртице великог појмовника који јесте мој циљ и намера. Сакупљам крпицу по крпицу, реч по реч, слово по слово. Негде је већ све записано, али и наше време и свако време тражи своје читање и речник.
Убеђена сам да ћемо једног дана разменити своје речнике, појмовнике, крпице и молитвено искуство које ће учинити да се разумемо баш као у Дан Педесетнице, празника помирења и разумевања свих језика.
