NJENO VELIČANSTVO – LJUBAV

PIŠE: MONJA ŠVEC, SERTIFIKOVANI INSTRUKTOR SATTVA JOGE

Ah, ta divna reč “Ljubav”!

Čini se da postoji, kroz istori­ju, nekakva opšteprihvaće­na, eonska potraga za ovim Svetim Gralom, koja nagoni mnoge duhovnjake, filozofe, pesnike, umetnike, doktore, profesore, domaćice, mlade i stare, crne i bele, crvene i ljubičaste, tufnaste i pru­gaste, da je ponovo “osvoje”, da bude “uhvaćena”. Ukoliko može, neka se iskontroliše do najistančanijih razmera. Šta je tu loše? Jednom, kad je dobijemo, imamo je samo za sebe, tada je naša, zar ne? Tada možemo da radimo šta hoćemo s njom. To nas čini sigurnima.

Ali, avaj!

Ljubav je SLOBODNA. Kako sad to?

Hoće li se trešnja truditi da ti se svidi da bi je pojeo? Neće. Ona će da postoji za tebe be­zuslovno, jer je stvorena od čiste ljubavi. Neće tražiti ništa zauzvrat. Onog trenutka ako bi trešnja tražila od tebe da je pojedeš, po samom njenom postanku, to bi bio čin PRISI­LE ili SUKOBA (jer možda baš tog dana tvoja slobodna volja kaže da ne želi da jede trešn­ju, a trešnja jako želi da je po­jedeš). U tom trenutku, NI TI NI TREŠNJA ne biste više bili slobodni. Ljubavi nema.

U našem svakodnevnom uspavanom delovanju, često se okrećemo kontroli ili prisi­li, kada zapravo uništavamo svoju sposobnost da volimo i da budemo voljeni. Tim pu­tem mi zatvaramo svoje du­hovne oči i kanale, koji nas prirodno uče da primamo i dajemo Ljubav. Ljudsko biće je savršen odraz božanskog. Tražimo nešto što je ispred nas i u nama sve vreme. Ono čeka da bude viđeno, pre­poznato i slavljeno. U takvoj energiji je stvoreno, u takvu energiju će se i vratiti. Zašto ne bismo SVESNO omogućili da ova veličanstvena snaga ne zapeva svojim kosmičkim glasom u našem biću?

Odnekud se mora početi. Ko čeka pravi početak, taj nikad neće početi. Ujedno, sva­ki početak je i lažan, jer se mora nekako početi, utisnu­ti energija. Dok tako hodimo kroz mrak, čak i lažan korak je korak u pravom smeru, zato što sam taj korak predstavlja početak.

Prvo, treba uvideti razliku iz­među Bezuslovne ljubavi i od onoga što mi nazivamo Lju­bavlju. Bezuslovna ljubav ne uslovljava, ona nas spaja sa našim svetlom. Ljubav koja uslovljava nije ljubav. Takva “Ljubav” nas spaja direktno sa našim egom, iza koga uvek stoji potisnuta agresija, koja rađa posesivnost, ljubomoru i potrebu za posedovanjem.

Kako bismo se približili živl­jenju Bezuslovne ljubavi, važ­no je razumeti kako um funk­cioniše. Svako ko traži ljubav, on pati. U toj patnji poisto­većujemo se sa našim oče­kivanjima, ne shvatajući da se Ljubav može samo dati, darovati. Veoma opsesivno težimo tome da nas neko voli, ne uviđajući da se iza te senke krije potreba tih istih ljudi da mi zapravo volimo njih, da je to ono zbog čega oni “vole” nas. Kada kažemo da imamo emocije prema nekome, mi bacamo mamac na tu osobu. Emocije nisu merilo naše ljubavi, one izrastaju iz našeg uma (takve emocije su čiste hemijske reakcije organizma sa kojima se identifikuje­mo).

Osećaji, s druge strane, ogledalo su naše duše. Osećaj je sama Ljubav, kada darujemo sebe drugima, bez očekivanja ičega zauzvrat. Čista ljubav se daje, sve što smo primili kao odgovor na iskreno davanje, vraća nam se kao blagoslov, a ne u vidu nagrade za ljubav.

Blagoslov. Blagoslov. Blagoslov.

Naučiti živeti ljubavno, u njenom čistom ispol­javanju, zapravo znači voleti sebe – nesebično. Poštovati sebe, negovati svoju dušu. Pričati sa njom i bivati sa njom što više, što prisni­je. Bez ljubavi je duša zaboravljena. Čovek koji voli sebe, u njemu nema ega. Takav čovek voli druge istom posvećenošću, šireći vibraciju na sve oko sebe, pa i drugi postaju okupani tom božanskom silom. Onda kada pokušavamo da volimo druge, javlja se ego. U pokušavanju, mi ponovo tonemo u san.

Bezuslovna ljubav je meditacija, ona jeste slo­boda. Jedino pojedinac koji je sposoban da voli sebe može i da meditira. Tendencija uma je da beži od meditacije, jer tada prestaje svaka naša identifikacija sa nečim. Važno je zavo­leti sebe, a to se vežba na dnevnoj bazi. Na­kon određenog vremena, dovešćemo sebe u prirodno stanje samoposmatranja svih svojih akcija i procesa sa kojim se susrećemo, time će naša duhovna svest rasti.

Ne pre. Ne posle.

Tek kada zavolimo sebe, mi smo sposobni da budemo nepristrasni posmatrač koji živi u tom čuvenom sadašnjem trenutku, o kojem se puno priča.

Kroz prostranstvo Bezuslovne Ljubavi, mi up­oznajemo sebe, tu se rađa mudrost. Ljubav je put samospoznaje, ali tek kada se prepustimo njenom vođstvu, otvaraju nam se vrata ka beskonačnoj radosti. Naučimo bivati SAMI. U tišini. Bez straha.

Volimo sebe, sada i zauvek.