NEKO NALIK KIŠI

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ
INTERVJU: VESELIN MIŠNIĆ
FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE

VESELIN MIŠNIĆ, SAVREMENI JE SRPSKI I CRNOGORSKI KNJIŽEVNIK, ROMANOPISAC, PRIPOVEDAČ, PESNIK, ESEJISTA, SATIRI­ČAR. ROĐEN JE 1954. GODINE U KOLAŠINU, CRNA GORA, DO SVOJE PETNAESTE GODI­NE ŽIVEO JE U MOJKOVCU, POTOM JE NA CETINJU ZAVRŠIO GIMNAZIJU, ODAKLE MU JE MAJKA. STUDIRAO ЈЕ U BEOGRADU, GDE JE DIPLOMIRAO NA FILOLOŠKOM FAKULTE­TU I NA FAKULTETU ZA FIZIČKU KULTURU. PREDAVAO U CETINJSKOJ GIMNAZIJI NE­KOLIKO GODINA. ŽIVEO JE JEDNU DECENI­JU U BEČU. ČLAN JE UDRUŽENJA KNJIŽEV­NIKA CRNE GORE I UDRUŽENJA KNJIŽEVNI­KA SRBIJE, GDE IMA STATUS ISTAKNUTOG UMETNIKA. ČLAN JE U BEOGRADSKOG AFO­RISTIČKOG KRUGA (BAK) DUGI NIZ GODINA.

NAPISAO JE ROMANE: „BOLEST VAJARA GABRIJELA“, „BEZDAN“, „ROMANI U PRAHU“, TRI IZDANJA, „VELIKI & MALI PRINC“, POD PSEUDONIMOM DAVID JANG, „SADISTIČ­KI DIZAJN“, DVA IZDANJA, „ROMAN O CE­TINJU“, „VELIKI I MALI PRINC“ DORAĐENO DRUGO IZDANJE. OD POEZIJE POTPISUJE: „ČAROLIJE“, „OBOLJELI KAMELEON“, „USPO­MENE IZ KAVEZA“, „CRTAČ KRUGOVA“, „NJE­NIM PONOĆNIM DŽELATIMA“, „BOGOVI I PACOVI“, „HICI SA DNA SRCA“, „PUSTINJSKE PESME“.

ISKLJUČIVO SE BAVI KNJIŽEVNIM RADOM. ŽIVI I STVARA U BEOGRADU.

KO DANAS PIŠE KNJIŽEVNE KRITIKE U 21. VEKU. GDE SU NESTALI KRITIČARI KOJI SU NAS DECENIJAMA USMERAVALI?

Danas prave književne kritike nema. Nema je poslednjih dvadeset-trideset godina. To je naša realnost. Tu i tamo pojave se samo sporadični slučajevi nekog kritičkog tumačenja, mahom ljudi koji pripadaju nekim drugim književnim žanrovima. Otuda nema vrednosnog suda niti prave procene nekog kvaliteta knjige koja se objavljuje. Nekada je to bilo drugačije. Reč kri­tike je bila presudna i visila je kao giljotina nad glavom svakog stvaraoca. Stara garda kritiča­ra se osula, ušla u pozne godine, zamorila se, povukla iz javnog života i nestala sa književne scene. To je otvorilo Pandorinu kutiju i najed­nom svako je mogao da piše i objavljuje knjige bez bilo kakve potvrde vrednosti dela koje se objavljuje. I tako se priklonilo neukusu i proseč­nosti. Nikad više knjiga i nikad manje čitalaca. Knjiga je milion, a one vredne treba svećom tražiti. Kritičar je pojam profesije koja više ne postoji.

DA LI JE NESTALA STARA ŠKOLA PISАNJA?

Моžda ne bi trebalo da budem prestrog u za­ključivanju, ali ipak ja mislim da je poodavno nestala ona lepa škola pisanja, naravno, ako izuzmemo nas nekolicinu egzemplara koji se i dalje trudimo da budemo u službi pisanja i pi­sane reči. Koji se trudimo da ne zanemarujemo jezičko, a u neku ruku, i tradicionalno nasleđe. Takvo pisanje nije anahrono i prevaziđeno. Ono je samo skrajnut, jer zahteva mnogo više požr­tvovanosti, rada, duhovne i mentalne pripreme, zaumnosti. Lako je primetiti da je jezik savre­mene književnosti ogoljen, jednostavan, bezi­dejan, lišen promišljanja, obesmišljen trivijali­jama. Izmišljaju se nepotrebne reči, prisvajaju tuđice, grade jezičke kovanice ni od čega. Mi­sao, kao osnovna ideja i polazište svakog iole ozbiljnijeg pisanja, je zamenjena floskulom, ispraznom retorikom. Novogovorom. Misao na leru, prepuštena slučajnosti, bez kontrole, kako bi se današnji modernisti izjasnili. Mislim da je to sunovrat lepe književnosti. I da on nije usle­dio od juče. Srećom ostaće sačuvane one vred­ne i lepe knjige i možda se u ovom ili nekom bu­dućem vremenu nađe još neko ko će tragati za lepotom govora, pisanja i promišljanja.

