PIŠE: VESNA ĆOROVIĆ BUTRIĆ
Krpice, iako potpomognute deminutivom ne bi li priča lakše kliznula, nikad nisu samo maleni delovi.
Kao što nema ni malih Ljubavi.
Nema malih Krajeva.
A vraćanje “krpica”… to dolazi posle kraja.
Ko ga osvoji.
Osvajanje Kraja Ljubavi je vađenje metka iz rane.
Naživo.
Bez anestezije.
Kao u ratnim uslovima.
Samo da rata ne bude – retko kad je izjednačena bitka: pobednik je uvek jedan.
Je li ovde pobednik onaj ko traži krpice ili onaj koji ih vraća?
Ako je stvarno postojala, Ljubav nije bila krpica.
Veliko platno je bila.
Kao nebo bela da se po njemu šaraju tragovi sunca, oblaka i snega… Smejemo se: hrabro kisnemo (kako, ponekad, nemam reči: koja je kad pada sneg po nama!? Kisnemo kad po nama pada kiša, ali kad nas prekriva sneg?… ne znam…).
I ne tresemo se od hladnoće. Drhti nam vilica. Ne od hladnoće. I ruka. Ni ona od hladnoće.
Ako je Ljubav, tresemo se jer naša krv tako teče: dupla ekspozicija. Tvoje je bilo u mojim venama.
Ne moraš da govoriš.
Znam.
Mislim da znam.
Mislim da te znam.
Ali otkud sad ledeni severac?! Tako naglo, niotkuda?! “Prevrnulo ” se nebo, a meni je i dalje toplo!
I dalje sam u duploj ekspoziciji?
Ne, to si ti negde u toplom.
Po meni padaju ledene kapi.
Ko kome vraća krpice?
Hoću li moliti za njih:
– Molim te, vrati mi ih?!
Hoću li se moliti: “Samo da Kraja ne bude?!”
Ne, ja tražim krpice, jer tebi je već toplo. Ja ću od krpica, kao od kostreti, napraviti kaput: da ga stavim na golo telo, da (te ne) zaboravim.
Kako da te zaboravim?!
Moje krpice su već izbačene.
Negde, usput su ispadale, komad po komad, na nekog dugačkom putu koji vodi od mene… koliko je to u kilometrima? Naivno mislim: ove daljine se broje svetlostnim godinama. Ili Svetlosnim Mrakom – zavisi s koje strane krpica si…
Ništa su nam bili daleki putevi.
Nekad smo zajedno ostavljali tragove po nebu: belo je, tamo visoko. Išarano, kao repom aviona…
Hoću li umeti ponovo da pišem oblake?
Vrati mi i to malo što se negde zaturilo (znam ih napamet, ima ih još), ako nekad, ponovo, prokopaš po belom platnu.