KO SU DANAŠNJI PISCI?

Pravilo ne postoji. Svi pišu. Neka devojčica dobije dobru ocenu na pismenom radu i već objavljuje knjigu. Domaćice imaju šta da kažu. Vremešne žene objavljuju svoje ljubavne doživ­ljaje. Penzioneri i ljudi koji su završili svoje radne karijere, šta bi u dokolici radili sem da svoje mi­nule i mrtve priče pretaču u književno delo. Jed­na penzija je dovoljna da se izdvoji i da se pokriju troškovi štampanja knjige u tiražu od pedese­tak primeraka. Digitalna štampa odradi posao. I malo po malo, gomilaju se knjige koje sem autora niko drugi i ne čita. Pisac u ovom vremenu je vo­lontersko zanimanje, od danas do sutra, i ko još razmišlja o talentu. Čak je pisac i onaj koji piše jelovnike i ima opravdanje, jer to što piše ljudi u restoranima čitaju sa „apetitom“. Nema jasne odrednice i nema klasifikacije. Danas, zahvaljuju­ći kompjuterizaciji i napretku tehnologije, pisanje postaje rekvizitarij svih. Svi pišu. I svi objavljuju. Pisac više ne zavisi od velikih izdavača. Ne zavisi ni od čitaoca. Jer ga i nema. Ne zavisi ni od koga. U ovom vremenu pisanje se otrglo svakoj kontro­li. Postalo je zabava za mase. Ponajviše izmiče bilo kakvoj proceni vrednovanja. Nekada su lični doživljaji bili potreba da se u nekom uskom krugu prepričavaju. I to je bilo sasvim u redu i legitimno. Danas nije tako. Sve što na bilo koji način zali­či na priču, preko noći osvane u knjizi, a sadržaj pripovesti, kvalitet, potreba da se takve bezna­čajnosti nađu u koricama neke knjige nikoga ne zanimaju. Ako novopečeni pisac ima bar mrvu marketinškog talenta, uspeva tada da svoje „del­ce“ plasira najčešće u medijima sklonim rialitiju i senzacionalizmu, a ponajviše takvog samore­klamerstva ima na društvenim mrežama, gde se gradi slika lažne vrednosti. I to nažalost prolazi.

KAKO BI OBJASNIO SEBE I SVOJE MISLI „PISAC JE VE­ČITO MLAD SAMO U SVOJIM KNJIGAMA. UMIRE I VA­SKRSAVA OD KNJIGE DO KNJIGE. I JA SE OBNAVLJAM POSLE SVAKE NOVE KNJIGE. MOJU BOEMIJU NE RAZU­ME NIKO, A PONAJMANJE JE JA RAZUMEM“?

Da. To sam izrekao prilično davno. I danas ni­šta drugačije ne mislim. U mom slučaju pisanje je oduvek bilo smisao života. Fantazija je jedino područje gde sam se osećao sigurnim i na neki način zaštićeno. Kao misleći pisac, a verujem da takvima pripadam, sve vrednosti i sva moja bogatstva su pohranjena u knjigama. Ja drugih poseda nemam Fizičkim nestankom, nestajemo i mi koji smo pisali. A knjige, ako su vredele, ra­stu u vremenu. Žive iako tako ne izgleda. Postaju oni monumentalni spomenici naših dela koja se za života nisu primećivala, ili nisu bila dovoljno vrednovana. Dobra knjiga uvek nađe put do čita­oca. Njen kvalitet joj krči put. Svaka druga hvala izrečena u ime slavoljublja autora je besmislena. Odavno sam shvatio da ozbiljan pisac nikada ne piše samo zato da bi u piramidu vlastite besmrt­nosti ugradio još jedan kamen. Dobre knjige su deo večnosti, a sve ostalo nastaje kao nešto što će toj mrvi večnosti davati smisao. Čovek, ma ko to bio, samo je trun koji i kao takav traga za smi­slom postojanja. Ako se taj smisao opravda na bilo koji način onda je vredelo živeti. Otuda sam ja pisao „Romane u prahu“ verujući da tragovi ne­čega ili nekoga neće nestati u trajanju. No, niko ne nosi uz sebe mikroskop kojim se može zaviriti u ono što je naizgled nevidljivo. Slučajem smo isporučeni kao neko vrednosno pismo u moćni ambis večnosti. Zato sam u jednom romanu re­kao da „nema sigurnijeg poštanskog sandućeta od večnosti“.

DA LI IMAŠ STRAH OD BELOG PAPIRA? I ŠTA JE TEŽE PISATI POEZIJU ILI PROZU?

Belina je uvek alarmantna. U umu ona znači gubitak razuma i pameti. Kada je materijalizova­na postaje izazovna. Ja sam pre mnogo godina napisao knjigu pesama „Hici sa dna srca i dru­ge beline“. I eto čekao sam skoro tri decenije da pitanje o belini ili strahu od beline bude jednom na pravi način postavljeno. Srećom, oni pravi od­govori se kriju u nedorečenom. Uspevam da se izborim sa belinom papira, ali tek na kraju, i kada stavim poslednju tačku, koja presuđuje ispra­znosti beline, jer nje više nema i tada mogu da odahnem i prevrnem drugi list papira, gde me opet čeka belina. No, vremenom se navikne na ove izazove i eto knjige se ređaju. Kako sam pi­sac univerzalista, dakle i pesnik, ali i prozni pisac, nemam tu vrstu teskobe ili tegobe da se oprede­lim za jedan od ova dva književna žanra. Jedino nikada ne mešam pisanje pesama sa pisanjem proze. Kada sam u pesmi i kada me poetska mi­sao okupira i vodi u mojem svetu nema ni traga od nekog proznog prosedea. I obrnuto, kada se nađem u prostoru romanesknog pripovedanja nestaje u meni svaki trag poetskog iskaza. Pone­kad mislim kako sam raspolućena ličnost. Fele­rični limb. I kako u suštini ne znam ko sam, a još manje znam kada će se ove podele u meni javiti. Pratim one znake tajanstva koji mi otvaraju jedna ili druga vrata, a kada jednom uđem u neki od tih svetova, tamo i ostajem dok se to putovanje ne privede kraju.

DRUŽIO SI SE I POZNAVAO VELIKE JUGOSLOVNESKE PISCE DANILA KIŠA, MIKU ANTIĆA, MIRKA KOVAČA, MILORADA PAVIĆA, MOMU KAPORA, LIBERA MARKO­NIJA… UPOZNAO SI MEŠU SELIMOVIĆA… ŠTA SI NA­UČIO OD NAJVEĆIH DIVOVA PERA?

I stina je da sam se mnogo više „družio“ sa piscima kojih nema. Ipak, imao sam sreće da upoznam, pa i prijateljujem, sa nekim od najvećih naših književnih imena. I zaista mislim da kada se nađete u tako odabranom društvu, nešto od te njihove veličanstvene aure i na vas pređe. Kako su ta moja poznanstva i druženja bila u dobu ne­kih mojih intenzivnih preispitivanja i traganja, to je ono vreme mladalaštva kada se najbolje uči, slušao sam, pamtio, upijao i kasnije u svom radu primenjivao iskustva onih koji su imali pravo da udeljuju savete. Mislim da je rezultat tih iskusta­va i ovih mojih 45 objavljenih knjiga.

TVOJE LJUBAVNE PESME MNOGI SU UČILI NAPAMET I KAZIVALI IH, KAKO SE PIŠE O LJUBAVI? DA LI SAMO ZAISTA IZ OSEĆAJA ILI TU IMA DOSTA I ZANATA?

Činjenica je, ima i danas onih koji iskopaju neku moju pesmu i uče je napamet. Neki doduše i ne pamte ime autora, ali pesmu pamte. Ja sam imao običaj da kažem da ne priznajem pesnika koji nije napisao ni jednu ljubavnu pesmu. Na ža­lost, ima i takvih. Verujem da sam u poetici naj­veće domete dosegao baš u čistoj lirici i ljubav­nima pesmama. I to kažem puna srca. U ovom vremenu takve pesme malo ko piše. Postale su

demode. Anahrone. Uzme se nekih rečnik stra­nih reči i izraza, natrpaju se pojmovi bez reda i smisla i to je pesma. Od emocije ni traga. A neko ko se okuraži da ponudi rimovanu pesmu, gleda se sa sažaljenjem. Nema velikog pesnika liričara u svetu, ali i kod nas, kojeg nisam čitao i čije pe­sme nisam učio napamet. Vremenom dođemo i do vlastitog poetskog iskaza. Lirika ima neka pravila koja se ne mogu menjati. Ako u pesmi nema onoga što su preživeli vlastiti nervi, sve je veštačko i besmisleno.

TVOJA KNJIGA KRITIKE „GOSPODARI ZAUSTAVLJENOG VREMENA“ UGLEDALA JE SVETLOST DANA POČETKOM OVE GODINE. ČIJA DELA SI STAVIO POD LUPU TVOG PROMIŠLJANJA, KRITIKE, KOJE SI SPASAO OD ZABORA­VA?

Ova knjiga je nastajala u periodu od 40 godina. To su manje-više eseji i osvrti na pisce koje sam poštovao i njihove dobre knjige o kojima se začu­do nije mnogo pisalo. Kako je kritičarska misao u nas presušila neke dve-tri decenije unazad, po­java ovakve knjige je dobrodošla. Pre ove knjige sam tu skoro objavio još jednu knjigu kritika koja se zove „Zlatna prašina bezvremenosti,“ gde ima 40 pisaca o kojima sam pisao u poslednjih pet­naest godina. To su oni autori koji pišu uporno, objavljuju knjige, a nekako ostaju ispod radara javne procene i kritičke misli. Da tako ne bi osta­lo pokušao sam da bacim svetlo na njihovo delo i knjige. „Gospodari zaustavljenog vremena“- u toj upravo objavljenoj knjizi kritika su pisci koji su stekli punu književnu afirmaciju, koji su već za života ušli u anale naše savremene književ­nosti. Neki od njih nažalost nisu živi, neki jesu. Sve sam ih poznavao i naprosto se javljala želja da neku ličnu pažnju usmerim na delo pisaca o kojima se uvek nešto novo može kazati. Mirko Kovač, Srba Ignjatović, Radomir Andrić, Dragan Jovanović-Danilov, Vuk Drašković, Jovan Striko­vić, Emir Kusturica, Vidak Maslovarić, Bata Mila­nović, Zoran Kostić, Čedomir Mirković, Ratko Bo­žović, Ranko Krstajić, Viktor Šećerovski, Nebojša Latković, Željko Đurović, Maja Herman Sekulić, Dragomir Brajković i mnogi drugi su se u ovoj knjizi našli pod lupom mog kritičarskog intereso­vanja.

ŠTA TRENUTNO PIŠEŠ? DA LI LJUBAV OPET ZOVE?

Završio sam dva nova romana. Nadam se da ću ih tokom ove godine objaviti. Dugo sam ra­dio na tom materijalu. Nekih pet godina. Tema je kompleksna, obuhvata period od nekih 8o go­dina. Jedan roman se zove „Moja lična zver“ i govori o Aušvicu, stradanju u logoru, Mengeleu i njegovim žrtvama, o oporavku nakon rata, lovu na nacističke zločince, Vizentalu i junacima same pripovesti, koje je ovom prilikom nemogu­će pobrojati (roman ima preko 150 likova). Drugi roman mi se zove “Drugi život glinenog goluba“ i u neku ruku nastavak je prethodne priče, ali obu­hvata nove balkanske ratove, izbeglice, dakle one koji su u tom ratu besmisla bili „glineni golubovi“, neki su preživeli i to je priča o njima.

A što se ljubavi tiče, spremio sam izbor ljubav­nih pesama. U njemu će biti Sto ljubavnih pesa­ma i nijedna očajna. A ljubav zove svakako, mada kako godine pristižu, čini mi se nekim tanušnim glasom, a onaj moćni glas ljubavi pripada mojoj Milici, što može posvedočiti naš zajednički život i mnoge pesme koje sam njoj posvetio.

TEMA MARTOVSKOG IZDANJA RYL MAGAZINA NOSI NAZIV „MY LEADERSHIP STYLE“ KAKO IZGLEDA TVOJ LIDERSKI UMETNIČKI STIL?

Ovo je najteže pitanje koje ste mi postavili. Ako u par rečenica mogu da konkretizujem sa­držaj ovog pitanja onako kako sebe sagledavam rekao bih: osoben i drugačiji. Za sebe mislim da to jesam. Uostalom, to je ona lična karta koja me je izdvajala iz mnoštva i pratila čitavog života. U umetnosti bilo koje vrste teško je izboriti se za prepoznatljivost i lični stil. U književnosti je to ponajteže. U neku ruku u savremenoj književno­sti „stil“ i ne postoji. Ja često koristim Mešinu rečenicu da je vreme mudrije od čoveka. Ono nas određuje i postavlja tamo gde nam je mesto i gde pripadamo. Ja ne volim autoritete bilo koje vrste, pogotovo ne one koji nam se u svakodne­vici nameću, a pogotovo ne verujem u liderstvo kada je o umetnosti reč. Život je stil. Živeti sa stilom u ovom vremenu nije lako. Takođe, mislim da je stil života izmešten izvan same umetnosti. On više pripada avangardi koja traži odgovore, ali tih odgovora najčešće nema.